Придобила сам мужа „без речи“

Рођена сам у Румунији 1952. Моја мајка је била Јеховин сведок, али није ишла на састанке ни у службу проповедања. Осим тога, Румунија је била под комунистичким режимом, тако да су све активности Јеховиних сведока биле забрањене, укључујући и штампање њихове литературе. За првих 36 година мог живота нисам знала ни ко је Јехова, ни шта Библија учи, нити сам ишла на састанке. Међутим, 1988. године десило се нешто што је заувек променило мој живот.

Позив који нисам могла да одбијем

Једног дана, док смо мој муж Иштван и ја живели у граду Сату Маре, моја мајка је дошла да ме види. Рекла ми је: „Идем код твоје тетке. Хоћеш и ти са мном? После тога можемо заједно у куповину.“ Пошто нисам имала ништа друго да радим, пристала сам.

Када смо стигли до моје тетке, видела сам да се у њеној кући одржава састанак Јеховиних сведока, и да је деветоро људи било присутно. Испоставило се да је моја мама поново почела да ревно иде у службу. Оно што сам чула тог јутра је оставило дубок утисак на мене.

Када се састанак завршио, пришао ми је човек који је водио тај састанак и рекао ми: „Ја сам Јанош. Видео сам да си врло пажљиво слушала. Да ли ти се свидео састанак?“ Рекла сам му да сам први пут на оваквом састанку и да бих поново дошла. Онда ме је питао: „Да ли би можда хтела да проучаваш Библију?“ Био је то позив који нисам могла да одбијем. Имала сам осећај да ме је Бог довео до ових људи.

Сутрадан ме је Јанош упознао са Идом и она је почела да проучава Библију са мном. Међутим, плашила сам се како ће Иштван реаговати када сазна да проучавам Библију са Јеховиним сведоцима. Неколико пута сам покушала да разговарам са њим о томе, али њега то није нимало занимало. Била сам свесна да му се уопште не свиђа то што радим.

Упркос томе, наставила сам да проучавам Библију и крстила се у августу 1989. Четири месеца касније, комунистичка власт у Румунији је пала и њен диктатор је био погубљен.

Све веће противљење

Пад режима је у многим погледима донео слободу у земљи, тако да су Јеховини сведоци могли без проблема да се састају и проповедају. Међутим, у мом случају је та слобода значила још веће противљење. Иштван ми је рекао: „Можеш да верујеш у шта хоћеш, али не можеш да идеш од куће до куће и проповедаш.“

Наравно, нисам престала да проповедам, али сам се трудила да будем што дискретнија (Дела апостолска 4:20). Међутим, једног дана, док сам ишла од врата до врата, неко од Иштванових пријатеља ме је видео и јавио то Иштвану. Када сам се вратила кући, мој муж је побеснео и почео да виче: „Срамотиш и мене и нашу кућу!“ Затим ми је ставио нож под грло и претио ми да ће ме убити ако не престанем да проповедам.

Пробала сам да смирено разговарамо, уверавајући га у то колико га волим. Неко време је деловало да се смирио. Међутим, када сам одбила да присуствујем црквеном венчању једне наше рођаке, толико се разбеснео да се поново извикао на мене и још више ме извређао.

Нажалост, трпела сам његове изливе гнева још 13 година. Током тог периода ми је претио разводом, некад би закључао врата и није ме пустио да уђем у кућу, а некад би ми рекао да се спакујем и одем.

Шта ми је помогло да издржим овај тежак период? У својим молитвама сам од Јехове тражила да ми помогне да имам мир и стварно сам осетила његову подршку (Псалам 55:22). Такође, скупштина је била уз мене. Старешине и неке духовно зреле сестре су ме охрабриле да не дигнем руке од Јехове. Подсетили су ме да Библија говори о неким женама које су придобиле своје мужеве „без речи“ тако што су остале постојане и верне Јехови (1. Петрова 3:1). С временом се то и десило и у мом случају.

Прекретница

Иштван је 2001. доживео мождани удар и због тога више није могао да хода. Био је у болници месец дана, а затим још неколико седмица на рехабилитацији. Током тог периода била сам уз њега све време, хранила га, причала с њим и побринула се да има све што му је потребно.

Браћа и сестре из скупштине су долазили да га виде, тако да је Иштван осетио праву љубав и бригу. Многи су обављали кућне послове уместо нас, а старешине су биле увек спремне да нас саслушају и утеше.

Те посете су толико гануле Иштвана да га је било срамота како се понашао према мени. Није му било свеједно што нико од његових пријатеља није дошао да га посети. Због тога је када је био пуштен из болнице рекао: „Желим да проучавам Библију и да постанем Јеховин сведок.“ Толико сам била срећна да сам почела да плачем.

Маја 2005. Иштван се крстио. Пошто није могао да хода, браћа су га гурала у инвалидским колицима до базена, пажљиво су га спустили у воду и крстили га. Иштван је сада постао реван проповедник. Имам лепе успомене на време када смо заједно проповедали. Стварно невероватно – човек који ме је некада спречавао да проповедам истину из Божје Речи сада је био уз мене и радосно проповедао другима!

Иштван је много заволео Јехову и доста времена је проучавао Библију и трудио се да упамти стихове. Волео је да о тим стиховима разговара са другима из скупштине и тако их храбри.

Иштваново здравље се с временом погоршавало. Имао је неколико мањих можданих удара, због којих више није могао да прича и био је везан за кревет. Међутим, то га није успорило у духовном погледу. Наставио је да чита и проучава Библију колико год је могао. Када би га пријатељи посетили, користио би један уређај да комуницира с њима и увек се трудио да их ојача. Један брат је рекао: „Стварно волим да идем код Иштвана. Увек се вратим кући освежен и охрабрен.“

Нажалост, у децембру 2015, Иштван је преминуо. То ми је стварно тешко пало. Међутим, морам да признам да сам чак и тада осећала мир, јер је Иштван пре него што је преминуо постао Јеховин пријатељ. Због тога сам била веома срећна. Иштван и моја мајка су сада у Јеховином сећању. Једва чекам да их поново загрлим и дочекам у новом свету који нам Бог обећава.

Прошло је више од 35 година откако смо моја мама и ја отишле у посету код тетке. Тај дан никада нећу заборавити. Сада имам нешто више од 70 година и стални сам пионир. Мислим да је то најбољи начин да покажем Јехови колико сам му захвална за све што ради за мене (Псалам 116:12). Помогао ми је да му останем верна и да имам мир у периоду када ми се муж снажно противио. Али научила сам и да се ствари врло лако и неочекивано могу променити. Тако је било и са мојим мужем, којег сам придобила без речи.