Увек сам тражила начин да више дам Јехови

Још као мала сам заволела истину. Желела сам да посветим живот Јехови и да се крстим. То сам и урадила са 13 година. Била сам пресрећна! Још увек се сећам једне сцене када сам имала 14 година. Брат Хелге Линкa ме је питао да ли сам размишљала о томе да једног дана постанем стални пионир. Знала сам да су мама и тата понекад били привремени пионири (како су се тада звали помоћни пионири), али нисам имала појма шта је то стални пионир. Међутим, то питање брата Линка ме је подстакло да размишљам о томе како бих могла да дам више Јехови.

Прогонство на помолу

Кад је избио грађански рат у Етиопији 1974, ситуација у земљи је била јако тешка. Многи су били ухапшени или убијени. У то време нисмо могли да проповедамо од куће до куће и састајали смо се у мањим групама. Родитељи су нас децу припремали за могуће прогонство. На темељу библијских начела су нам објаснили шта значи бити неутралан. Такође су нам помогли да разумемо да ће нам Јехова дати праве речи ако нас буду испитивали и да ће нам помоћи да препознамо када је најмудрије да ћутимо (Матеј 10:19; 27:12, 14).

AFP PHOTO

После школе сам се запослила у државној авио-компанији. Кад сам једног јутра дошла на посао, колеге су ми честитале јер сам изабрана да предводим у паради која је организована поводом годишњице оснивања владе. Без премишљања сам рекла шефу да не могу да учествујем у тој прослави јер сам као хришћанка политички неутрална.

Сутрадан, кад сам била на послу, издалека сам видела наоружане људе како прилазе шалтеру за продавање карата. Претпоставила сам да су дошли да ухапсе некога ко покушава да побегне из земље. А онда су упрли прстом у мене. Није ми било јасно зашто. Оно што је почело као уобичајен дан претворило се у ноћну мору.

Како ме је Јехова услишио у затвору

Војници су ме одвели у једну канцеларију и неколико сати испитивали. Питали су ме: „Ко финансира Јеховине сведоке? Да ли радиш за Еритрејски ослободилачки фронт? Да ли ти или твој отац радите за америчку владу?“ Иако је све то било јако стресно, захваљујући Јехови имала сам мир (Филипљанима 4:6, 7).

После испитивања су ме одвезли у кућу која је служила као затвор. Сместили су ме у просторију од око 30 квадратних метара у коју је било нагурано петнаестак младих жена, које су биле политички затвореници.

Те ноћи, док сам лежала на поду, још увек у униформи с посла, размишљала сам о томе колико се моји брину за мене. Знали су да сам била ухапшена, али нису знали где сам. Зато сам молила Бога да моја породица сазна где ме држе.

Следећег јутра сам видела једног младог чувара ког сам познавала. Он ме је зачуђено погледао и рекао: „Астер, откуд ти овде?“ Замолила сам га да оде до мојих родитеља и каже им где сам. Касније у току дана, родитељи су ми послали пакет са храном и одећом и тако сам знала да им је јавио. Јехова је услишио моју молитву. То ме је уверило да нисам сама.

Није ми било дозвољено да имам Библију, друге публикације нити да примам посете. Али Јехова је нашао начин да ме охрабри преко других затвореница. Проповедала сам им сваког дана и свидело им се оно што сам им говорила о Божјем Краљевству. Често би ми рекле: „Ми се боримо за људску идеологију, а ти за нешто узвишеније – за Божју власт. Не одступај од тога, чак и ако ти прете смрћу!“

Понекад би чувари током испитивања тукли затворенике. Једне ноћи око једанаест увече, дошли су по мене. Кад су ме увели у собу за испитивање, између осталог су ме оптужили да не пружам подршку властима. Кад сам одбила да поновим за њима један политички слоган, двојица чувара су ме претукла. Овај сценарио се понављао више пута. Сваки пут бих се усрдно молила Јехови и увек сам осетила како је уз мене.

После три месеца ми је један чувар рекао да сам слободна и да могу да идем кући. Иако сам се изненадила и обрадовала, било ми је жао што више нећу моћи да са другим затвореницама разговарам о Божјем Краљевству.

Неколико месеци по изласку из затвора, војници су дошли код нас и похапсили све тинејџере у мојој породици – моје две сестре и једног брата. Ја тада нисам била код куће. Тад сам схватила да је најбоље да побегнем из земље. Иако ми је и сама помисао на то да се опет раздвојим од породице тешко пала, мама ме је подстакла на то рекавши ми да будем јака и да се уздам у Јехову. Убрзо након тога укрцала сам се на лет за Сједињене Државе. Исте вечери војници су дошли да ме по други пут ухапсе. Пошто ме нису нашли код куће, појурили су на аеродром, али кад су стигли тамо мој авион је већ полетео.

Стигла сам у Мериленд и тамо су ме дочекали Хејвуд и Џоан Ворд, који су проучавали с мојим родитељима док су били мисионари. Пет месеци касније, остварила сам циљ да постанем стални пионир, а њихова ћерка Синди ми је била сарадница у пионирској служби. Доживеле смо много тога лепог док смо заједно проповедале.

Служба у Бетелу

У лето 1979. сам посетила Бетел у Њујорку и тамо упознала Веслија Паркера. Много ми се свидела његова личност и духовни циљеви које је имао. Венчали смо се 1981. и наставили смо да заједно служимо у Бетелу у Волкилу. Најпре сам радила као спремачица и у одељењу за хемијско чишћење, а касније са MEPS тимом у компјутерском одељењу. Пошто сам била у Бетелу, могла сам у потпуности да се посветим служењу Јехови и да упознам браћу и сестре који су ми пријатељи до дан-данас.

Али ситуација код мојих није била тако сјајна. И даље су пролазили кроз жестоко прогонство и то ме је јако бринуло. Моје две сестре и брат који су били ухапшени су и даље били у затвору.b Мајка је сваки дан за њих припремала оброке и доносила им у затвор зато што тамо ништа нису добијали.

У том тешком периоду, утеху и подршку су ми пружали и Јехова и бетелска породица (Марко 10:29, 30). На пример, једном ми је брат Џон Бут рекао: „Много смо срећни што си овде са нама, а то не би било могуће да немаш Јеховин благослов.“c Његове топле речи су ми много значиле. Увериле су ме да је Јехова подржао моју одлуку да одем из Етиопије и да ће он бринути за моју породицу.

Нове промене

У јануару 1989. смо сазнали да сам трудна. Били смо шокирани, али након неколико дана наша брига се претворила у радост. Ипак, питали смо се да ли ћемо бити добри родитељи, где ћемо живети и како ћемо се издржавати.

Спаковали смо наше ствари и 15. априла 1989. кренули за Орегон. Планирали смо да тамо живимо и служимо као пионири. Међутим, након што смо стигли, неки пријатељи су нам добронамерно рекли да је можда боље да не будемо пионири. Нисмо имали пуно новца, а и беба је била на путу. Питали смо се шта да радимо. Али баш тада нам је у посету дошао покрајински надгледник Гај Пирс са супругом Пени.d Они су нас посаветовали да не одустанемо од свог циља. Тако смо уписали пионирску и уздали се да ће нам Јехова помоћи (Малахија 3:10). Служили смо као пионири након рођења нашег првог сина Лемјуела, па чак и након рођења нашег другог сина Џејдона.

Никад нисмо зажалили што смо били пионири док су деца била мала. Док смо другима преносили истину из Библије, уједно смо је усађивали и у нашу децу (Поновљени закони 11:19). Ипак, након рођења трећег сина Џафета на неко време смо морали да паузирамо са пионирском (Михеј 6:8).

Трудили смо се да наши синови заволе Јехову

Схватили смо да је наша највећа одговорност као родитеља да помогнемо деци да се зближе са Јеховом и да им он буде стваран. Да бисмо успели у томе, трудили смо се да породично проучавање буде занимљиво, нешто што деца једва чекају. Док су још били врло мали, заједно смо читали књиге Слушати Великог Учитеља и Моја књига библијских прича, а неке од прича бисмо чак и одглумили. На пример, кад смо глумили причу о злој краљици Језавељи, пошто сам ја била једина жена у кући, ја сам била она. Дечаци су волели да ме ко бајаги гурну са кауча, а онда би се правили да су пси. Осим што смо имали породично проучавање, Весли је и са сваким дечаком понаособ проучавао Библију.

Молили смо се за то да као породица будемо блиски. Стварно смо пуно љубави и труда улагали у нашу децу. Како су расли, учили смо их да раде по кући, рецимо да перу судове, веш и поспреме собу. Научили су и да кувају.

Нису само деца учила већ и ми. На пример, понекад бисмо били нељубазни према деци или једно према другом. Тада бисмо се понизно извинили.

Често бисмо звали у госте браћу и сестре из скупштине, као и браћу из Бетела, мисионаре, путујуће надгледнике и оне који су служили тамо где је већа потреба (Римљанима 12:13). Када би нам дошли гости нисмо слали децу у другу собу да се играју, већ би остала са нама и дружила се. Често би наши синови запамтили више детаља из таквих разговора него Весли и ја.

И Веслију и мени је било веома стало до тога да наша породица ужива у служењу Јехови и зато смо, између осталог, штедели новац и путовали у разне земље. Тамо бисмо увек посетили подружницу, ишли на састанке и у службу. Тако смо постали свеснији међународног карактера наше организације, а и зближили смо се као породица.

И даље тражимо начине да више дајемо Јехови

У нашем крају је било доста људи који говоре шпански, али им се није тако често проповедало. Док су деца била мала, питали смо брата Пирса да ли да се пребацимо у скупштину на шпанском. Са осмехом нам је рекао: „Ако сте рибари, идите тамо где има рибе.“ И тако смо прешли у скупштину на шпанском у Вудбурну у Орегону. Тамо смо започели неколико библијских курсева и на нашу велику радост, неки од тих људи су се крстили, а од мале групе на шпанском је постала скупштина.

У једном тренутку Весли је остао без посла и нашао је нови посао у Калифорнији, тако да смо се преселили тамо. Након две године, Лемјуел, Џејдон и ја смо одлучили да постанемо пионири, а онда смо 2007. заједно ишли у Школу за пионире. Кратко након тога смо приметили да често наилазимо на људе који говоре арапски. Зато смо након 13 година на шпанском подручју одлучили да као породица пређемо у скупштину на арапском језику. Уживамо док проповедамо многим имигрантима који говоре арапски и да идемо у проповедничке акције у разним земљама. И дан-данас служимо као пионири на арапском подручју у Сан Дијегу, у Калифорнији.

Весли је диван муж и отац. Има велико поштовање према Јеховиној организацији. Никада није рекао ништа негативно о Бетелу или скупштини, него увек нађе нешто позитивно. Моли се са мном и за мене, и кад год смо били у неком проблему, његове молитве су ми пружиле утеху и помагале ми да останем смирена.

Кад се осврнемо на наш живот, били смо заједно у пуновременој служби, одгојили децу и служили у скупштинама где је већа потреба. Видели смо из прве руке да Јехова благосиља оне којима је он на првом месту у животу јер нам никад ништа није недостајало (Псалам 37:25). Сигурна сам да је то што сам поставила циљ да увек дајем Јехови више најбоља одлука коју сам икада донела (Псалам 84:10).