Покушаји да се искорени сиромаштво

БОГАТИ су већ решили проблем сиромаштва — али за себе. Међутим, покушаји да се цело човечанство ослободи сиромаштва никад нису имали успеха. Зашто? Зато што богати не желе да било ко или било шта угрози њихово благостање. Соломон, краљ древног Израела, написао је: „Гле, потлачени сузе лију, а никога нема да их утеши. Моћ је у рукама њихових тлачитеља“ (Проповедник 4:1).

Могу ли утицајни и моћни људи променити друштво и искоренити сиромаштво? Под Божјим надахнућем, Соломон је написао: „Гле, све је испразност и трчање за ветром. Оно што је искривљено не може се исправити“ (Проповедник 1:14, 15). Осврт на савремене покушаје да се уклони сиромаштво то добро илуструје.

Теорије благостања за све

У 19. веку, када је неколико земаља стекло огромно богатство путем трговине и индустрије, неки утицајни људи су озбиљно размишљали о проблему сиромаштва. Да ли се природна богатства могу равномерније расподелити?

Неки су заступали теорију да ће социјализам и комунизам успоставити међународно бескласно друштво у ком се материјална средства праведно распоређују. Наравно, богатима се нимало нису допале те идеје. Међутим, познати слоган: „Сваки према својим способностима, свакоме према његовим потребама“ наишао је на одобравање многих људи. Постојале су наде да ће све земље прихватити социјализам и да ће цео свет бити утопија. Неколико богатих држава прихватиле су неке социјалистичке идеје и успоставиле државни поредак са јаким социјалним програмима који је обећавао заштиту свим грађанима „од колевке до гроба“. Тврдиле су да су искорениле тешко сиромаштво у свом народу.

Међутим, социјализам никада није постигао циљ да створи несебично друштво. Идеја да ће грађани радити за добробит друштва, а не за своју, није се остварила. Некима се није допадала идеја да раде за сиромашне, јер су запазили да има оних који због великодушне бриге према њима нису спремни да раде. Доказале су се следеће речи из Библије: „Нема на земљи праведног човека који чини само добро и никад не греши... Истинити Бог је људе начинио честитима, али они иду за многим замислима својим“ (Проповедник 7:20, 29).

Још једна нада био је такозвани амерички сан — сан да може да просперира свако ко је спреман да напорно ради. Многе земље широм света прихватиле су ту политику — демократију, слободно предузетништво и слободну трговину — захваљујући којој су се Сједињене Државе наводно обогатиле. Али нису све државе могле остварити амерички сан јер се Северна Америка није обогатила само због политичког система. Њена огромна природна богатства и приступ међународним трговачким путевима такође су много допринели томе. Осим тога, конкурентни светски економски систем не ствара само победнике који напредују већ и губитнике који се муче. Могу ли богате земље помоћи онима које су још увек сиромашне?

Маршалов план — решење за проблем сиромаштва?

Након Другог светског рата, Европа је била разорена и многима је претила глад. Влада Сједињених Држава била је забринута због популарности социјализма у Европи. Зато је четири године давала огромне суме новца за обнову индустрије и пољопривреде у земљама које би прихватиле њену политику. Програм европске обнове, познат као Маршалов план, сматра се успешним. У Западној Европи је утицај Америке био све већи, а крајње сиромаштво је постало ретка појава. Да ли је то било решење за светски проблем сиромаштва?

Успех Маршаловог плана навео је владу Сједињених Држава да понуди помоћ сиромашним земљама широм света како би развиле пољопривреду, здравствену заштиту, образовање и саобраћај. Њихов мотив, који нису скривали, био је лични интерес. Друге земље су такође настојале да прошире свој утицај нудећи финансијску помоћ. Шездесет година касније, након што су потрошиле много више новца него што је потрошено на остварење Маршаловог плана, резултати су били поражавајући. Истина је да су неке земље које су раније биле сиромашне стекле велико богатство, посебно у источној Азији. Међутим, у другим деловима света, иако је захваљујући помоћи из иностранства мање деце умирало и више њих добијало образовање, многе земље су и даље остале веома сиромашне.

Помоћ из иностранства — зашто не доноси очекиване резултате

Показало се да је помагање сиромашним земљама да победе свој проблем било много теже него помагање богатијим земљама да се опораве од рата. У Европи је већ била развијена индустрија, трговина и саобраћај. Само је требало обновити економију. У сиромашним земљама, и поред тога што је помоћ из иностранства обезбедила путеве, школе и болнице, људи су остали крајње сиромашни због недостатка посла, због оскудних природних богатстава и лошег приступа трговачким путевима.

Зачарани круг сиромаштва је сложен процес који се не може лако прекинути. На пример, болест води до сиромаштва, а сиромаштво до болести. Неухрањена деца су често толико физички и ментално неразвијена да се, када одрасту, не могу бринути за сопствену децу. Такође када богате земље свој вишак хране пошаљу на тржиште сиромашних земаља као „помоћ“, локални земљорадници и трговци остају без посла, што води до још већег сиромаштва. Слање новца владама сиромашних земаља може створити још један зачарани круг: Новац је лако украсти, тако да то често води до корупције, а корупција опет до још већег сиромаштва. У суштини, помоћ из иностранства не доноси резултате јер не отклања основни узрок сиромаштва.

Узрок сиромаштва

Крајње сиромаштво је последица тога што државе, владе и појединци гледају само своје интересе. На пример, владе богатих земаља не баве се много решавањем светског проблема сиромаштва, већ пре свега настоје да угоде својим гласачима јер на власт долазе демократским путем. Зато земљорадницима из сиромашних земаља забрањују да продају своје производе у њиховим земљама, штитећи тако своје земљораднике од губитка посла. Такође несебично финансирају своје пољопривреднике како би им помогли да на тржишту надмаше пољопривреднике у сиромашним земљама.

Јасно је да је узрок сиромаштва — тежња појединаца и власти да заштите личне интересе — у људској природи. Библијски писац Соломон је то рекао на следећи начин: „Човек влада над човеком на несрећу његову“ (Проповедник 8:9).

Постоји ли онда нада за сиромашне? Може ли иједна влада променити људску природу?

[Оквир на 6. страни]

Закон који је спречавао сиромаштво

Јехова Бог је древном израелском народу дао скуп закона чијим би се придржавањем могло спречити сиромаштво. По том Закону је свака породица, осим свештеничког Левијевог племена, добијала земљу у наследство. Породично наследство је било сигурно јер се земља није могла трајно отуђити. Сваких 50 година, сва земља је морала бити враћена првобитном власнику или његовој породици (Левитска 25:10, 23). Ако би због болести, неке невоље или лењости неко продао своју земљу, она му је опросне године морала бити враћена без новчане надокнаде. Ниједна породица не би могла постати генерацијама сиромашна.

Још једна одредба Божјег Закона омогућавала је човеку који је упао у немаштину да сам себе прода у ропство. Одмах би за то добио новац којим је могао да отплати дугове. Ако не би откупио себе до седме године, требало је да буде ослобођен и да уз то добије нешто од стоке и семе за сетву како би поново почео да се бави пољопривредом. Осим тога, ако би сиромашан човек позајмио новац, Закон је забрањивао зајмодавцу да наплати камату. Закон је такође заповедао људима да крајеве својих њива оставе непожњевене како би сиромашни могли да пабирче. Тако ниједан Израелац није био принуђен да проси (Поновљени закони 15:1-14; Левитска 23:22).

Међутим, историја показује да су неки Израелци ипак осиромашили. Како се то десило? Израелски народ није слушао Јеховин Закон. Зато су, као и у већини других земаља, неки постали богати земљопоседници док су други остали без земље и осиромашили. Сиромаштво се појавило у Израелу јер су неки игнорисали Божји Закон и своје интересе стављали испред добробити других (Матеј 22:37-40).