„Увек сам чезнула за правдом“

Родила сам се у априлу 1951. у Најробију, у Кенији. Моји родитељи су били пореклом из Индије и религија којој су припадали била је сикизам. Када је очев старији брат умро, отац се оженио његовом женом. Очева прва жена, моја мајка, није могла ништа да уради поводом тога. Њих две су често у исто време рађале децу, тако да нас је на крају било седморо деце, укључујући маћехиног сина из првог брака. Онда је 1964, када сам имала 13 година, мој отац преминуо.

Потрага за правдом

Моје детињство су обележиле свађе, предрасуде и неправедно поступање. Касније док сам проучавала Библију, схватила сам да је наша породица била доста слична породици из библијског записа о Лији и Рахели. Осим тога, у нашој кући је владао став да су Кенијци нижа класа и зато су чланови моје породице често ниподаштавали наше слуге који су били тог порекла. Мој отац нас је подстицао да се спријатељимо с комшијама европског порекла, јер је веровао да ћемо од њих нешто научити. Али бранио нам је да се дружимо с Африканцима, мислећи да од њих ништа не можемо научити. Такође нам је бранио да се дружимо с Пакистанцима јер се сматрало да су они наши непријатељи. Али ја сам одувек чезнула за правдом и имала сам осећај да очеви ставови нису били исправни.

Сикизам је основао гуру Нанак крајем 15. века. Прихватила сам његова учења, укључујући и учење да постоји само један прави Бог. Међутим, толико сам неправде видела међу припадницима ове заједнице да сам се запитала да ли је ово заиста права религија.

То није била једина ствар која ме је бринула. На пример, знала сам да је сикизам основан пре само неколико векова, и зато сам се често питала шта је било пре тога. Како је Бог на почетку хтео да му људи служе? Надаље, наша породица је на зид качила календаре са сликама десет најпознатијих гуруа. Питала сам се како ми уопште знамо како су они изгледали, и зашто се моја породица и остали клањају пред сликама ових гуруа кад су ти гуруи заступали учење да постоји само један прави Бог коме се треба клањати.

Када сам 1965. имала 14 година, наша породица се преселила у Индију. Тамо нам је живот био веома тежак јер више нисмо имали новца. Отприлике годину дана касније, одлучили смо да се двоје по двоје преселимо у Енглеску и настанили смо се у Лестеру.

Када сам имала 16 година, почела сам да радим више физичких послова и ишла сам у вечерњу школу да бих наставила школовање. Али и на радном месту сам доживљавала дискриминацију. На пример, радници из Енглеске су били боље плаћени него мигранти. Мој осећај за правду ме је покренуо да се придружим покрету за права младих радника. Окупљала сам жене мигранткиње како бисмо заједно протестовале и захтевале иста примања. Чезнула сам за правдом.

Пронашла сам истину

Јеховине сведоке сам упознала 1968. Наиме, два брата су дошла на моја врата и почела да ми говоре о Божјем Краљевству и како ће оно донети једнакост свим људима. То ме је заиста дирнуло. Касније нас је један од њих посетио са својом супругом. Моја сестра Џасвиндер, полусестра Чани и ја смо са њом почеле да проучавамо Библију. Након што смо прошле само шест поглавља у књизи, схватиле смо да је Јехова прави Бог, да је Библија његова Реч и да ће само његово Краљевство донети истинску правду за све људе.

Међутим, моја породица се страшно противила. Након смрти нашег оца, мој полубрат је постао глава породице. Под утицајем наше маћехе, почео је да нас малтретира. Моје млађе сестре Џасвиндер и Чани је тукао и шутирао их чизмом са челичним ојачањем. Пошто сам ја у то време била пунолетна, мене није смео да малтретира јер је знао да могу да га пријавим, па се окомио на моје сестре. Једном приликом је узео Библију, отворио је, запалио њене странице и гурнуо је у њихово лице говорећи: „Нека ти сад твој Јехова угаси ватру!“ У то време смо кришом отишле само на неколико састанака. Хтеле смо да служимо правом и истинитом Богу, али у нашим околностима је то изгледало немогуће. Зато смо почеле да правимо план да побегнемо од куће на неко безбедно место. Како смо успеле у томе?

Кришом смо чувале паре које смо добијале за ужину и аутобуске карте. Осим тога, успевала сам да сачувам неки део своје плате, иако је моја маћеха захтевала да јој дам све паре. Купиле смо три кофера које смо сакриле на једном месту далеко од наше куће и постепено смо их пуниле неопходним стварима. У мају 1972, када је Џасвиндер скоро била пунолетна, са само 100 фунти смо се возом упутиле у један град на југозападу Енглеске. Кад смо тамо стигле, с телефонске говорнице смо позвале неку тамошњу браћу и они су нас срдачно прихватили. Радиле смо доста послова, између осталог и чишћење рибе, тако да смо успеле да изнајмимо стан и да останемо тамо да живимо.

Наставиле смо да проучавамо Библију с једним старијим брачним паром по имену Хари и Бети Бригс. А онда смо се у септембру 1972. крстиле у малом базену испод бине у Дворани Краљевства у Труру. У то време смо се још криле од породице. Чани је почела са пионирском службом, а Џасвиндер и ја смо радиле и финансијски је подупирале.

Желела сам да се више дам Јехови

Упркос томе што су Хари и Бети имали скоро 90 година, они су често ишли на острва Сили, близу југозападне обале Енглеске, да би тамо проповедали. Захваљујући њиховом примеру у нама се пробудила жеља да урадимо нешто слично. Зато смо 1973, после нашег разговора с братом Скинером, који се спомиње на почетку овог чланка, тачно знале шта ћемо да урадимо.

У јануару 1974, купиле смо карте у једном правцу за Њу Делхи у Индији. Тамо нам је брат Дик Котерил дозволио да будемо гости у мисионарском дому. Чани је наставила с пионирском службом док смо Џасвиндер и ја све више времена проводиле у служби.

Нешто касније смо послате у Панџаб, савезну државу на северозападу Индије. Тамо смо неко време биле у мисионарском дому у граду Чандигар, а затим смо изнајмиле стан. Почела сам с пионирском службом 1974, а следеће године сам постала специјални пионир. Док сам проповедала, схватила сам да постоји огромна потреба за библијском литературом на панџапском. Тако би људи могли да на свом језику читају о Јехови и о томе колико је он праведан Бог пун љубави. Затим смо нас три 1976. позване у подружницу у Индији како бисмо помогле у превођењу литературе на панџапски. То је био мукотрпан посао зато што није било ни писаћих машина нити компјутера. Све смо радиле ручно, почев од превода па до лектуре. Затим бисмо ишле у локалну штампарију где се све радило на старомодан начин. Ручно смо ређале слово по слово целог текста и онда се он штампао.

Нарушено здравље није утицало на моју радост

Ускоро су нам се све трима околности промениле. Џасвиндер се удала за једног брата и они су се преселили у Канаду. Чани је упознала брата који је дошао из Сједињених Држава, а пореклом је Немац. Венчали су се и одселили за Сједињене Државе. Ја сам се нажалост тешко разболела и зато сам се у октобру 1976. вратила у Енглеску. Моји мајка и брат, који се нису противили томе што смо нас три постале Сведоци, примили су ме у свој дом. У Енглеској ми је дијагностиковано да болујем од Евансовог синдрома, што је ретка аутоимуна болест која напада крвне ћелије. Ишла сам на разне терапије и чак су ми уклонили слезину. Због свега тога сам морала да прекинем с пионирском службом.

Усрдно сам се молила Јехови и рекла му да, ако ми буде било боље, наставићу с пуновременом службом. То се на крају и десило! Иако ми је с времена на време било лоше, преселила сам се у Волверхемптон 1978. и као пионир проповедала углавном на панџапском подручју. Ручно смо правили позивнице за састанак и умножавали их у локалним радњама. Затим смо их делили онима који су причали панџапски и позивали их на јавно предавање. Сада у Великој Британији постоји пет скупштина и три групе на панџапском језику.

Браћа из подружнице у Великој Британији су знала да сам у Индији помагала у превођењу литературе на панџапски. Тако су ме крајем 1980-их звали из подружнице да сарађујем с њима. Неко време сам путовала до Бетела у Лондону и помагала у припреми фонтова и софтвера, као и у успостављењу правила за наше публикације које су излазиле на писму гурмуки. Имала сам јако густ распоред јер сам радила, бринула о својој мајци која је живела у другом граду и на редовној основи путовала у Бетел. Али је за мене била огромна част што сам имала прилику да учествујем у овом пројекту.

У септембру 1991. су ме позвали да постанем стални члан бетелске породице. Томе се уопште нисам надала јер сам се осећала недорасло, имала сам озбиљну болест, а и прешла сам горњу старосну границу за нове бетелске раднике. Међутим, Јехова ми је ипак указао ту невероватну част. Заиста сам уживала у својој служби у Бетелу, али моји здравствени проблеми су и даље били ту. Морала сам да идем на хемотерапију и неке друге терапије. Због тога сам морала више пута да објашњавам лекарима зашто не желим да прихватим крв. С друге стране, хематолози су били одушевљени тиме како моје тело добро реагује на терапије иако сам одбијала да прихватим трансфузију крви. Зато су ме позвали на један семинар у једној великој болници у Лондону. На том семинару је било око 40 специјалиста пред којима сам одржала десетоминутни говор и објаснила им зашто не прихватам крв. Након тога је уследио део с питањима и одговорима који је водио један брат из Одељења за сарадњу с болницама.

Током тог тешког периода, пуно ми је значила помоћ мојих сестара Џасвиндер и Чани. Такође сам ценила подршку и љубав коју су ми пружали бетелска породица и остала браћа и сестре. Јехова ми је давао снаге да истрајем кроз све што сам прошла у животу (Псалам 73:26).

Благослов од Јехове обогаћује

За ових 33 године колико сам у Бетелу, испитала сам Јехову и уверила се да је добар (Псалам 34:8; Пословице 10:22). Пуно ме храбри пример старијих Божјих слугу. Срце ми је пуно када видим колико оних с којима сам проучавала на панџапском сада служи Јехови. Осим тога, у добрим сам односима с најближим члановима породице. Моји брат и мајка нису Сведоци, али мајка ми говори: „Стварно си посвећена Богу.“ Када сам једном предложила да изађем из Бетела како бих бринула о њој, брат ми је рекао: „То што ти радиш је много вредно, остани тамо.“ Иако моја мајка сада живи у старачком дому који је далеко од Бетела, посећујем је што чешће могу.

Кад год се у животу суочим с неким проблемом, кажем сама себи: „Не бој се Камал, Јехова је твој штит. Твоја награда ће бити врло велика“ (Постанак 15:1). Толико сам захвална Јехови, праведном Богу, који је обратио пажњу на мене док сам још била мала девојчица и подарио ми испуњен живот (Исаија 30:18). Остало је још само да дочекам време када „нико од становника неће рећи: ’Болестан сам‘“ (Исаија 33:24).