Будућност религије у огледалу њене прошлости

2. део: 2369-1943 пре н.е. — Један ловац, једна кула и ти

„Постоји само једна религија, али са сто верзија“ (George Bernard Shaw, ирски писац 1856-1950)

КОД стварања човека, као и после потопа у Нојевим данима, постојала је заиста само једна религија. Зато се можда питаш зашто данас има стотину па и више њених верзија.

Да бисмо то установили обратимо пажњу на Немрода, Нојевог праунука. Библија каже о њему: „Он је први постао моћан на Земљи. Показао се као моћан ловац у отпору против Јехове ... (Почетак његовог краљевства био је Вавилон, Орех и Архад и Халани у земљи Сенару. Из те земље пошао је у Асирију и почео да гради Ниниву и Ровот и Халах“ (1. Мојсијева 10:8-11, НС).

Пошто је Немрод „први постао моћан на Земљи“ он је очигледно стартовао са нечим новим. Али са чим? Речи „почетак његовог краљевства“ указују на то. Ако је Немрод имао краљевство, морао је да буде краљ или владар. У коментару Библије од др Аугуста Кнобела је стога исправно означен као „први властодржац после потопа“, с објашњењем да пре њега није постојао нико као он. Зато превод Стварност, Хришћанска садашњост преводи 1. Мојсијеву 10:8 овако: „Који је постао први велможа на земљи“.

Немрод се опирао Створитељу, чија намера никад није била да људи сами управљају собом. А када је ’пошао у Асирију’, Немрод је желео да прошири своју политичку државу, можда и оружаном силом. Ако је тако, тада није био само „моћан ловац“ животиња, него и људи.

Је ли заиста постојао Немрод и кула?

„Истраживачи су покушали, али без правог успеха“, пише Collier’s Encyclopedia „да поистовете Немрода с разним древним краљевима, јунацима или божанствима, међу њима и с Меродаом (Мардук), асиријско-вавилонским Богом, Гилгамешом, вавилонским херојом који је описан као ловац; и Орионом, ловцем класичне митологије.“ У једном немачком библијском лексикону стоји да: „о њему не знамо ништа више од онога што пружају библијски подаци.“

Али, Немрод је заиста постојао. Спомиње се у арапским предањима. Његово име се појављује у географским именима Блиског истока као Нимруд или Нимроуд. Сумерско-акадске поучне песме извештавају о његовим јуначким делима. А јеврејски историчар Јосип Флавије спомиње га по имену.

Пошто је Немродов политички систем имао циљ да потисне Божју закониту власт над људима, заузео је религиозни правац. Људи су почели да граде кулу „којој ће врх бити до неба“, да би себи — не Богу — ’стекли име’ (1. Мојсијева 11:4).

Археолози додуше нису у стању да са сигурношћу кажу за неку рушевину да ли је то Немродова кула у Вавилону, али у Месопотамији су нашли двадесетак грађевина које су наизглед сличне. Одређена врста куле била је карактеристична за тамошњу архитектуру храмова. У књизи Путеви вере каже се да су вавилонски храмови имали „у средини зигурат — пирамиди сличну грађевину са светиштем на врху“. Даље се наставља: „Као и код других верских здања, од пирамида Египта до ступаса у Индији, или пагода будистичког света, зигурат је ... вероватно био далека претеча црквеног торња.“

Немачки археолог Walter Andre је почетком 20. века у том подручју извршио опсежна ископавања. Светиште на врху зигурата означио је као „врата ... кроз која силази Бог са неба, да би степеницама зигурата доспео у свој земаљски стан“. Није чудо што су становници Вавилона тврдили да име њиховог града значи „врата Божија“, што је изведено од Вав (врата) и илу (Бог).

Но, како ћемо видети, постоје и даљњи разлози да не сумњамо у библијски извештај о Немроду и његовој кули.

Последице које и до тебе допиру

Немрод, први који је помешао религију и политику, поставио је узор за будуће сличне спојеве. Да ли је нешто тако имало Божје одобравање? Следеће темељно начело које је касније записано у Библији пружа нам одговор: „Не може добро стабло родити злим родом, а зло стабло добрим родом“ (Матеј 7:18, Ст).

Првобитно су становници земље говорили истим језиком.a Али, кад су Немрод и његови подупирачи почели да граде кулу у Вавилону, Бог је изразио своје негодовање. Читамо: „Тако их Господ [Јехова] расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града. Зато се прозва Вавилон [од балал, што значи „помести, смести“], јер онде помете Господ [Јехова] језик целе земље“ (1. Мојсијева 11:1, 5, 7-9). Мора да су градитељи били врло очајни кад нису могли да разговарају о оном што се догодило, а камоли зашто се то догодило. Несумњиво да су настале многе теорије које су се разликовале, јер разне језичне групе нису могле више да се споразумеју.

Када су се поједине групе разишле у различите делове земље, понеле су са собом и своје религиозне теорије. С временом су се њихове идеје, иако су у основи биле исте, обојиле локалним традицијама и догађајима. Из те „једне религије“ настало је „сто верзија“. Овај први покушај спајања религије и политике лоше је завршио.

Последице су се вековима протезале допирући и до тебе, што можеш да приметиш ако покушаш да разговараш о религији с припадником неке друге вере. Чак општи религиозни изрази као „Бог“, „грех“, „душа“ и „смрт“ имају за различите особе различито значење. Умесно је рекао енглески истраживач Џон Селден пре 300 година: „Кад би се ствар добро испитала, једва би се негде нашло три (особе) чија се религија слаже у свим тачкама.“ То је наследство човечанства — а све само ради једног моћног ловца старог времена који није могао да доврши своју кулу јер није имао благослов Створитеља.

Остатак из Бабела

„Ниједна од нама познатих религија не може да понуди толико Богова као сумерско-асирско-вавилонска“, тврди аутор Петра Еиселе. Она говори о 500 богова и каже да опширнији прописи садрже и до 2 500 божанских имена. Током времена „су званични теолози Вавилона мање или више јасно одредили хиерархију Богова тако што су их поделили у тријаде“, пише New Larousse Encyclopedia of Mythology. Једна позната тријада богова састојала се од Ануа, Енлила и Еа. Једну другу сачињавали су астрални богови Син, Шамаш и Иштар, богиња мајка и супруга Тамуза, која је такође позната као Астарота.

Мардук, врховни бог Вавилона, који се касније називао Енлил или Бел, био је бог рата. У књизи Paths of Faith (Стазама вере) стоји да је то „религиозна потврда историјске чињенице да је рат све више постајао све већа преокупација вавилонских слугу богова“. Моћан ловац као Немрод, који је вребао и људе и животиње, логично да је обожавао бога рата, а не ’Бога љубави и мира’ о ком говори Библија (2. Коринћанима 13:11).

Вавилонски и асирски богови били су зачуђујуће ’људски’, приписивале су им се исте потребе и страсти као смртницима. То је довело до развитка таквих религиозних обреда и обичаја као што је проституција у храму, којој се тешко може приписати божанско порекло.

И чаробњаштво, егзорцизам и астрологија били су саставни делови религије Вавилона. Петра Еиселе пише: „Лако је могуће да је веровање у вештице на западу ... халдејског порекла.“ Вавилонци су, осим тога, зачуђујуће напредовали у астрономији док су у звездама покушавали да читају будућност.

Месопотамци су уз то веровали и у бесмртност људске душе. То произлази из тога што су умрлима стављали предмете у гроб за употребу у будућем животу.

Погледајмо сада данашње светске религије. Знаш ли неке које уче да човек има бесмртну душу, да је Бог тројство, то значи три бога у једном, те које пропуштају да предузимају кораке против неморала међу својим припадницима, који се мешају у политику и имају припаднике који ће свој живот радије да жртвују Богу рата него Богу мира? Ако знаш, тада увиђаш да се ради о савременим кћерима сличним организацијама Вавилона, које се још увек држе религијских остатака који потичу из времена градње Немродове куле. Име „Вавилон“ у Библији прикладно обележава светско царство криве религије. (Види Откривење, поглавље 17 и 18).

Наравно, после потопа нису били сви људи уплетени у вавилонску религиозну сметеност. Аврам, на пример, кога је десет генерација делило од Ноја, чврсто се придржавао правог обожавања. Бог је с тим потомком Сима склопио завет и обећао му је, према 1. Мојсијевој 22:15-18, да ће се у повезаности са правом религијом благословити све породице на Земљи. Тај завет је ступио на снагу 1943. пре н.е. што је значило да је од тада линија сукоба између ’једне [праве] религије’ и тих „сто верзија“ криве религије постајала све јаснија. Ускоро између њих долази до знатне конфронтације. Читај о томе у трећем делу под насловом: „Египат — бојиште богова“.

[Фуснота]

[Оквир на 9. страни]

Легенде које су одраз библијског извештаја

У северној Бурми се верује да су првобитно сви људи „живели у једном великом селу и да су говорили истим језиком“. Тада су почели да граде кулу до месеца, што је захтевало да на различитим висинама раде на тој кули. Тако су изгубили међусобну везу. „Постепено су усвојили различито владање, обичаје и начин говора“. Кети (Јенисејски остјаци) у северном Сибиру кажу да су се људи на деблима и гредама спасили у потопу. Али, јак северни ветар их је расуо, тако да су после потопа почели да говоре разним језицима и формирали су се разни народи“ The Mythology of All Races (Митологија свих раса).

Стари Астеци су учили да је „после потопа један див сазидао велико брдо које је допирало до облака, а то је наљутило Богове који су са неба сасули ватру или камење на ту грађевину. Маје су веровали да је Вотан, први човек, сарађивао код градње једне велике куће која је требала да допре до неба, и да је то било „место на ком је Бог сваком племену дао посебан језик“. Маиду Индијанци из Калифорније су тврдили да су „приликом једне сахране ... [људи] одједном почели да говоре разним језицима“ Der Turmbau von Babel (Градња куле у Вавилону).

Легенде као ове потврђују веродостојност тврдње др Ernst-a Böcklen-a „да постоји највећа вероватност како су 11. поглавље Књиге Постанка и сличне приче других народа заиста у основи историјска сећања.“

[Оквир на 10. страни]

Да ли крст потиче из Вавилона

Имена „Вавилонија“, „Халдеја“ и „Месопотамија“ обележавају једно те исто подручје у данашњем Ираку. Јулиен Риес са католичког универзитета у Белгији пише: „Крст се налази у старим културама Азије, Европе, северне Африке и Америке.“ Даље објашњава: „У Месопотамији је крст са четири једнако дугачка крака знак неба и Бога Ануа.“ Приручник An Expository Dictionary of New Testament Words објашњава то још подробније кад каже да крст „има порекло у старој Халдеји. Употребљавао се као симбол Бога Тамуза (у облику мистичног Тау, првог слова његовог имена)“. Дакле, крст очигледно има претхришћанско порекло. Претпоставља се да је Тамуз, кога су такође звали Думузи, био првобитно краљ који је после своје смрти учињен божанством. О. Р. Гурнеи, на пример, у часопису Journal of Semitic Studies пише: „Думузи је првобитно био човек, краљ Ереха.“ Да ли ово подсећа на Немрода о коме Библија каже: „Почетак његовог краљевства био је Вавилон и Ерех“ (1. Мојсијева 10:10). За сада се то не може рећи са сигурношћу.

[Слика на 11. страни]

Остаци месопотамских зигурата подупиру библијски извештај о градњи Вавилонске куле