Јехова ме је подигао из прашине

Родила сам се као здраво дете. Онда сам августа 1967, кад сам имала 18 месеци, добила високу температуру. Осим тога, ноге су ми постале слабе, па су ме однели у болницу у Фритауну, у Сијера Леонеу. Тамо су ми установили да имам дечју парализу, вирусну инфекцију која углавном погађа децу до 5 година. Физикалне терапије ми нису помогле, тако да на крају нисам могла ни да стојим, ни да ходам, већ само да пузим. Зато ми је отац често говорио да сам „пола детета“. Све то ми је уништило самопоуздање и осећала сам се бедно.

Одрастала сам пузећи по тлу

Живела сам са мајком. Делили смо двориште с још неколико сиромашних породица. Људи су ме волели, али ја сам највише чезнула за очевом љубављу. Неки су сматрали да сам се разболела зато што је неко бацио чини на мене. Било је и оних који су саветовали моју мајку да ме остави на прагу дома за децу са инвалидитетом, како јој не бих била на терету. Моја мајка то није хтела, већ је с пуно љубави бринула о мени, иако то није било нимало лако.

Пошто сам могла само да пузим и притом сам цело тело вукла по земљи, често бих се повредила. Зато сам носила одећу од дебље тканине. Руке сам штитила тако што сам на њих навлачила папуче. Касније сам почела да користим дрвене блокове на које сам се ослањала и они су ми боље штитили руке. Кретала сам се тако што бих испружила руке, ослонила се на два блока, а затим рукама и раменима снажно повукла цело тело ка напред. То ми је јако оптерећивало и руке и рамена, и сваки тај „корак“ ми је био веома мучан. Зато сам ретко кад напуштала двориште. Нисам ишла у школу нити се играла с другом децом. Увек сам се питала шта ће бити са мном кад једног дана моје мајке не буде.

Молила сам се Богу да ми помогне и да не дозволи да завршим као просјак. Веровала сам да ће бринути о мени ако му се приближим и служим му онако како он жели. Зато сам се једног дана 1981, иако ми је то било веома напорно, одважила да изађем из нашег дворишта и одем у цркву мало даље у улици. Било ми је непријатно због тога како су ме људи гледали. Пастор ме није ни поздравио и изгрдио је моју мајку зато што сам села на клупу коју су други закупили. Одлучила сам да више нећу крочити у цркву.

Како сам упознала мог небеског Оца

Дане сам проводила на спрату посматрајући кроз прозор шта се дешава напољу. Међутим, једног јутра 1984, када сам имала 18 година, одлучила сам да сиђем у двориште у ком обично није било никог. Само што сам сишла, дошла су два човека која су проповедала од куће до куће. Рекли су ми да је прелепа будућност пред нама и да ћу тада бити здрава. Прочитали су ми Исаију 33:24 и Откривење 21:3, 4. Дали су ми брошуру Радуј се заувек животу на земљи! која је била пуна живописних слика и обећали да ће поново доћи.

Када су следећи пут дошли, рекли су ми да ће довести мисионарку Полин која је тек стигла у нашу земљу. Тако је и било. Она ми је постала као мајка. Мами није сметало да проучавам са Полин и чак ме је подстицала на то. Полин је била самопожртвована, пуна љубави, стрпљива, добра и брижна. Научила ме је да читам. Уз помоћ Моје књиге библијских прича приближила ми је Јехову, дивног оца за којим сам увек чезнула.

Много ми се свидело све што сам учила из Библије. Након неког времена сам питала Полин да ли могу да присуствујем Скупштинском разматрању књигеa које се одржавало у кући једне Сведокиње, неколико улица од мене. Полин је рекла да могу. Тако је следећег уторка дошла по мене. Сачекала је да се окупам и обучем, па смо заједно кренуле. Неко ми је рекао да тражим од Полин да ми плати такси до тамо. Али ја сам рекла: „Не, ићи ћу сама помоћу мојих блокова.“

Када смо кренуле, моја мама и неке комшије су ме забринуто пратиле погледом. Док сам ишла кроз двориште, неки од њих су довикнули Полин: „Што је мучите?“

Полин ме је благо питала: „Џеј, да ли желиш да идеш?“ То је била прилика да покажем колико верујем Јехови (Пословице 3:5, 6). Одговорила сам јој: „Да, то је моја одлука.“ Док сам се приближавала капији, комшије су се стишале и мирно ме посматрале. Кад сам изашла из дворишта, почели су да аплаудирају.

Било ми је прелепо на том састанку. Много ме је дирнуло што су ме сви лепо дочекали. Нико ме није гледао с висине. Осећала сам се тако пријатно. Зато сам почела редовно да долазим. Убрзо након тога, пожелела сам да дођем и на веће састанке у Дворани Краљевства. Пошто сам била сиромашна, имала сам само две хаљине и једне папуче. Па ипак, то ме није спречило да дођем, јер сам знала да ме Божји народ неће због тога ниподаштавати. И наравно, тако је и било.

Да бих стигла до Дворане Краљевства, најпре сам морала да „ходам“ до краја улице, а одатле бих се таксијем одвезла до подножја брда на ком је била дворана. Онда би ме браћа носила узбрдо до ње.

Пошто сам се уверила колико је Јехова добар, желела сам да ми он буде уточиште. Зато сам одлучила да редовно идем на састанке (Псалам 34:8). Током кишне сезоне често бих стизала мокра и блатњава и морала бих да се пресвучем у дворани, али никада нисам зажалила због тога!

Моја прича се појавила у Годишњаку Јеховиних сведока за 1985. Када ју је прочитала једна Сведокиња из Швајцарске по имену Жозет, послала ми је инвалидска колица на три точка која се покрећу рукама, са лепим блатобранима и задњим светлима. То ми је омогућило да се крећем са достојанством. Деца су ме задивљено гледала и често би ми говорила да су ми колица супер. Осећала сам се као краљица, зато што више нисам пузала по тлу.

Живот о каквом нисам ни сањала

Није ми било тешко да духовно напредујем зато што сам већ живела једноставним и непорочним животом. Захваљујући инвалидским колицима могла сам да идем у службу и крстила сам се 9. августа 1986. После крштења је за мене почео један сасвим нов, прелеп живот. Коначно сам била радосна, задовољна, стекла сам самопоштовање и самопоуздање, јер сам се осећала вољеном уз свог небеског Оца и сувернике, којима је стварно стало до мене.

Желела сам да узвратим Јехови за све добро што је учинио за мене, па сам размишљала о томе да постанем стални пионир, али нисам била сигурна да ли ћу то моћи (Псалам 116:12). Молила сам се и одлучила да покушам. Тако сам 1. јануара 1988. уписала пионирску и од тада нисам престајала с њом. Та одлука ми је донела много благослова. Имам дивну браћу и сестре који ми помажу да сваког месеца испуним службу. А осећам и да ми Јехова даје снагу путем светог духа (Псалам 89:21).

Пошто сам се као пионир много више кретала, иако су ми ноге и даље биле слабе, осетила сам извесно побољшање. Након неког времена сам отишла на једну нову клинику да тражим физикалне терапије и програм вежби. Међутим, једна медицинска сестра ми је рекла да нема потребе да се мучим да долазим јер ћу свакако ускоро умрети. Када је то рекла и њена колегиница, то ме је дотукло. Зато сам дошла кући и молила се Јехови да ми помогне да не паднем у очај и да пронађем одговарајућу терапију.

За мене је служба била најбоља терапија зато што сам се доста кретала. Након неколико година, једна од тих медицинских сестара ме је видела док је пролазила поред Дворане Краљевства. Изненадила се што сам још увек жива!

Упркос мом здравственом стању и даље сам заокупљена службом. Браћа ме често похвале што сам ревна и што међу првима дођем на састанак. Волим да пораним зато што онда имам времена да поздравим моју браћу и сестре и попричам с њима.

Уверила сам се у то колико је Јехова добар и доживела сам много тога лепог. Три особе сам довела до крштења. Једна од њих је Амелија, која је касније похађала 137. разред Галада. Неколико пута сам била у Школи за пионире, што сматрам посебним поклоном од Јехове. Јехова ми је подигао дух и имам више самопоуздања. Сада ме људи поштују, а ја се више не стидим себе. Имам добре пријатеље, не само у Фритауну, где живим, већ и у целој земљи, па и у целом свету.

Прошло је скоро 40 година од када сам сазнала за Божје обећање о новом свету у ком више нико неће имати никакав хендикеп. То обећање ме и даље храбри и једва чекам да се оствари. Знам да мој Бог Јехова неће закаснити и зато га стрпљиво чекам (Михеј 7:7). Он ме је наградио због таквог става тако што ми је помагао да се изборим са многим проблемима. Увек ми је помагао у право време. Истински сам срећна и увек сам насмејана, јер ме је подигао из прашине по којој сам пузала до таквих висина какве нисам могла ни да замислим.