Наш Величанствени Учитељ никада није престао да нас поучава

ПРИМЕР МОЈИХ РОДИТЕЉА

Крајем 1950-их, моји родитељи су се из Италије преселили у Канаду, у град Киндерсли, који се налази у покрајини Саскачеван. Убрзо након тога су упознали истину и она је постала најважнија ствар у животу наше породице. Сећам се да смо као деца толико времена проводили у служби с родитељима да сам понекад у шали говорио да сам ја већ са осам година био помоћни пионир.

Моји родитељи су били сиромашни, али су ипак били спремни на велика одрицања да би служили Јехови. На пример, 1963. године су продали много тога што су поседовали како би имали довољно новца да присуствују међународном конгресу у Пасадени, у Калифорнији. Године 1972. преселили смо се у други део Канаде, у Британску Колумбију, у град Трејл, који је био удаљен неких 1 000 километара од Киндерслија. Мој отац је зарађивао за живот тако што је чистио и одржавао један велики маркет. Одбијао је послове који би му одузимали превише времена, чак иако су били боље плаћени, како би могао да се усредсреди на теократске активности.

Захвалан сам родитељима што су нама деци пружили одличан пример. Тако су поставили добар темељ за обуку коју сам касније добио у Јеховиној организацији. Научили су ме нешто што никада нећу заборавити – ако ми Краљевство буде на првом месту у животу, Јехова ће бринути о мени (Мат. 6:33).

ПОЧИЊЕМО СА ПУНОВРЕМЕНОМ СЛУЖБОМ

Упознао сам Деби, предивну сестру која је имала јасно дефинисане духовне циљеве, и венчали смо се 1980. Обоје смо желели да будемо у пуновременој служби. Деби je почела да служи као стални пионир три месеца након нашег венчања, а девет месеци касније и ја сам јој се придружио. Прешли смо у једну малу скупштину у којој је било потребно више објавитеља.

С временом смо изгубили радост и одлучили смо да се одселимо одатле. Али пре него што смо предузели такав корак, разговарали смо са покрајинским надгледником. Он нам је љубазно, али врло отворено рекао: „Проблем је делимично и у вама. Превише се концентришете на негативне ствари. Боље би било да се усредсредите на оно што је добро.“ Тај савет нам је отворио очи (Пс. 141:5). Одмах смо га применили. Тако смо почели да примећујемо да у нашој скупштини заправо има доста добрих ствари. Било је оних који су желели да напредују, а међу њима је било и младих и оних чији брачни друг не служи Јехови. Тада смо научили једну важну лекцију. Треба да се трудимо да се концентришемо на добре ствари и чекамо да Јехова исправи оно што не ваља (Мих. 7:7). Успели смо да повратимо радост и ситуација се с временом поправила.

Инструктори у нашој првој школи за пионире служили су у другим земљама. Док су нам показивали слике и причали о потешкоћама, али и о лепим стварима које су доживели, и ми смо пожелели да будемо мисионари.

Почели смо да радимо на остварењу тог циља тако што смо се преселили у Квибек, који је 4 000 километара удаљен од Британске Колумбије. Било је то 1984. године. Морали смо да се навикнемо на потпуно другачију културу и да учимо нови језик – француски. Осим тога, често нисмо имали довољно новца, па смо морали да се сналазимо за храну. Неко време смо сакупљали кромпир који је остао на њивама. Деби се извештила у припремању најразличитијих јела од кромпира. Али нисмо дозволили да нам ишта од тога одузме радост и много пута смо видели како Јехова брине о нама (Пс. 64:10).

Једног дана зазвонио је телефон. Позвани смо да служимо у Бетелу у Канади. То уопште нисмо очекивали! Пошто смо претходно предали молбу за школу Галад, осећања су нам била помешана, али прихватили смо позив. Када смо тамо стигли, питали смо брата Кенета Литла, члана Одбора подружнице: „А шта ако нас позову у школу Галад?“ Он је одговорио: „О том потом. Прећи ћемо тај мост када дођемо до њега.“

Већ следеће седмице смо дошли до тог моста. Деби и ја смо позвани у школу Галад. Требало је да донесемо одлуку. Брат Литл нам је рекао: „Шта год да изаберете, биће дана када ћете помислити да је она друга одлука можда ипак била боља. Али ниједна од те две одлуке није нити боља нити гора. Јехова може обе благословити.“ Ми смо се одлучили за школу Галад и током година смо видели да је брат Литл био у праву. Често смо га цитирали онима који су морали да изаберу између два вида службе.

ЖИВОТ У МИСИОНАРСКОЈ СЛУЖБИ

Била нам је част да будемо у 83. разреду школе Галад. У нашем разреду је било 24 полазника. Стигли смо у Бруклин у априлу 1987. Главни инструктори били су браћа Јулисиз Глас и Џек Редфорд. Пет месеци је брзо пролетело и дипломирали смо 6. септембра 1987. Послати смо да служимо као мисионари на Хаитију заједно са Џоном и Мери Гуд.

Последњи мисионари који су служили на Хаитију протерани су из земље 1962. Три недеље након што смо добили дипломе, већ смо били на Хаитију, на удаљеном планинском подручју, у једној малој скупштини од 35 објавитеља. Били смо млади и неискусни и живели смо сами у мисионарском дому. Људи на Хаитију су били сиромашни и већина је била неписмена. Већ на самом почетку наше мисионарске службе сусрели смо се са грађанским немирима, државним ударом, видели смо барикаде у пламену и доживели смо ураган.

Много смо научили од тамошње браће и сестара који су свашта прегурали у животу, али су ипак сачували радост. Многи од њих су имали јако тежак живот, али видело се да воле Јехову и службу проповедања. На пример, једна старија сестра која је била удовица није знала да чита, али је напамет научила око 150 библијских стихова. Тамо смо видели све и свашта, али баш то нас је мотивисало да преносимо људима добру вест о Божјем Краљевству, које је једино решење за све проблеме. Топло нам је око срца кад размишљамо о свима онима с којима смо проучавали кад смо тек стигли на Хаити. Касније су неки од њих постали стални или специјални пионири, а неки старешине.

На Хаитију сам упознао Тревора, младог мормонског мисионара с којим сам неколико пута водио занимљиве разговоре. Изненадио сам се када сам годинама касније добио писмо од њега у ком је писало: „Крстићу се на следећем покрајинском састанку. Желим да се вратим на Хаити и да служим као специјални пионир на истом оном подручју на којем сам некада служио као мормонски мисионар.“ Успео је да оствари свој циљ и годинама је заједно са својом супругом служио тамо као специјални пионир.

НАЈПРЕ У ЕВРОПИ, А ЗАТИМ У АФРИЦИ

У једном делу Европе се појавила потреба за више проповедника и зато смо послати да служимо тамо. Године 1992, стигли смо у Љубљану, у Словенији, близу места где су моји родитељи одрасли (пре него што су се преселили у Италију). Рат је и даље беснео на подручју бивше Југославије. Подружница у Бечу, у Аустрији, као и представништва у Загребу, у Хрватској, и у Београду, у Србији, надгледали су наше активности на том подручју. Данас свака земља бивше Југославије има своју подружницу.

Пресељење је значило поновно учење новог језика и прилагођавање новој култури. Људи у Словенији би нам говорили: „Наш језик је тежак.“ И стварно је био тежак! Дивили смо се верној браћи и сестрама који су спремно прихватали промене у организацији. Видели смо како их је Јехова награђивао због тога. Још једанпут смо се уверили да Јехова с пуно љубави исправља ствари у право време. Током година у којима смо служили у Словенији, имали смо много прилика да применимо оно што смо већ раније научили у нашој служби, а научили смо и неке нове лекције.

Али то није био крај променама. Године 2000. послати смо да служимо у Обалу Слоноваче, у западној Африци. У новембру 2002. тамо је избио грађански рат па смо морали да напустимо земљу. Отишли смо у Сијера Леоне, где је тек завршен грађански рат који је трајао 11 година. Није нам било лако да тако нагло одемо из Обале Слоноваче, али све оно што смо до тада научили помогло нам је да наставимо да радосно служимо Јехови.

Тамо је било много људи који су радо слушали добру вест, а и браћа и сестре су били толико драги и пуни љубави иако су годинама живели на ратом погођеном подручју. Били су сиромашни, али су радо делили с другима оно што су имали. Једном приликом је једна сестра понудила неку одећу Деби. Пошто је Деби оклевала да је узме, сестра је почела да инсистира, рекавши: „Током рата, браћа и сестре из других земаља су помагали нама. Сада је ред на нас да ми помажемо другима!“ Чврсто смо решили да и ми будемо попут њих.

С временом смо се вратили у Обалу Слоноваче, али политичка ситуација тамо је и даље била напета и на крају су поново избили немири. У новембру 2004, били смо евакуисани из земље хеликоптером. Изашли смо из Обале Слоноваче са само две торбе од по 10 килограма. Две ноћи смо спавали на поду француске војне базе, а затим смо авионом пребачени у Швајцарску. Стигли смо у швајцарску подружницу око поноћи. Па ипак, дочекала су нас браћа из Одбора подружнице и инструктори Школе за обучавање наименоване браће заједно са својим супругама. Сви они су нас изгрлили и послужили нам топао оброк, а било је и доста швајцарске чоколаде. Све то нас је баш дирнуло.

Неко време смо служили у Гани, а кад се политичка ситуација у Обали Слоноваче стабилизовала, вратили смо се тамо. Током свих тих пресељења, много нам је значила подршка наше браће и сестара. Деби и ја смо одлучили да никада не узимамо здраво за готово братску љубав, иако је она главна карактеристика Јеховиног народа. У ствари, показало се да су све те стресне ситуације кроз које смо прошли биле јако добра школа за нас.

НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

Године 2006, добили смо писмо из нашег главног седишта у ком је стајало да ћемо од сада служити на Блиском истоку и то је наравно значило да ћемо опет учити нови језик, навикавати се на нову културу и пролазити кроз нове авантуре. Много тога смо научили док смо служили на овом политички и религиозно разједињеном подручју. Браћа и сестре из тамошњих скупштина су потицала из различитих народа и та разноликост нам се баш свидела. Видели смо колико поштовање теократских смерница уједињује браћу и сестре. Дивили смо се тамошњим објавитељима зато што је већина њих храбро истрајавала упркос противљењу чланова породице, школских другова, колега и комшија.

Имали смо част да 2012. присуствујемо посебном конгресу у Тел Авиву у Израелу. То је био први пут након Педесетнице 33. године да се Јеховин народ на том подручју окупио у тако великом броју. Био је то незабораван догађај!

Негде у то време смо посетили једну земљу у којој су наше активности биле ограничене. Том приликом смо понели нешто наше литературе, делили је заинтересованим људима на подручју и били на неколико мањих покрајинских састанака. Свуда је било контролних пунктова и тешко наоружаних војника, али ми смо се осећали сигурно јер смо се кретали опрезно у друштву неколико објавитеља.

ВРАЋАМО СЕ У АФРИКУ

Године 2013, добили смо задатак другачији од свих које смо до тада имали – да служимо у подружници у Киншаси, у Конгу. Конго је огромна земља са прелепом природом, али у њој влада крајње сиромаштво и често избијају оружани сукоби. Кад смо чули где треба да идемо, рекли смо: „Познајемо Африку. Спремни смо!“ Али било је толико тога што је тек требало да научимо, посебно када је реч о путовању у делове земље у којима није било асфалтираних путева и мостова. Међутим, било је и много тога лепог на шта смо могли да се усредсредимо у тој земљи. На пример, истрајност и радост браће и сестара упркос тешкој економској ситуацији, њихова љубав према служби и труд да буду редовни на састанцима и већим скуповима. Својим очима смо видели како Јехова подржава наше активности у тој земљи. Године које смо провели у пуновременој служби у Конгу оставиле су велики траг у нашем животу и стекли смо много добрих пријатеља.

Крајем 2017. године, послати смо да служимо у Јужноафричку Републику. То је била највећа подружница у којој смо икада служили, а и посао који смо тамо обављали за нас је био нов. Поново је било пуно тога што је тек требало да научимо, али значило нам је и оно што смо већ научили у земљама у којима смо претходно служили. Заволели смо многу браћу и сестре који су деценијама верно служили Јехови. Било је фантастично видети уједињену бетелску породицу сачињену од браће и сестара различитих раса и култура. Било је очигледно да се Јеховин народ држи библијских начела, развија хришћанске особине и да их Јехова благосиља миром.

Током година, Деби и ја смо служили у различитим земљама, прилагођавали се различитим културама и учили нове језике. Није увек било лако, али смо преко Јеховине организације и браће и сестара увек осећали колико нас Јехова воли (Пс. 144:2). Верујемо да смо због свега што смо научили у пуновременој служби постали боље Јеховине слуге.

Захвалан сам за поуке које су ми родитељи пружили, за подршку моје драге супруге Деби и за толико тога што сам научио од предивне браће и сестара које сам упознао широм света. Моја супруга и ја желимо да у сву вечност учимо од нашег Величанственог Учитеља, Јехове.