Да ли сте знали?

Ко су „они из царевог дома“ који су преко Павла послали хришћанске поздраве Филипљанима?

Апостол Павле је из Рима писао скупштини у Филипима између 60. и 61. н. е., а цар који се помиње био је Нерон. Међутим, ко би из Нероновог дома могао слати поздраве хришћанима у Филипима? (Филипљанима 4:22).

Било би погрешно закључити да се израз „царев дом“ односи обавезно на његове блиске рођаке. Уместо тога, тај израз укључује све људе који су служили цару, и робове и слободњаке, како у Риму тако и у провинцијама. Стога је „царев дом“ обухватао на хиљаде слугу. Они су имали различите дужности, од надгледања до обављања најнижих послова у царевим палатама и на његовим имањима и поседима. Неки су чак радили као владини службеници.

Очигледно су неки од царевих слугу у Риму постали хришћани. Да ли је то био резултат Павловог проповедања, не знамо. У сваком случају, изгледа да су се они посебно занимали за скупштину у Филипима. Пошто су Филипи били римска колонија у којој су живели многи пензионисани војници и цареве слуге, могуће је да су неки од њих били пријатељи оних чије је поздраве Павле пренео.

Шта је деверски брак који се помиње у Мојсијевом закону?

▪ Ако би у древном Израелу неки човек умро а није имао синова, од његовог брата се очекивало да се ожени удовицом како би добио потомство и наставио породичну лозу преминулог (Постанак 38:8). Тај обичај, касније укључен у Мојсијев закон, био је познат као деверски, то јест левиратски брак (Поновљени закони 25:5, 6). Оно што је учинио Воз, а што је описано у библијској књизи о Рути, показује да се та обавеза преносила на друге рођаке из породице преминулог у случају да нико од његове рођене браће није жив (Рута 1:3, 4; 2:19, 20; 4:1-6).

Да се деверски брак практиковао и у Исусово време, види се из садукејског указивања на то, што је забележено у Марку 12:20-22. Према речима јеврејског историчара из првог века Јосифа Флавија, захваљујући том закону било би сачувано не само породично име већ би и имање остало у оквиру породице и удовица би била збринута. У то време, жена није имала право да наследи посед свог мужа. Међутим, дете које би се родило у деверском браку имало је право да наследи имовину умрлог.

Закон је дозвољавао рођацима да одбију да склопе деверски брак. Али, ако неко не би пристао да „подигне дом свом брату“, то се сматрало срамотом (Поновљени закони 25:7-10; Рута 4:7, 8).