Сви прави хришћани морају бити еванђелизатори
„Врши дело еванђелизатора [или, мисионара]“ (2. ТИМОТЕЈУ 4:5, NW, фуснота).
1. Која је била добра вест коју су проповедали еванђелизатори у првом веку?
ШТА данас значи бити еванђелизатор? Јеси ли један од њих? Реч „еванђелизатор“ долази од грчке речи евагелист, што значи „проповедник добре вести“. Од оснивања хришћанске скупштине 33. н. е., хришћанска добра вест истицала је Божје средство спасења и објављивала да ће се Исус Христ вратити у каснијем времену да започне са својом владавином Краљевства над човечанством (Матеј 25:31, 32; 2. Тимотеју 4:1; Јеврејима 10:12, 13).
2. (а) Како је садржај добре вести био обогаћен у наше време? (б) Која обавеза лежи на свим правим хришћанима данас?
2 Од 1914. надаље, почели су се низати докази да се испуњава знак који је Исус дао с обзиром на свој повратак и невидљиву присутност (Матеј 24:3-13, 33). Добра вест је поново могла укључивати израз „близу [је] краљевство Божје“ (Лука 21:7, 31; Марко 1:14, 15). Заиста, дошло је време за величанствено испуњење Исусовог пророчанство записаног у Матеју 24:14: „Ово еванђеље о краљевству проповедаће се по свему свету за сведочанство свим народима. И онда ће доћи крај“. Према томе, еванђелизирање данас укључује ревно објављивање успостављеног Божјег Краљевства и благослова̂ које ће оно ускоро донети послушном човечанству. Сви хришћани су под заповешћу да врше то дело и „науче све народе“ (Матеј 28:19, 20; Откривење 22:17).
3. (а) Које додатно значење има реч „еванђелизатор“? (Види Insight on the Scriptures, том 1, страна 770, стубац 2, одломак 2.) (б) Која се питања тиме јављају?
3 Поред проповедања добре вести уопште, Библија користи израз „еванђелизатор“ у једном посебном значењу с обзиром на оне који напуштају свој родни крај да би проповедали добру вест у необрађеним подручјима. У првом веку је било много мисионарских еванђелизатора, као што су Филип, Павле, Барнаба, Сила и Тимотеј (Дела апостола 21:8; Ефесцима 4:11). Али, шта је са нашим посебним временом од 1914? Да ли се Јеховин народ данас ставио на располагање као месни и мисионарски еванђелизатори?
Напредак од 1919.
4, 5. Какви су били изгледи за дело еванђелизирања убрзо након 1914?
4 Кад се први светски рат 1918. примицао крају, Божје слуге су доживеле растуће противљење и од отпадника и од свештенства назовихришћанства и њихових политичких савезника. У ствари, истинско хришћанско еванђелизирање је у јуну 1918. готово стало кад су водећи службеници Друштва Кула стражара у Сједињеним Америчким Државама били осуђени на 20 година затвора под лажним оптужбама. Да ли су Божји непријатељи успели у томе да докрајче проповедање добре вести?
5 Неочекивано, службеници Друштва су у марту 1919. били пуштени и касније ослобођени лажних оптужби због којих су били у затвору. Са својом новостеченом слободом, ти помазани хришћани су увидели да још увек има много посла који је требало да обаве пре него што буду сакупљени за своју небеску награду као сунаследници у Божјем Краљевству (Римљанима 8:17; 2. Тимотеју 2:12; 4:18).
6. Како је дело еванђелизирања напредовало између 1919. и 1939?
6 Године 1919. оних који су извештавали учествовање у ширењу добре вести било је мање од 4 000. Током следеће две деценије, многи мушкарци су се ставили на располагање као мисионарски еванђелизатори, а неки су били послани у земље Африке, Азије и Европе. До 1939, након 20 година проповедања Краљевства, Јеховини сведоци су порасли на преко 73 000. Тај изванредан пораст, постигнут упркос великом прогонству, био је сличан ономе што се догодило у раним годинама хришћанске скупштине (Дела апостола 6:7; 8:4, 14-17; 11:19-21).
7. Која је слична ситуација постојала у годинама 47. н. е. и 1939. с обзиром на хришћанско дело еванђелизирања?
7 Међутим, у то време је већина Јеховиних сведока била концентрисана у протестантским земљама енглеског говорног подручја. У ствари, преко 75 посто од 73 000 објавитеља Краљевства било је из Аустралије, Велике Британије, Канаде, Новог Зеланда и Сједињених Америчких Држава. Као што је био случај око 47. н. е., било је потребно нешто што би еванђелизаторе охрабрило да више пажње поклоне мање обрађеним земљама света.
8. Шта је школа Гилеад постигла до 1992?
8 Ограничења и прогонства ратног времена нису могла зауставити Јеховин моћни свети дух од мотивисања његових слугу да се припреме за веће ширење. Године 1943, док је други светски рат био на свом врхунцу, Божја организација је отворила Библијску школу Гилеад Друштва Кула стражара с намером још већег ширења добре вести. До марта 1992, та је школа послала 6 517 мисионара у 171 различиту земљу. Поред тога, мушкарци су поучени да брину за подружнице Друштва Кула стражара у страним земљама. У 1992. је од 97 координатора Одбора подружнице 75 било поучено у Гилеаду.
9. Који су програми поучавања играли улогу у напретку дела евнађелизирања и стварања ученика?
9 Осим школе Гилеад, и други програми поучавања оспособили су Јеховин народ да прошири и побољша дело еванђелизирања. На пример, Теократска школа проповедања делује у скупштинама Јеховиних сведока широм света. Та припрема, заједно са седмичним Службеним састанком, поучила је милионе објавитеља Краљевства да буду ефикасни у јавној служби. Ту је и Школа службе за Краљевство, која пружа вредну поуку старешинама и слугама помоћницима како би се могли боље бринути за растуће скупштине. Школа пионирске службе помогла је многим пуновременим еванђелизаторима да буду ефикаснији у својој проповедничкој активности. У последње време у различитим земљама делује Школа за оспособљавање слугу која помаже неожењеним старешинама и слугама помоћницима да постану данашњи Тимотеји.
10. Шта је резултат свег изванредног поучавања пруженог кроз Божју организацију? (Укључи информације из оквира.)
10 Какав је резултат свег тог поучавања? Године 1991, Јеховини сведоци су достигли највећи број од преко четири милиона објавитеља Краљевства активних у 212 земаља. Међутим, за разлику од ситуације која је постојала 1939, више од 70 посто њих су из католичких, православних, нехришћанских или других земаља у којима енглески језик не преовладава. (Види оквир „Ширење од 1939“.)
Зашто успешно
11. Коме је апостол Павле као проповедник приписао свој успех?
11 Јеховини сведоци нису заслужни за то ширење. Уместо тога, они на своје дело гледају попут апостола Павла, као што је он објаснио у свом писму Коринћанима. „Ко је дакле Павле, и ко ли Аполо, до саме слуге кроз које сте веровали, како коме Господ даде? Ја посадих, Аполо зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади, ни онај који залива, него Бог који даје да расте. Јер смо ми Божји посланици, а ви сте Божја њива, Божја грађевина“ (1. Коринћанима 3:5-7, 9).
12. (а) Коју улогу игра Божја реч у успешном хришћанском еванђелизирању? (б) Ко је постављен као Глава хришћанске скупштине, и који је један важан начин да покажемо своју подложност његовом поглаварству?
12 Нема сумње да Јеховини сведоци доживљавају феноменалан пораст захваљујући Божјем благослову. То је Божје дело. Увиђајући ту чињеницу, они настављају да се посвећују редовном проучавању Божје речи. Све о чему поучавају у свом делу еванђелизирања темеље на Библији (1. Коринћанима 4:6; 2. Тимотеју 3:16). Још један кључ њиховог успешног еванђелизирања је њихово потпуно признавање Онога кога је Бог поставио као Главу скупштине, Господа Исуса Христа (Ефесцима 5:23). Хришћани првог века су то показали сарађујући с онима које је Исус поставио као апостоле. Ти мужеви, заједно са другим старешинама скупштине у Јерусалиму, формирали су хришћанско водеће тело првог века. Господ Исус Христ је с неба користио ту групу зрелих хришћана да решава спорна питања и пружа упутства за дело еванђелизирања. Павлова ревна сарадња с том божанском припремом довела је до пораста у скупштинама које је посећивао (Дела апостола 16:4, 5; Галатима 2:9). Исто тако и данас, чврсто се држећи Божје речи и ревно сарађујући са упутствима која долазе од Водећег тела, хришћански еванђелизатори су уверени у успех у својој служби (Титу 1:9; Јеврејима 13:17).
Сматрати друге вишима
13, 14. (а) Који савет нам је дао апостол Павле како је записано у Филипљанима 2:1-4? (б) Зашто је важно задржати на уму тај савет док учествујемо у делу еванђелизирања?
13 Апостол Павле је показао истинску љубав према тражитељима истине и није испољио надмоћан или расистички став. Зато је могао саветовати сувернике да ’сматрају друге већим од себе‘ (Филипљанима 2:1-4).
14 На исти начин, прави хришћански еванђелизатори данас немају високо мишљење о себи кад се опходе са људима различитих раса и порекла. Једна од Јеховиних сведока из Сједињених Америчких Држава додељена да ради као мисионар у Африци, каже: „Једноставно знам да нисмо виши. Можда имамо више новца и онога што се зове формално образовање, али они [мештани] имају особине које надмашују наше.“
15. Како они који су додељени да раде у страним земљама могу испољити истинско поштовање према будућим ученицима?
15 Заиста, испољавајући истинско поштовање према онима којима преносимо добру вест, олакшаћемо им да прихвате поруку Библије. Од користи је и кад мисионарски еванђелизатор показује да је срећан што живи међу људима који су му додељени да им помаже. Успешна мисионарка која је последњих 38 година провела у Африци објашњава: „Дубоко у себи осећам да је ово мој дом и да су чланови скупштине којој сам додељена моја браћа и сестре. Кад сам била на одмору у Канади, у ствари се нисам осећала као код куће. Последње недеље у Канади, нестрпљиво сам чекала да се вратим. Увек се тако осећам. Кажем онима с којима проучавам Библију и браћи и сестрама како сам срећна што сам се вратила, а они цене то што желим да будем с њима“ (1. Солуњанима 2:8).
16, 17. (а) Који су изазов прихватили многи мисионари и месни еванђелизатори како би били ефикаснији у својој служби? (б) Какво је искуство имала једна мисионарка због говорења језиком мештана?
16 Кад у својим месним подручјима пронађу велику енклаву страног говорног подручја, неки предузимају напоре да науче језик, показујући тиме да друге сматрају вишима од себе. „У јужној Африци“, примећује један мисионар, „понекад долази до осећања неповерења између људи афричког и европског порекла. Али, наше говорење на језику мештана брзо растерује то осећање.“ Говорење језиком оних којима преносимо добру вест велика је помоћ у достизању њиховог срца. То захтева напоран рад и понизну истрајност. Мисионарка у једној азијској земљи објашњава: „Непрестано чинити грешке којима се други стално смеју може бити искушење. Можда изгледа лакше предати се.“ Међутим, љубав према Богу и ближњему помогла је тој мисионарки да истраје (Марко 12:30, 31).
17 Разумљиво је да су људи дирнути кад странац настоји да пренесе добру вест на њиховом језику. То понекад доводи до неочекиваних благослова. Мисионарка у афричкој држави Лесото говорила је на језику суто другој жени, која је радила у продавници таписерија. Владин службеник из друге афричке земље обилазио је просторије и начуо разговор. Пришао је и срдачно је похвалио, нашто је она почела говорити владином службенику на његовом језику. „Зашто не дођете у [моју земљу] и не радите међу нашим људима, јер и ви знате свахили?“ питао је. Мисионарка је тактично одговорила: „То би било јако лепо. Али, ја сам Јеховин сведок, а наше дело је сада законски забрањено у вашој земљи.“ „Молим вас“, одговорио је, „немојте мислити да се сви ми противимо вашем делу. Многи од нас су за Јеховине сведоке. Можда ћете једног дана моћи слободно да поучавате међу нашим људима.“ Нешто касније, та мисионарка је с узбуђењем чула да је Јеховиним сведоцима додељена слобода обожавања у тој истој земљи.
Спремни да се одрекну права̂
18, 19. (а) На који је важан начин Павле настојао да опонаша свог Господара, Исуса Христа? (б) Испричај искуство (оно из одломка или властито) које показује важност избегавања било ког разлога за спотицање оних којима преносимо добру вест?
18 Кад је апостол Павле писао: „Угледајте се на мене, као и ја на Христа“, он је управо разматрао потребу избегавања спотицања других, говорећи: „Ако дакле једете, ако пијете, или ако што друго чините, све на славу Божју чините. Пазите да не будете саблазан ни Јудејима, ни Грцима, ни цркви Божјој, као што и ја у свачему настојим да угађам свима, не тражећи своје користи, него корист многих, да се спасу“ (1. Коринћанима 10:31-33; 11:1).
19 Еванђелизатори као што је Павле, који су спремни да се жртвују у корист оних којима проповедају, жању благослове. На пример, пар мисионара је у једној афричкој земљи отишао у месни хотел на вечеру да прославе годишњицу свог брака. У почетку су желели да уз јело наруче мало вина, будући да Библија не осуђује умерену употребу алкохолних пића (Псалам 104:15). Али, тај пар је тада одлучио да то не учини јер би то могло разљутити мештане. „Нешто касније“, присећа се муж, „срели смо човека који је био главни кувар у том хотелу и с њим започели библијски студиј. Доста касније, он нам је рекао: ’Сећате ли се кад сте дошли у хотел на вечеру? Сви смо били иза кухињских врата и посматрали вас. Знате, црквени мисионари су нам рекли да је погрешно да пијемо. Ипак, кад су они дошли у хотел, слободно су наручивали вино. Зато смо одлучили да вас, ако и ви наручите неко алкохолно пиће, не слушамо кад дођете да нам проповедате.‘“ Данас су тај главни кувар и неки други који су радили у хотелу крштени Сведоци.
Још увек можемо бити богато запослени
20. Зашто је за живот важно да истрајемо као ревни еванђелизатори, и коју радосну предност многи користе?
20 Док се брзо приближава крај овог злог система, многи још увек чезну да чују добру вест, па је хитније него икад да сваки хришћанин истраје као верни еванђелизатор (Матеј 24:13). Можеш ли проширити свој удео у том делу постајући еванђелизатор у посебном смислу као што су били Филип, Павле, Барнаба, Сила и Тимотеј? Многи чине нешто слично придружујући се редовима пионира и стављајући се на располагање да служе тамо где постоји већа потреба.
21. На који се начин Јеховином народу отварају „велика и за успех приступачна врата“?
21 Недавно су се отворила огромна подручја за еванђелизирање у земљама Африке, Азије и Источне Европе, где је дело Јеховиних сведока раније било ограничено. Као што је био случај с апостолом Павлом, Јеховином народу се „отворише велика и за успех приступачна врата“ (1. Коринћанима 16:9). На пример, мисионарски еванђелизатори који су недавно стигли у афричку земљу Мозамбик немају довољно времена да проучавају Библију са свима који то желе. Како можемо бити срећни што је од 11. фебруара 1991. дело Јеховиних сведока легализовано у тој земљи!
22. Без обзира да ли је наше месно подручје добро обрађено или није, на шта сви морамо бити одлучни?
22 У земљама у којима смо увек имали слободу обожавања, наша браћа се такође радују сталним порастима. Да, где год да живимо, још увек можемо ’напредовати [„бити богато запослени“, NW] у делу Господњем‘ (1. Коринћанима 15:58). С обзиром на то, наставимо мудро користити преостало време док ’вршимо дело еванђелизатора, потпуно извршујући своју службу‘ (2. Тимотеју 4:5, NW; Ефесцима 5:15, 16).
Можеш ли објаснити?
◻ Шта је еванђелизатор?
◻ Како је садржај добре вести био обогаћен након 1914?
◻ Како дело еванђелизирања напредује од 1919?
◻ Који су кључни чиниоци допринели успеху дела еванђелизирања?
[Оквир на 19. страни]
ШИРЕЊЕ ОД 1939.
Размотримо примере са три континента на која су били послани мисионари поучени у Гилеаду. Године 1939, било је само 636 објавитеља Краљевства који су извештавали из Западне Африке. До 1991, тај број је порастао на преко 200 000 у 12 земаља Западне Африке. Мисионари су допринели и феноменалним порастима у земљама Јужне Америке. Једна је Бразил, где је број објавитеља Краљевства порастао са 114 године 1939. на 335 039 у априлу 1992. Сличан пораст пратио је долазак мисионара у земље Азије. Током другог светског рата, мали број Јеховиних сведока у Јапану био је окрутно прогањан, а њихово дело је готово стало. Тада је, 1949, дошло 13 мисионара како би помогли да се дело реорганизује. Те службене године, мање од десет домаћих објавитеља известило је службу проповедања за цели Јапан, док је у априлу 1992. величанствени укупни број објавитеља достигао 167 370.
[Оквир на 21. страни]
НАЗОВИХРИШЋАНСТВО И ПРОБЛЕМ ЈЕЗИКА
Неки мисионари назовихришћанства предузимали су искрене напоре да науче страни језик, али многи су очекивали да мештани говоре њихов европски језик. Тако Џефри Морхаус објашњава у својој књизи The Missionaries:
„Невоља је била у томе што је стицање домаћег језика пречесто сматрано као ништа више него средство превођења Писма. Уложено је сразмерно мало напора, било од појединаца или од друштава која су их запошљавала, у засигурање да би мисионар могао говорити урођенику на његовом језику с лакоћом која једино може створити дубоко разумевање између два људска бића. Сваки мисионар би могао научити нешто мало од речника мештана... Осим тога, комуникација се уопште вршила у ужасним и смешним модулацијама такозваног пиџин-енглеског, са својом индиректном претпоставком да се афрички урођеник мора подвргнути нормама енглеског посетиоца. У најгорем случају, то је било још једно очитовање расне супериорности.“
Године 1922. Школа оријенталних и афричких студија у Лондону објавила је извештај о проблему језика. „Ми смо мишљења“, навео је извештај, „да је просечни ниво познавања вернакулара од стране мисионара... жалостан и чак опасно низак.“
Мисионари Друштва Кула стражара увек су учење месног језика сматрали обавезом, што помаже да се објасни њихов успех на мисионарском пољу.