Духовно наслеђе ми је донело пуно благослова

Мој отац, Џон Милс, постао је Истраживач Библије 1913. године, када се крстио у Њујорку са својих 25 година. Говор за крштење је одржао брат Расел. Убрзо након тога, мој отац је отишао на Тринидад, где се оженио ревном суверницом Констансом Фармер. Тата је помагао свом пријатељу Вилијаму Брауну приликом пројекција „Фото-драме стварања“. То је радио до 1923, када је брачни пар Браун послат у западну Африку. И тата и мама, који су имали небеску наду, остали су на Тринидаду.

МОЈИ ДИВНИ РОДИТЕЉИ

Моји родитељи су имали деветоро деце. Прво су назвали Ратерфорд, по тадашњем председнику корпорације Watch Tower Bible and Tract Society. Када сам дошао на свет, 30. децембра 1922, дали су ми име по Клејтону Вудворту, уреднику часописа Златни век (сада Пробудите се!). Родитељи су нам обезбедили основно образовање, али су више истицали колико је важно да духовно напредујемо. Моја мајка је врло вешто износила логичне аргументе из Светог писма. Тата је волео да нам прича библијске приче. Притом би се сав уживео и гестовима би пробао да нам дочара библијске догађаје.

Њихов труд је уродио плодом. Тројица од нас петорице синова похађала су Библијску школу Галад. Наше три сестре су дуги низ година служиле као пионири на Тринидаду и Тобагу. Захваљујући поукама и добром примеру наших родитеља, на нама су се испуниле речи из Псалма 92:13: „Они који су посађени у дому Јеховином, у двориштима дома Бога нашег, они ће цветати.“

У нашој кући се све вртело око службе проповедања. Код нас су се окупљали пионири и често су разговарали о брату Џорџу Јангу, мисионару из Канаде који је био у посети Тринидаду. Моји родитељи су са одушевљењем говорили о својим некадашњим сарадницима, брачном пару Браун, који је тада био у западној Африци. Све то ме је покренуло да већ са десет година започнем са службом проповедања.

МОЈИ ПОЧЕЦИ

У то време, наши часописи су врло директно разоткривали лажну религију, похлепан трговачки свет и искварен политички систем. Зато је 1936. гувернер Тринидада, под утицајем свештенства, забранио све наше публикације. Литературу смо сакрили и делили је док нисмо потрошили све залихе. Често смо сведочили крећући се у поворкама, било пешке било на бициклима, носећи плакате и делећи трактате. Проповедали смо у најзабаченијим деловима Тринидада, користећи између осталог и аутомобиле са звучницима у граду Тунапуна. То је било заиста узбудљиво! Захваљујући томе што сам растао у тако доброј духовној атмосфери, крстио сам се са 16 година.

То духовно наслеђе и прва искуства у служби пробудила су у мени жељу да будем мисионар. Та жеља ме је још држала када сам отишао на острво Арубу 1944. и придружио се брату Едмунду Камингсу. Били смо пресрећни када се десеторо људи одазвало на позив да присуствују Спомен-свечаности 1945. Наредне године је основана прва скупштина на том острву.

Убрзо након тога сам сведочио колегиници Орис Вилијамс. Чврсто уверена у доктрине којима је била поучена, снажно их је бранила. Али када је почела да проучава Библију, сазнала је шта је права истина и крстила се 5. јануара 1947. Касније смо се заволели и венчали. У новембру 1950. је почела са пионирском службом. Могу рећи да ми је Орис обогатила живот.

УЗБУДЉИВА СЛУЖБА У НИГЕРИЈИ

Године 1955. позвани смо у 27. разред школе Галад. Тада смо Орис и ја дали отказ, продали кућу и друге ствари и опростили се од Арубе. Школу смо завршили 29. јула 1956. и послати смо у Нигерију.

Осврћући се на то доба, Орис је рекла: „Мисионарски живот има своје успоне и падове и Јеховин дух нам помаже да се на све навикнемо. За разлику од мог мужа, никада нисам имала жељу да будем мисионар. Више сам волела да имам свој дом и одгајам децу. Почела сам да другачије размишљам када сам увидела колико је хитно проповедати добру вест. Када смо завршили Галад, била сам спремна да се посветим мисионарској служби. Док смо се укрцавали на брод Квин Мери, Ворт Торнтон, који је радио с братом Нором, пожелео нам је срећан пут. Рекао нам је да ћемо служити у Бетелу. Нисам баш била одушевљена кад сам то чула. Али брзо сам се прилагодила бетелском животу и заволела га. Ту сам обављала разне послове. Највише сам волела да радим на рецепцији. Волим људе, а ту сам била у директном контакту са браћом из Нигерије. Често би стизали прашњави, уморни и гладни. Уживала сам у томе да се побринем да се освеже и одморе. Помисао да на тај начин служим Јехови доносила ми је праву срећу и задовољство.“ Захваљујући свему што смо радили за Јехову, осећали смо се испуњено.

Када смо једном приликом 1961. били на породичном окупљању на Тринидаду, брат Браун је са одушевљењем причао шта је све доживео у Африци. Онда сам и ја причао о сјајном напретку у Нигерији. Брат Браун ме је загрлио и рекао мом тати: „Џони, ти можда ниси стигао у Африку, али Вудворт јесте!“ Тата је тада рекао: „Само напред, сине мој! Само напред!“ Охрабрење од тих духовних дивова јачало је у мени одлучност да своју мисионарску службу обављам што боље могу.

Године 1962, имао сам дивну прилику да добијем додатну обуку у 37. разреду Галада, и то је трајало десет месеци. Брат Вилфред Гуч, који је тада био надгледник подружнице у Нигерији, похађао је 38. разред и био је послат у Енглеску. Тада сам ја добио одговорност да надгледам рад подружнице у Нигерији. И ја сам попут брата Брауна почео да често путујем широм Нигерије и упознајем драгу браћу, коју сам много заволео. Иако нису имали ствари које се у развијенијим земљама подразумевају, они су били радосни и задовољни, што само показује да срећа и задовољство не проистичу из материјалних ствари. Прелепо је било видети како су, и поред таквих околности, на састанцима увек чисти, уредни и достојанствени. На конгресе би пристизали у камионима и аутобусима отвореним са стране, карактеристичним за Нигерију. Често су се на тим аутобусима могли видети упечатљиви слогани, попут овог: „Кап по кап и настаје моћан океан.“

Те речи су заиста тачне. И најмањи труд у служби проповедања се исплати, а ми смо дали свој допринос. Године 1974, Нигерија је постала прва земља после Сједињених Држава у којој је број објавитеља достигао 100 000. Био је то изузетан успех!

Дело је напредовало упркос грађанском рату, који је у овој земљи беснео од 1967. до 1970. Браћа на бијафранској страни реке Нигер месецима нису могла ступити у контакт с подружницом. Морали смо им однети духовну храну. Молили смо се Јехови, поуздали се у њега и неколико пута прешли реку, као што сам споменуо на почетку.

Живо се сећам тих опасних путовања преко Нигера. Војници лаки на обарачу, болести и друге опасности за трен ока су нам могле однети живот. Није било лако проћи поред сумњичаве владине војске, али је било далеко страшније на бијафранској страни која је била окупирана. Једном сам ноћу кануом прешао брзи Нигер од Асабе до Ониче и отишао у Енугу да охрабрим тамошње старешине. Другом приликом сам ишао да охрабрим старешине у Аби, где је због безбедности било забрањено да се пали светло. Када сам био у Порт Харкурту, владине снаге су успеле да пробију бијафранске одбрамбене линије ван града па смо морали да прекинемо састанак брзо се помоливши.

Ти састанци су били неопходни да би се браћа уверила да их Јехова воли и брине о њима и да би остала политички неутрална и уједињена. Браћа су се веома добро држала за време тог ужасног периода. Показивали су љубав која је надјачала међуплеменску мржњу и остали су у јединству са другом браћом. Било нам је драго што смо могли бити уз њих током тог тешког испита вере.

Године 1969, брат Милтон Хеншел је био председавајући међународног конгреса „Мир на земљи“ на стадиону Јенки, у Њујорку. Много сам научио од њега помажући му, што се показало веома корисним наредне године када смо у Лагосу, у Нигерији, организовали међународни конгрес „Људи по Божјој вољи“. С обзиром на то да се те године грађански рат тек завршио, само уз Јеховину помоћ смо одржали тај конгрес. Присутних је било 121 128, а програм су пратили на рекордних 17 језика. Брат Нор, брат Хеншел и други, који су чартер летовима дошли из Сједињених Држава и Енглеске, присуствовали су једном од највећих крштења након Педесетнице која се спомиње у Библији. Крстило се чак 3 775 особа! Никада нисам имао више обавеза него у периоду када сам учествовао у организовању тог конгреса. Толики пораст броја објавитеља премашио је сва очекивања!

Током више од 30 година проведених у Нигерији, с времена на време сам служио као путујући надгледник и као зонски надгледник у западној Африци. Мисионари су били веома захвални за пажњу и охрабрење које би у тим приликама добили. Било је право задовољство уверити их у то да је њихов труд и те како запажен! Научио сам да је најбољи начин да се помогне људима да напредују тај да им се посвети пажња. То је оно што чини Јеховину организацију јаком и сложном.

Само уз Јеховину помоћ смо успели да се изборимо с проблемима које су донели рат и болести. Видели смо да нас Јехова благосиља. Орис је испричала:

„Обоје смо неколико пута имали маларију. Једном је Ворт изгубио свест и завршио у болници у Лагосу. Рекли су ми да неће преживети али на срећу јесте! Када је дошао к себи, болничару који је пазио на њега причао је о Божјем Краљевству. Касније смо Ворт и ја отишли код тог болничара, господина Нвамбивеа, и наставили с њим разговор о Библији. Прихватио је истину и касније постао старешина у Аби. И ја сам многима, па чак и ревносним муслиманима, помогла да постану верне Јеховине слуге. Али радост нам је највише причињавало то што смо упознали и заволели народ, културу, обичаје и језик Нигерије.“

Научили смо још нешто: Да бисмо били успешни у служби у другој земљи, морамо волети нашу браћу и сестре без обзира на разлике у културама.

НОВИ ЗАДАЦИ

Након што смо служили у Бетелу у Нигерији, 1987. смо послати као мисионари на прелепо карипско острво Света Луција. Било је дивно служити тамо, али све са собом носи своје изазове. За разлику од Африке, где су мушкарци имали више жена, на Светој Луцији је проблем био што су парови живели невенчано. Божја Реч је многе који су проучавали Библију подстакла да промене и тако крупне ствари у свом животу.

Пошто смо зашли у године, браћа из Водећег тела су 2005. одлучила да се преселимо у главно седиште, које се тада налазило у Бруклину. Сваког дана захваљујем Јехови што ми је дао Орис. Она је умрла 2015. године, а ја и даље патим за њом. Била је жена коју не можеш да не волиш. Нисам могао имати бољег животног сапутника. Заједно смо провели 68 година. Схватили смо да је тајна среће, било да се ради о браку или о скупштини, поштовати поглаварство, великодушно опраштати, остати понизан и испољавати плод духа.

Када би нешто претило да нас разочара или обесхрабри, молили смо Јехову да нам помогне да му упркос свему служимо целим срцем. Кад год смо се прилагођавали новим околностима, ствари су ишле набоље – а најбоље нам тек предстоји! (Ис. 60:17; 2. Кор. 13:11).

Јехова је благословио труд мојих родитеља и других на Тринидаду и Тобагу, тако да према последњим извештајима тамо Јехови служе 9 892 особе. Захваљујући труду браће на Аруби, прва скупштина у којој сам служио је напредовала и сада на том острву има 14 дивних скупштина. Број објавитеља у Нигерији је порастао на 381 398. А на Светој Луцији, Јехови служе 783 особе.

Сада имам више од 90 година. Псалам 92:14 о онима који су „посађени у дому Јеховином“ каже: „Цветаће и кад им коса оседи, остаће крепки и снажни.“ Неизмерно сам захвалан за живот који сам провео служећи Јехови. Моје богато духовно наслеђе ми је дало полета да Јехови дам своје најбоље. А он ме је заузврат богато благословио, испунивши обећање које је дао својим слугама: „У двориштима дома Бога нашег, они ће цветати“ (Пс. 92:13).