12 Нека географска обележја библијских земаља

Реке и потоци. Иако се израз „река“ у Светом писму углавном односи на праве реке које никад не пресушују (на пример Еуфрат и Јордан), у неким случајевима се не односи на сталне водене токове. Већина „река“ у Палестини заправо су долине (корита) које током летњих месеци пресуше, али којима у кишној сезони или кад се на планинама топи снег и лед теку бујице (1Кр 17:7; 18:5). На нашем језику познате су по свом арапском називу, вади. На хебрејском се називају нахал. Та реч се може односити на долину кроз коју такав водени ток протиче (Пст 26:19; 2Кр 3:16; Јов 30:6; Пес 6:11), али и на водени ток (1Кр 17:4; Пс 110:7). Неки стручњаци као прецизнији превод наводе изразе попут „бујично корито “ и „бујична долина“. У овом преводу Светог писма тај израз је, у зависности од контекста, преведен појмовима ’река‘, ’(речна) долина‘ и ’поток‘.

У Јову 6:15 такви водени токови називају се ’зимским бујицама‘. Када у зимско доба због топљења снега и леда те реке набујају, њима силовито тече велика количина воде. Међутим, током лета, кад је вода најпотребнија, оне пресуше, па и људи и животиње трпе жеђ. Будући да су га пријатељи издали у време кад му је била потребна њихова утеха, Јов их је упоредио са ’зимском бујицом‘. У Про 1:7 у хебрејском тексту стоји израз који значи „зимска бујица“ и очигледно се односи на такав водени ток.

Међу „рекама“, односно бујичним долинама, споменутим у Светом писму јесу: Арава (Ам 6:14), Арнон (Пз 2:36), Восор (1Са 30:9), Хорат (1Кр 17:3), Египат (ИН 15:4), Ескол (Бр 13:23), Герар (Пст 26:17), Јавок (Пз 2:37), Кана (ИН 16:8), Кедрон (2Са 15:23), Кисон (Су 4:7), Сорик (Су 16:4) и Заред (Пз 2:13).

Пустиња. Израз „пустиња“ користи се на много места у Светом писму. Међутим, он се ретко кад односи на пешчану пустињу као што су неки делови Сахаре у којима нема ничег осим песка. Изворни изрази преведени са „пустиња“ (на неким местима „пустош“) углавном се односе на ненасељена подручја. У таквим „пустињама“ може да расте оскудна вегетација, па чак и малобројно дрвеће (Јер 17:6; Јзк 19:13), а могу обухватати и пашњаке (Пс 65:12; Јер 23:10 и Изл 3:1). У њима могу живети и разне врсте птица и гмизаваца, затим козорози, дивљи магарци, зебре, камиле, шакали и вукови (Ле 11:30; Пз 32:10, 11; 1Са 24:2; Јов 39:5, 6; Пс 140:3; Иса 34:11⁠-15; Јер 5:6). У њима може бити чак и цистерни за воду (2Ле 26:10, фуснота), кућа, па чак и градова (1Кр 2:34; ИН 15:61, 62; Ис 42:11). Али, то је углавном ретко насељено, необрађивано подручје (Јер 2:2). На многим местима израз „пустиња“ првенствено се односи на негостољубиво и ненасељено подручје, а не на степен развијености вегетације.

Пустињом је названо и подручје којим су Израелци лутали 40 година, путујући од једног краја до другог, кроз Сур, Син, Синај, Фаран и Зин (Из 15:22; 16:1; 19:1; Бр 10:12; 20:1). Осим у изолованим оазама, на Синајском полуострву преовладава песак, шљунак и камен. Оскудна вегетација расте у вадијима. Иако та пустиња не изгледа попут Сахаре, она је изузетно негостољубива. Без Божје помоћи Израелци не би преживели у тој ’великој и застрашујућој пустињи, у којој има змија отровница и шкорпија и у којој је земља жедна и без воде‘ (Пз 1:19; 8:15).