„Љубав никад не престаје“

ИСПРИЧАО САМЈУЕЛ Д. ЛАДЕСУЈИ

Задивљен сам кад се осврнем на године и погледам све што је постигнуто. Јехова чини дивне ствари широм земље. У Илеши, у Нигерији, од нас неколико који смо почели с проповедањем 1931. постало је 36 скупштина. Приближно 4 000 оних који су објављивали у Нигерији, када су први дипломци Библијске школе Гилеад Watchtowera стигли 1947. нарасло је на преко 180 000. У тим раним данима нисмо ни очекивали нити смо чак сањали проширење које ће се догодити. Како сам захвалан што сам имао удела у том величанственом делу! Да вам испричам о томе.

МОЈ отац је трговао ватреним оружјем и барутом од града до града; ретко је био код куће. Колико ја знам имао је седам жена, али нису све живеле код њега. Мој отац је наследио моју мајку од свог брата који је умро. Она је постала његова друга жена и ја сам живео код ње.

Једног дана, отац је дошао кући из посете својој првој жени, која је живела у суседном селу. Док је био тамо, сазнао је да мој полубрат иде у школу. Имао је десет година, исто као и ја. Зато је отац одлучио да и ја морам да идем у школу. Дао ми је девет пенија — три пенија за уџбеник и шест пенија за таблицу. Било је то 1924.

Формирана група за проучавање Библије

Од најранијих година, имао сам љубав према Речи Божјој, Библији. Радовао сам се часовима Библије у школи а учитељи у мојој недељној школи увек су ме хвалили. Стога сам 1930. уграбио прилику да посетим предавање које је држао гостујући Истраживач Библије, један од првих који је проповедао у Илеши. Након предавања оставио ми је примерак књиге Харфа Божја на јорубском језику.

Редовно сам посећивао недељну школу. Сада сам почео да носим са собом Харфу Божју и да је користим у побијању неких доктрина које су тамо научаване. Уследиле су расправе и често су ме црквене вође упозоравале на слеђење овог ’новог учења‘.

Следеће године, док сам се шетао улицом, случајно сам срео групу људи која је слушала једног човека који им је држао предавање. Предавач је био Ј. И. Овенпа, Истраживач Библије. Овамо га је послао Вилијам Р. Браун (кога су често звали Библија Браун), који је из Лагоса надгледао дело проповедања Краљевства.a Сазнао сам да је формирана једна мала група за проучавање Библије у Илеши да би проучавала Харфу Божју, тако да сам им се придружио.

Био сам најмлађи у тој групи — само шеснаестогодишњи школарац. Обично би требало да будем збуњен, чак уплашен, што се тако тесно дружим с мушкарцима у њиховим 30-им годинама и старијима. Али њима је било веома драго што сам међу њима и охрабривали су ме. Били су ми попут очева.

Противљење свештенства

Ускоро смо почели да се суочавамо са озбиљним противљењем од стране свештенства. Католици, англиканци и други, који су се раније борили једни против других, сада су се ујединили против нас. Ковали су заверу с локалним поглаварима како би предузели акцију да нас обесхрабре. Послали су полицију да конфискује наше књиге, тврдећи да су оне штетне за људе. Међутим, обласни официр је упозорио да нису имали право да узму књиге и две седмице касније књиге су враћене.

Након тога позвани смо на састанак на коме смо упознали оба, тј. главног шефа, заједно с другим истакнутим људима града. У то време било нас је око 30. Намера је била да нас спрече у читању „опасних“ књига. Питали су да ли смо странци, али када су проучили наша лица рекли су: „Ово су наши синови, иако има неких странаца међу њима.“ Рекли су нам да не желе да наставимо с проучавањем књига о религији које ће нам нашкодити.

Отишли смо кући а да ништа нисмо рекли, јер смо одлучили да не обраћамо пажњу на те истакнуте људе. Већина од нас је била веома срећна са оним што смо научили и одлучна да и даље проучава. Стога, иако су неки постали заплашени и повукли се из наше групе, већина од нас је наставила наше проучавање у столарској радионици. Нисмо имали водитеља. Започели смо с молитвом и затим смо се само смењивали у читању одломака из књиге. Након око сат времена, поново смо се молили и затим одлазили кући. Али, шпијунирани смо, и поглавари и религиозне вође и даље су нас позивали сваке две седмице и упозоравали нас на проучавање литературе Истраживача Библије.

У међувремену, покушавали смо да користимо мало спознања које смо имали да бисмо помагали људима, и многи су се слагали с нама. Један по један, појединци су нам се придруживали. Били смо веома срећни, али још увек нисмо много знали о религији с којом смо се дружили.

Почетком 1932. из Лагоса је стигао један брат како би нам помогао да се организујемо, а у априлу је такође дошао „Библија“ Браун. Видевши да је овде постојала група од око 30 људи, брат Браун се распитивао о напретку који смо постигли у нашем читању. Испричали смо му све што смо знали. Рекао је да смо спремни за крштење.

Пошто је то била сушна сезона, морали смо да путујемо 14 километара од Илеше до реке и око 30 је било крштено. Од тада смо се сматрали оспособљенима као проповедници Краљевства и почели смо да идемо од куће до куће. Нисмо очекивали да то радимо, али смо сада били горљиви да с другима делимо оно што смо знали. Морали смо да се добро припремамо да бисмо имали библијску подршку у побијању лажних доктрина с којима смо се сусретали. Стога смо на нашим састанцима обично дискутовали о доктринама, помажући један другом са оним што смо знали.

Наша проповедничка активност

Обухватили смо општину нашим проповедањем. Људи су нам се ругали и викали на нас, али ми нисмо обраћали пажњу на то. Наша радост је била велика јер смо имали истину, иако смо још увек имали много тога да учимо.

Сваке недеље смо ишли од куће до куће. Људи би постављали питања а ми би настојали да им одговоримо. Недељом увече одржавали смо јавно предавање. Нисмо имали Дворану Краљевства, па смо зато одржавали састанке на отвореном. Окупљали смо људе, држали предавања и позивали их да постављају питања. Понекад смо проповедали у црквама.

Такође смо путовали у подручја где људи никада нису чули о Јеховиним сведоцима. Углавном смо одлазили бициклима, али смо понекад изнајмљивали аутобус. Када бисмо дошли у неко село, бучно бисмо трубили у рог. Цело село би нас чуло! Људи су хитали да сазнају шта се дешава. Затим смо изнели нашу поруку. Кад смо завршили, људи су се јагмили да добију примерке наше литературе. Остављали смо огромне количине.

Жељно смо очекивали долазак Божјег Краљевства. Сећам се да је један брат, када смо добили Годишњак за 1935, и када је видео потпун распоред за разматрање стихова за ту годину, питао: „Да ли ово значи да ћемо довршити још једну целу годину пре него што дође Армагедон?“

У одговору водитељ је питао: „Да ли мислиш брате, да ако сутра дође Армагедон да ћемо престати да читамо Годишњак?“ Када је брат одговорио не, водитељ је рекао: „Зашто си онда забринут?“ Били смо, и још увек смо горљиви за Јеховин дан.

Ратне године

Током Другог светског рата, увоз наших књига био је забрањен. Један брат у Илеши несвесно је представио књигу Богатство једном полицајцу. Полицајац је питао: „Чија је ово књига?“ Брат је одговорио да је његова. Полицајац је рекао да је то забрањена књига, одвео га у станицу и затворио.

Отишао сам у полицијску станицу, и након што сам се распитао, платио сам кауцију за брата. Затим сам телефонирао брату Брауну у Лагосу да бих га обавестио о ономе што се догодило. Такође сам питао да ли постоји икакав закон који забрањује оптицај наших књига. Брат Браун ми је рекао да је забрањен само увоз наших књига, али не и њихов оптицај. Три дана касније, брат Браун је послао брата из Лагоса да види шта се десило. Тај брат је одлучио да следећег дана сви треба да идемо у проповедање с часописима и књигама.

Раширили смо се у различитим правцима. Након око једног сата, до мене је стигла вест да је већина браће ухапшена. Стога смо гостујући брат и ја отишли у полицијску станицу. Полиција је одбила да саслуша наше објашњење да књиге нису забрањене.

Тридесет троје браће који су били ухапшени послати су у Главни суд за прекршаје у Ифеу, и ја сам им се придружио. Грађани који су видели како нас одводе узвикивали су: „Данас је свршено са овим људима. Овде се неће поново појавити.“

Оптужба је изнета пред главним судијом за прекршаје, једним Нигеријанцем. Изложене су све књиге и часописи. Питао је ко је овластио шефа полиције да ухапси ове људе. Шеф полиције је одговорио да је радио по наређењу обласног официра. Главни судија за прекршаје је позвао у своју собу шефа полиције и четворо наших представника, укључујући и мене.

Питао је ко је г. Браун. Рекли смо му да је он представник Watch Tower Societyja у Лагосу. Затим нам је рекао да је у вези с нама примио телеграм од г. Брауна. Одложио је случај тог дана и одобрио кауцију за браћу. Следећег дана је оправдао браћу, пуштајући их на слободу и наредио је полицији да врати књиге.

Вратили смо се у Илешу певајући. Људи су поново почели да узвикују, али овог пута говорећи: „Поново су дошли!“

Разјашњено Јеховино мерило о браку

Било је то 1947. када су у Нигерију стигла прва три дипломца Гилеада. Један од те браће, Тони Атвуд, још увек овде служи у нигеријском Бетелу. Од тог доба па надаље видели смо велике промене у Јеховиној организацији у Нигерији. Једна од великих промена било је наше гледиште о полигамији.

У фебруару 1941. венчао сам се са Олабиси Фасуба, и имао сам довољно спознања да схватим да не треба да имам више жена. Али до 1947. када су дошли мисионари, полигамија је била уобичајена у скупштинама. Браћи полигамистима је речено да су се венчали с више жена у незнању. Стога ако имају две, три, четири или пет супруга, могу их задржати, али не треба да узимају друге. Била је то политика коју смо имали.

Многи људи су једва чекали да нам се придруже, нарочито Друштво Херувима и Серафима у Илеши. Рекли су да су Јеховини сведоци једини људи који научавају истину. Слагали су се с нашим учењима и желели су да претворе своје цркве у Дворане Краљевства. Напорно смо радили да то извршимо. Чак смо имали центре за обуку њихових старешина.

Затим је стигло ново упутство у погледу полигамије. Један од мисионара одржао је предавање на покрајинском састанку 1947. године. Говорио је о добром понашању и навикама. Затим је цитирао 1. Коринћанима 6:9, 10, где се каже да неправедници неће наследити Краљевство Божје. Затим је додао: „Ни полигамисти неће наследити Божје Краљевство!“ Народ у публици је узвикнуо: „О, полигамисти неће наследити Божје Краљевство!“ Дошло је до раздвајања. Било је то слично рату. Многи од новопридружених престали су да се друже говорећи: „Хвала Богу, нисмо отишли предалеко.“

Међутим, већина браће почела је да исправља своје путеве отпуштајући своје жене. Дали су им новац и рекли: ’Ако си млада, иди и тражи себи другог супруга. Погрешио сам што сам се оженио тобом. Сада морам бити супруг једне жене.‘

Ускоро је искрсао други проблем. Неки, након што су одлучили да задрже једну жену и ослободе друге, предомислили су се и одлучили да желе да врате назад једну од других жена и ослободе ону коју су претходно задржали! Тако је поново почела невоља.

Даљње упутство дошло је из централе у Бруклину, које је темељено на Малахији 2:14, где се указује на ’жену младости твоје‘. Упутство је било да супруг треба да задржи прву жену којом се оженио. Тако је било коначно решено то питање.

Предности службе

Године 1947. Заједница је почела да ојачава скупштине и да их организује у покрајине. Желели су да наименују зрелу браћу као ’слуге за братство‘, сада названи покрајински надгледници, од оних који су напредовали у спознању. Брат Браун ме је питао да ли бих прихватио такво наименовање. Рекао сам да је разлог мог крштења био да вршим Јеховину вољу, додајући: „Ти си ме чак и крстио. Кад постоји шанса да сада служим Јехови потпуније, да ли мислиш да ћу одбити?“

Октобра те године, седморо од нас је позвано у Лагос и обучавани смо пре него што смо послати у покрајинско дело. У то време покрајине су биле огромне. Цела земља је била подељена на само седам покрајина. Било је неколико скупштина.

То што смо радили као слуге за братство био је напоран посао. Сваког дана смо пешачили много километара, често кроз спарне тропске шуме. Сваке недеље морали смо да путујемо од села до села. Повремено сам осећао да су ми ноге готове. Понекад сам се осећао као да умирем! Али такође је било и много радости, нарочито у посматрању растућег броја људи који су пригрлили истину. Па, за само седам година, број објавитеља у земљи се учетворостручио!

Учествовао сам у покрајинском делу све до 1955. када ме је лоше здравље присилило да се вратим у Илешу, где сам наименован за надгледника града. То што сам био код куће омогућило ми је да посветим више пажње помагању мојој породици у духовном смислу. Данас све шесторо моје деце верно служе Јехови.

Права љубав никад не престаје

Када се осврнем на године, имам много тога за шта сам захвалан. Било је разочарања, брига и болести, али је било и много радости. Иако се наше спознање и разумевање развијало током година, кроз искуство сам схватио значење 1. Коринћанима 13:8 (ДК), где се каже: „Љубав никад не престаје.“ Ако волиш Јехову и постојано остајеш у његовој служби, он ће ти помоћи кроз твоје тешкоће и богато ће те благословити.

Светлост истине постаје све јаснија и јаснија. У данима када смо прво почели, мислили смо да ће Армагедон доћи брзо; због тога смо журили да урадимо све што смо могли. Али све је то било на нашу корист. Зато се слажем с речима псалмисте: „Хвалићу Господа целог живота свога; певаћу Богу своме докле год постојим“ (Псалам 146:2).

[Фуснота]

[Слика на 23. страни]

Самјуел са Милтоном Хеншелом године 1955.

[Слика на 24. страни]

Самјуел са својом супругом, Олабиси