Јехова нам је помагао да „цветамо тамо где смо били посађени“

Касхолмови су похађали школу Галад 1979. и у годинама које су уследиле били су „посађени“, то јест добили су задужења да служе у Ирану, на Маурицијусу, у Мјанмару, Танзанији, Уганди и Заиру. Савет који смо споменули на почетку дао им је Џек Редфорд, њихов инструктор у Галаду. Тај савет им је много значио јер су током година више пута били „сађени“ и „пресађивани“. Хајде да чујемо њихову причу.

Волели бисмо да чујемо како сте упознали истину.

Матс: Мој отац је живео у Пољској током Другог светског рата и видео је много лицемерја у Католичкој цркви. Па ипак, често је говорио: „Истина мора бити негде!“ С временом сам се уверио да је то тачно. Купио сам много половних књига. Једна од њих се звала Истина која води до вечног живота. Наслов те плаве књижице ми је привукао пажњу, па сам је те исте ноћи целу прочитао. До јутра сам био сигуран да сам пронашао истину!

Од априла 1972. па надаље, прочитао сам још многе публикације Јеховиних сведока и добио одговоре на своја питања. Осећао сам се попут трговца из Исусовог поређења. Након што је пронашао један скупоцени бисер, он је продао све што је имао да би га купио. Ја сам такорећи продао своје планове да студирам медицину и постанем лекар, све да бих купио „бисер“ истине који сам пронашао (Мат. 13:45, 46). Крстио сам се 10. децембра 1972.

У току наредне године, моји родитељи и млађи брат такође су прихватили истину и крстили се. У јулу 1973, почео сам са пуновременом службом. Међу ревним пионирима у нашој скупштини била је и Ан Катрин. Свидела ми се не само зато што је била лепа већ и зато што је волела Јехову. Осећања су била обострана и венчали смо се 1975. Наредне четири године провели смо у Стремсунду, прелепом шведском граду у ком је много људи желело да сазна више о Библији.

Ан Катрин: Мој отац је упознао истину пред крај студија на факултету у Стокхолму. У то време сам имала само три месеца, али он ме је ипак водио на састанке и у службу проповедања. Мами се то није свидело и покушала је да докаже да учења Јеховиних сведока нису тачна. Наравно, то јој није пошло за руком и с временом се и она крстила. Ја сам се крстила кад сам имала 13 година, а са 16 сам постала стални пионир. Након што сам служила у граду Умео, где је било потребно више објавитеља, постала сам специјални пионир.

Матс и ја смо након венчања имали ту радост да проучавамо Библију с неколико људи који су се касније крстили. Међу њима је била и Мајвор, тинејџерка која се одрекла спортске каријере да би више служила Јехови. Постала је пионир и сарађивала је с мојом млађом сестром. Оне су заједно похађале школу Галад 1984. године и још увек служе као мисионарке у Еквадору.

Док сте служили као мисионари у многим земљама, како сте примењивали савет: „Цветај тамо где си посађен“?

Матс: Много пута смо „пресађивани“, то јест добијали смо нова задужења. Али трудили смо се да останемо „укорењени“ у Исусу тако што смо давали све од себе да развијамо особине попут његових, нарочито понизност (Кол. 2:6, 7). Примера ради, у новој средини нисмо очекивали да се браћа и сестре прилагођавају нама, већ смо настојали да упознамо њихову културу и разумемо њихов начин размишљања. Где год да смо служили, угледали смо се на Исуса и то нам је помогло да се лакше прилагодимо и будемо попут дрвета посађеног „крај вода које теку“ (Пс. 1:2, 3).

Ан Катрин: Да би дрво наставило да расте након што је пресађено, потребна му је сунчева светлост. Јехова је увек био попут сунца за нас (Пс. 84:11). Дао нам је многу браћу и сестре, чија нас је љубав напросто грејала. На пример, у нашој малој скупштини у Техерану, у Ирану, браћа и сестре су били врло гостољубиви и дарежљиви, попут неких Божјих слугу из библијских времена. Желели смо да останемо у Ирану, али у јулу 1980. Јеховини сведоци су били званично забрањени у тој земљи. Морали смо да је напустимо у року од 48 сати. Након тога смо послати у Заир (сада Конго) у Африци.

Када сам чула да ћемо служити у Африци, плакала сам. Била сам уплашена јер сам знала да тамо има змија и разних болести. Али двоје драгих пријатеља, који су дуго служили у Африци, рекли су нам: „Никад нисте били тамо. Барем покушајте и видећете – Африка ће вам прирасти за срце.“ Тако је и било. Браћа и сестре су срдачни и пуни љубави. У ствари, када смо шест година касније због забране морали да одемо из Заира, смејала сам се себи јер сам схватила да сам почела да молим Јехову да останемо у Африци.

Шта сте све лепо доживели током година?

Матс: Морам да споменем многа чврста пријатељства која смо склопили с мисионарима из других земаља. Осим тога, на неким местима где смо служили имали смо много библијских курсева, понегде свако од нас и по 20! То нам је доносило неописиву радост. Такође, никад нећу заборавити љубав и доброту браће и сестара из Африке. Док смо посећивали скупштине у Танзанији, као „спаваћа соба“ нам је служио наш фолксваген комби. Браћа и сестре поред чијих кућа смо га паркирали указивали су нам гостољубивост „и преко својих могућности“ (2. Кор. 8:3). Још нешто што нам је посебно значило било је наше „време за причу“. Ан Катрин и ја бисмо свако вече сели и разговарали о свему што се догодило тог дана и захваљивали бисмо Јехови што је био уз нас.

Ан Катрин: Срећна сам што сам живела међу браћом и сестрама из различитих делова света. Научили смо нове језике, као што су фарси, француски, луганда и свахили и видели како изгледа живот у другачијим и занимљивим културама. Стварали смо нове ученике, стицали праве пријатеље и радили „раме уз раме“ с њима у служби за Јехову (Соф. 3:9).

Видели смо и задивљујућу разноликост Јеховиних стваралачких дела. Сваки пут када бисмо били послати у неку нову земљу, имали смо осећај да нас је Јехова повео на путовање и да је он наш водич. Захваљујући њему, научили смо много тога што сами никада не бисмо открили.

На какве проблеме сте наилазили и како сте се изборили с њима?

Матс: Током година, и Ан Катрин и ја смо имали неколико тропских болести. Осим тога, она је пар пута морала на хитну операцију. Били смо веома забринути и због наших остарелих родитеља. Захвални смо другим члановима породице што су преузели бригу о њима. Они су то радили са стрпљењем, радошћу и љубављу (1. Тим. 5:4). Трудили смо се да помогнемо колико смо могли, али ипак смо били далеко и понекад смо били тужни што родитељима не можемо да пружимо више.

Ан Катрин: Године 1983, док смо служили у Заиру, озбиљно сам се разболела од колере. Доктор је рекао Матсу: „Одмах је водите из ове земље!“ Већ сутрадан смо се укрцали на теретни авион – једини који је тог дана летео за Шведску.

Матс: Плакали смо јер смо мислили да је то крај наше мисионарске службе. Међутим, супротно прогнозама лекара, Ан Катрин се опоравила. После годину дана, могли смо да се вратимо у Заир, овог пута у малу скупштину на језику свахили у Лубумбашију.

Ан Катрин: Док смо служили у Лубумбашију, остала сам трудна, али сам нажалост изгубила бебу. Иако нисмо планирали да постанемо родитељи, много сам патила због губитка детета. Међутим, у том тужном периоду, Јехова нам је дао један неочекивани дар. Имали смо више библијских курсева него икада. За мање од годину дана, скупштина је порасла са 35 на 70 објавитеља, а број присутних на састанцима повећао се са 40 на 220. Имали смо пуне руке посла у служби и Јехова ме је на тај начин утешио. Па ипак, често мислимо на нашу бебу и разговарамо о њој. Једва чекамо да видимо како ће Јехова у рају избрисати тугу из наших срца.

Матс: Ан Катрин је касније постала веома слаба и исцрпљена. Мени је установљено да имам четврти стадијум рака дебелог црева и морао сам на озбиљну операцију. Али данас сам добро, а Ан Катрин чини све што може у служби.

Видели смо да и другу браћу и сестре погађају озбиљни проблеми. Након геноцида у Руанди 1994, посетили смо многе који су били у избегличким камповима. Иако су живели у изузетно тешким условима, вера им је и даље била јака, били су истрајни и гостољубиви. Уверили смо се у то да Јехова подупире своје слуге, без обзира на невоље кроз које пролазе (Пс. 55:22).

Ан Катрин: Још једну трагедију доживели смо 2007, након што смо присуствовали посвећењу подружнице у Уганди. После програма, путовали смо са групом од око 25 мисионара и чланова бетелске породице у Најроби, у Кенији. Пре него што смо стигли до границе с Кенијом, камион који нам је долазио у сусрет изненада је прешао у нашу траку и изазвао чеони судар. Наш возач и петоро браће и сестара били су на месту мртви. Једна сестра је касније преминула у болници. Једва чекамо да поново видимо наше пријатеље! (Јов 14:13-15).

С временом сам се опоравила од повреда. Али код Матса, мене и још неколико путника као последица незгоде јавио се посттрауматски стресни поремећај. Анксиозни напади будили су ме ноћу, са симптомима сличним срчаном удару. Било је застрашујуће. Али молили смо се Јехови и читали смо наше омиљене библијске стихове, и то нам је помогло да се осећамо боље. Много нам је значила и стручна помоћ. Сада су нам симптоми блажи и молимо Јехову да нам помогне да тешимо оне који се боре са сличним тегобама.

Кад сте описивали како сте пребродили тешке ситуације, рекли сте да вас је Јехова носио у рукама „пажљиво као јаја“. Шта сте тиме хтели да кажете?

Матс: У језику свахили постоји изрека: „Носили су нас пажљиво као јаја.“ Баш као што неко пажљиво носи јаја да се не би разбила, тако је Јехова бринуо о нама где год да смо служили. Увек смо имали оно што нам је било потребно, па и више од тога. Између осталог, Јеховину љубав и подршку видели смо и у разумевању које су нам показала браћа из Водећег тела.

Ан Катрин: Споменула бих један пример како нам је Јехова брижно помагао. Једног дана су ми из Шведске телефоном јавили да ми је отац на интензивној нези. Матс се у то време још опорављао од маларије. Будући да нисмо имали довољно новца да купимо авионске карте, мислили смо да нема друге него да продамо кола. Али онда су уследила још два телефонска позива. Један је био од брачног пара који је чуо у каквој смо ситуацији и који је желео да нам плати једну авионску карту. Други позив је био од старије сестре која је уштедела нешто новца и чувала га у кутији с натписом „за оне којима треба помоћ“. За само неколико минута, Јехова је решио проблем који нас је мучио! (Јевр. 13:6).

Шта сте научили током 50 година пуновремене службе?

Ан Катрин: Схватила сам да нам снагу даје то што чувамо „мир и поуздање“ у Јехову. Када се уздамо у њега, наше битке на неки начин постају његове битке (Ис. 30:15; 2. Лет. 20:15, 17). Где год да смо служили, трудили смо се да пружимо максимум. Захваљујући томе, доживели смо многе благослове, какве не бисмо имали да смо живот посветили нечему другом.

Матс: Најважније што сам научио јесте да треба да се ослоним на Јехову у свакој ситуацији и да посматрам како ће ми он притећи у помоћ (Пс. 37:5). Увек нам је помагао, баш као што је обећао. Он је уз нас и сада, док му служимо у Бетелу у Мјанмару.

Надамо се да ће, попут нас, многи млади који желе да учине више за Јехову видети колико је он веран и пун љубави. Сигурни смо да хоће, уколико пусте да им он помаже да цветају где год да су посађени.