Срећна упркос тешкој болести

Испричала Полет Гаспар

Иако сам имала око три килограма када сам рођена, лекар је приметио да постоји неки озбиљан проблем. Током порођаја су ми неке кости пукле. Узрок томе је била osteogenesis imperfecta, то јест болест крхких костију. Брзо су ме пребацили у операциону салу, али лекари су сумњали да ћу преживети. Мислили су да ћу умрети у наредних 24 сата.

РОЂЕНА сам 14. јуна 1972. у Канбери, главном граду Аустралије. Упркос свим предвиђањима, преживела сам тај први дан. Али затим сам добила упалу плућа. Будући да су мислили да ћу ионако умрети, лекари ми нису дали никакав лек и одлучили су да „пусте природу да учини своје“. Тако је и било — природа је учинила своје и ја сам преживела.

Могу само да замислим колико је тај период био тежак за моје родитеље. Пошто су шансе да преживим биле веома мале, добронамерно медицинско особље их је саветовало да се не везују превише за мене. Заправо, током прва три месеца које сам провела у болници, није им било дозвољено ни да ме додирну. Постојала је и сувише велика опасност да ме случајно повреде. Када је било очигледно да ћу преживети, лекари су препоручили родитељима да ме сместе у дом за децу с хендикепом.

Међутим, они су одлучили да ме одведу кући. Кратко пре тога моја мајка је почела да проучава Библију с Јеховиним сведоцима. Оно што је научила појачало је њен осећај одговорности према мени. Али мора да јој је било тешко да развије већу блискост са мном јер јој је брига о мени одузимала сву емоционалну и физичку снагу. Често су ме водили у болницу. Понекад би ми кост пукла кад би ме само купали. То се могло десити и када бих кинула.

Тонем у депресију

Одмалена сам везана за инвалидска колица јер због мог стања нисам могла да научим да ходам. Упркос потешкоћама, родитељи су се изузетно добро бринули за моје физичке потребе.

Поред тога, мајка је давала све од себе да ми пренесе утешну поруку из Библије. На пример, говорила ми је да ће у будућности Бог претворити земљу у рај у ком ће сви људи бити савршено здрави у духовном, менталном и физичком погледу (Псалам 37:10, 11; Исаија 33:24). Па ипак, искрено је признала да јој је тешко да замисли леп живот за мене све док то време не дође.

Прво сам кренула у школу за децу с посебним потребама. Учитељи ми нису постављали никакве циљеве, нити сам их ја постављала себи. У ствари, сам боравак у школи ми је био веома напоран. Многа деца су била окрутна према мени. Касније сам похађала редовну школу. Покушавала сам да идем у корак са осталима, што ми је одузимало сву физичку, емоционалну и менталну снагу. Па ипак, била сам решена да завршим своје дванаестогодишње школовање.

У средњој школи сам често размишљала о томе колико је живот мојих школских другова празан и без наде. Такође сам се присећала онога чему ме је мајка поучавала из Библије. Дубоко у себи сам знала да је то истина, али тада библијска учења нису била у мом срцу. Одлучила сам да ћу неко време испунити живот смехом и забавом, не мислећи на сутрашњи дан.

Када сам имала 18 година, одселила сам се од родитеља да бих живела у једној кући у којој су становали људи са физичким ограничењима. Због пресељења сам била и радосна и уплашена. Нове слободе, независност, пријатељи и пуно дружења били су врло привлачни. Многи моји пријатељи су се венчавали. И ја сам желела брачног друга који ће ме волети. Али, због моје болести постојала је мала вероватноћа да ћу се удати. Због тога сам била тужна.

Међутим, никада нисам кривила Бога због стања у ком сам се налазила. Научила сам довољно о њему да бих знала да он нипошто не би учинио никакву неправду (Јов 34:10). Покушавала сам да прихватим свој живот такав какав је. Упркос томе, тонула сам у дубоку депресију.

Дуг пут ка опоравку

На сву срећу, мајка је сазнала за моју ситуацију и замолила за помоћ једног скупштинског старешину који је живео близу мене. Он ми је телефонирао и позвао ме на састанке у оближњој Дворани Краљевства Јеховиних сведока. Такође је једна сестра из те скупштине проучавала Библију са мном сваке седмице.

Док сам се присећала библијских учења која ми је мајка преносила годинама раније, почела сам позитивније да гледам на живот. Уживала сам у друштву сухришћана. Међутим, била сам веома затворена и нисам говорила о својим осећањима јер сам се плашила да ћу бити повређена. Мислим да ми је то отежавало да развијем дубоку љубав према Богу. Па ипак, знала сам да треба да му предам свој живот. Зато сам се у децембру 1991. крстила у знак свог предања Богу.

Иселила сам се из куће коју сам делила с другима и почела да живим сама у једном стану. Та промена је имала и позитивне и негативне стране. На пример, била сам веома усамљена и ужасавала ме је помисао да би неки провалник могао да упадне у стан. Зато сам ускоро опет пала у дубоку депресију. Иако сам била насмејана и деловала срећно, ништа није било у реду. Очајнички ми је био потребан добар, поуздан пријатељ.

Мислим да ми је Јехова подарио баш таквог пријатеља. Скупштинске старешине су организовале да наставим да проучавам Библију с једном удатом сестром по имену Сузи. Она ми је била више од учитеља. Постала ми је блиска пријатељица коју сам веома заволела.

Сузи ме је поучавала како да с другима поделим оно што сам сазнала — проповедајући од врата до врата или у неформалном разговору. Тада сам продубила цењење према Божјим особинама. Међутим, иако сам била крштена, нисам развила дубоку љубав према Богу. Једном приликом сам чак размишљала о томе да престанем да му служим. Поверила сам се Сузи и она ми је помогла да пребродим то тешко време.

Такође ми је помогла да увидим да томе што сам несрећна у великој мери доприноси дружење са особама које немају снажну љубав према Јехови. Зато сам почела да се дружим с духовно зрелим особама, посебно са старијима. Пошто у то време нисам била у добрим односима с мајком, потрудила сам се да се поново зближим с њом и с братом. Изненадило ме је колико сам због свега тога била срећна, као никада раније. Браћа и сестре из скупштине, моја породица и изнад свега Јехова, постали су ми извор радости и снаге (Псалам 28:7).

Нови циљ

Након што сам на једном конгресу слушала говор у ком је посебно истакнута радост коју многи доживљавају у пуновременој служби, помислила сам: ’Па, и ја бих то могла!‘ Наравно, била сам свесна да ће то бити напорно. Али уз молитву сам пажљиво размислила о свему, и затим сам одлучила да предам молбу да постанем пионир, то јест да пуновремено поучавам друге Библији. Тако сам у априлу 1998. почела с том службом.

Како проповедам другима и поред здравствених потешкоћа? По природи сам веома самостална и не волим када сам на терету људима, зависећи од њих за превоз и другу помоћ. Зато су ми Сузи и њен супруг Мајкл предложили решење: купити мотоцикл! Али како ћу га возити с обзиром на своје здравствено стање и тежину од само 19 килограма? Као што се види на слици, мој мотоцикл је направљен посебно за мене. Да бих га возила, не морам уопште да устајем из својих инвалидских колица!

Откако сам набавила мотоцикл имам већу слободу кретања, па могу да посећујем људе и проучавам Библију с њима у време када то одговора и њима и мени. Морам да признам да волим вожњу и волим када осетим ветар на лицу — једна од малих животних радости!

Уживам у свакодневним разговорима с људима на улици. Сви су љубазни према мени и слушају ме с поштовањем. То што помажем другима да упознају Библију причињава ми задовољство. Сећам се једне занимљиве ситуације када сам проповедала од куће до куће са сарадником који је био висок. Он је поздравио станарку која је само запањено гледала у мене и затим га упитала: „Уме ли она да говори?“ Обоје смо праснули у смех. Када сам завршила разговор с њом, жена је била потпуно уверена да стварно умем да говорим!

Сада уживам у животу и развила сам дубоку љубав према Јехови Богу. Веома сам захвална мајци што ми је пренела библијска учења и чврсто верујем да ће ускоро доћи радосно време када ће Бог обновити све, па и моје слабашно тело (Откривење 21:4, 5).

[Истакнути текст на 30. страни]

„Покушавала сам да прихватим свој живот такав какав је. Упркос томе, тонула сам у дубоку депресију“