Људска владавина на ваги

5. део: Неограничена моћ — благослов или проклетство?

Аутократија: владавина једне особе која поседује неограничену моћ. Ауторитатизам: употреба владалачке моћи без пристанка оних с којима се управља, мање екстреман од тоталитаризма. Диктатура: владавина с владарем чија апсолутна моћ није ограничена законом или неким службеним телом. Тоталитаризам: централизована управа аутократског тела која чини грађане готово потпуно подложнима власти државе.

АУТОРИТАТИВНЕ власти, јаке по питању контроле, а слабе по питању личних слобода, лако подсећају на придеве као што су ”окрутан“, ”тирански“ и ”насилни“. То су, високо националистички режими који контролишу сваки огранак власти, помно надгледају све своје становнике и забрањују делатности које не унапређују националне интересе, без обзира колико би оне могле бити безазлене. Тужно је рећи, али људска историја не оскудева ауторитативним владавинама о којима може да се извести.

Ствар степена

The World Book Encyclopedia каже: ”Руска владавина под царевима приближила се апсолутној аутократији.“ Али није свака ауторитативна власт и апсолутна; то је у многоме ствар степена. Такође, нису све ауторитативне владавине и аутократије, тј. владавине на челу које је један владар, диктатор или цар. Неку владавину може проводити група, можда војна хунта, олигархијска или плутократска елита.

Чак и демократије могу бити ауторитативне. Истина, оне имају политичке партије, одржавају изборе, имају судове и хвале се парламентом или законодавством. Ипак, до мере у којој влада контролише те разне установе, присиљавајући их да извршавају њене заповести, до те мере она је ауторитативна, без обзира на своју структуру. Она није свесно тако заснована. За време рата или периода националних немира, стање је могло да изискује одобравање владиних овлашћења за кризне ситуације. Можда је криза попустила, међутим, владина овлашћења за кризне ситуације нису.

Монархије су ауторитативне у различитим степенима. Међутим, апсолутне монархије већином су замењиване ограниченим монархијама. Законодавна тела и могући писани устави ограничавају власт коју такве монархије могу да исказују, умањујући им потенцијал за ауторитатизам. Према томе, уживање личне слободе у данашњим ограниченим монархијама достиже ниво који далеко надилази онај који налазимо у апсолутним монархијама прошлости.

Чак када су апсолутне монархије биле уобичајене, њихова моћ била је ограничена. Професор историје Орест Ранум објашњава да је ”већини краљева недостајало и темперамента и стварне моћи да би у потпуности управљали својим поданицима или да би избрисали расне и културне мањине, као Хитлер, Мусолини или Стаљин“. Очито, краљев високи морал и добри квалитети — или недостатак истих — били су пресудни. Како год било, Ранум каже: ”Ни једна апсолутна монархија није се приближила савременој тоталитарној држави у њеном степену културне и економске централизације.“

Тежња за потпуном моћи

Током 1920-их и 1930-их година у Италији, Совјетском Савезу и Немачкој на сцену је избила нова врста ауторитативне владавине која је захтевала ковање новог израза који би је одговарајуће описао. У тим земљама медији су дошли под контролу државе. Полиција је постала слуга владајуће политичке партије и више није била слуга народа. Пропаганда, цензурисање, дисциплинирање, надзирање од стране тајне полиције, чак и сила, кориштени су да би се спречила опозиција. Грађани су присиљавани да прихвате као своју службену политичку и друштвену идеологију владе. Са онима који су то одбијали поступало се као с издајицама. Појам ”тоталитаризам“ чини се одговарајућим — држава у тежњи за својим циљевима потпуно контролише све своје становнике.

Немачки часопис Informationen zur politischen Bildung (Информације за политичко школовање) опширно описује: ”Држава која тежи потпуној контроли, за разлику од ауторитативног режима, не задовољава се преузимањем службених положаја моћи. Она грађанима нерадо даје релативну слободу у ограниченој мери, али увек захтева од њих приврженост и активну једнострану подршку. Ти неограничени захтеви траже од тоталитарне државе да утиче на подручја која су обично изузета од државног уплитања, као што су породица, религија и слободно време. Да би удовољила тим захтевима, тоталитарна држава мора да распростре организацијску мрежу која је способна да надгледа сваког појединца у свако време.“

Наравно, са становишта државе и њених интереса, тоталитарна владавина је високо делотворна. Али то је немогуће да се одржи, каже новинар Чарлз Краутхамер. Једноставно има превише тога што треба да се надзире. ”На кратко време можеш људе да затвараш, чак и убијаш“, каже он, ”али после неког времена понестаје ти метака, затвора, снаге, па и жртава. . . Само трајна револуција може да удовољи тоталитарном идеалу, а трајна револуција је немогућа. Чак и тиранија треба да одспава.“

Проузрочено ’масовним друштвом‘

Износиле су се различите теорије да би се објаснило зашто је ауторитатизам, нарочито у свом најекстремнијем и најуспешнијем облику, тоталитаризму, тако обележио 20. век. Према делу The World Book Encyclopedia, ”прве две трећине 1900-их било је раздобље велике промене — вероватно најбрже и најраширеније промене у целој историји.“ Без сумње, то је било тесно повезано с кретањем према ауторитатизму.

Експлозија становништва, урбанизација и технолошки напредак, савремени су феномени који су допринели стварању онога што је названо масовним друштвом. Овај израз означава индустријско друштво које обележавају велике, централизоване, бирократске и безличне институције. То је друштво у ком људски односи теже томе да буду површни и пролазни. Друштво у ком су, усред маса људи, усамљени појединци у непрестаној потрази за својим коренима и за осећајем заједништва.

Спорно је до које је мере масовно друштво унапредило тоталитаризам. Према изјави новије немачке политичке научнице Хане Арент, његов утицај је био знатан. Њена књига The Origins oh Totalitarianism (Порекло тоталитаризма) истиче да тоталитаризам није изграђен на класама људи који ”или због пуких бројева, или равнодушности, или комбинације једног и другог, не могу бити уклопљени у неку организацију темељену на заједничком интересу; у политичке партије, градске власти, или професионалне организације или синдикате.“

Арентова такође спомиње и друге факторе који су допринели порасту тоталитаризма: империјализам, антисемитизам и распад традиционалне нације-државе.

Империјализам?

Нешто пре почетка века разбуктала се колонизација. Британски економист Џон Аткинсон Хобсон датира године од 1884. до 1914. као раздобље онога што се сада назива нови империјализам. То није било ништа друго него ауторитативна употреба моћи од стране монархистичких или демократских владавина са сврхом проширења својих царстава. Превласт над другим земљама била је постигнута или директним стицањем или индиректном влашћу над њиховим политичким и економским приликама. Хобсон тумачи да је империјализам углавном ствар економије. Заиста, та нова врста колонијализма често мање обухвата политичку моћ него што је то случај с економским ширењем и стварањем нових тржишта за производе те земље.

Нигде то није било очитије него у ономе што је постало познато као Јагма за Африку. Већ у раним 1880-им, Британија, Француска и Португалија поседовале су бројне афричке колоније. Међутим, када су Белгија и Немачка започеле бацати завидне погледе, навала је кренула. Осим Етиопије и Либерије, цела Африка ускоро је била под европском влашћу. Црни Африканци били су присиљени да гледају како бели ”хришћански“ досељеници одузимају њихову земљу.

Сједињене Америчке Државе такође су постале империјална сила. Крајем 19. века стекле су Аљаску, Хаваје, филипинска острва, Гуам, Самоу и друга пацифичка острва, затим Порторико и друга карипска острва. Пажње вредан је коментар Хенриа Ф. Графа, професора историје на Колумбија Универзитету, који је написао: ”Делатности хришћанских мисионара у стварању савременог империјализма биле су исто толико утицајне као и делатности публициста.“ Али, да су ти мисионари такозваног хришћанства заиста били прави хришћани, остали би политички неутрални у јагми за Африком, као и за осталим колонијалним царствима, у складу са Исусовим речима: ”Они нису део света, као што ја нисам део света“ (Јован 17:16; Јаков 4:4).

Ера империјализма привидно је завршила 1914. године. Међутим, то се не односи на његов ауторитативни дух. Тај дух добро је приказао Сесил Родес, који је 1890-их био председник владе једног подручја које је сада део Јужне Африке, кад је рекао: ”Све је у ширењу.“ О покретачкој снази у ширењу Британске Империје једном се похвалио: ”Припојио бих планете кад би могао.“ Тај дух користољубља још увек потиче нације да надзиру, ако је могуће, политичке и економске стратегије других држава, а за своју корист. Јапан, на пример, којему нису успела војна освајања, понекад се оптужује да сада покушава ”освајати“ економски.

Да ли је свргавање ауторитативне владавине решење?

Неограничена моћ употребљена од стране несавесних и похлепних људи је проклетство, а не благослов. Прикладне су речи древног краља Соломона: ”Гле! сузе потлачених, а нису имали утешитеља; и моћ је била на страни њихових тлачитеља, тако да нису имали утешитеља“ (Проповедник 4:1).

Под ауторитативном владавином било је заиста много ’суза потлачених‘. Међутим, у својој књизи Перестројка из 1987. Михаил Горбачов упозорава: ”Могуће је спречавати, приморавати, подмићивати, сламати или разарати, али само одређено време.“ Упркос томе што је моћ ”на страни њихових тлачитеља“, становници су се увек поново подизали да збаце окове ауторитативне власти. Крваво свргавање Николаја Чаушескуа и његових снага сигурности, Секуритате у Румунији децембра 1989. типичан је пример тога.

Свргавање ауторитативне владавине заиста може донети олакшање, али такође је истина, као што примећује бурманска пословица, да ”само са новим владарем можеш схватити вредности старог.“ Ко може да јамчи да се оно што је било лоше неће заменити нечим још горим?

Споменимо само један пример. Ауторитативна владавина у једној Латино-америчкој земљи била је свргнута. Народ је био пун наде да ће ствари да се побољшају, али да ли су? Коментаришући стање годину дана након тога, један часопис каже да је живот постао, ”у најмању руку гори“. Говорећи о вртоглавом расту инфлације, часопис је назвао националну валуту ”практично бескорисном“, јадао се над неприкладним здравственим установама у држави и истакао да је неисхрањеност у порасту. Временом је тај режим уклоњен с власти.

Није ли по свему томе очигледно да се људска владавина у сваком свом облику показала као неодговарајућа? А ипак људи и даље настављају потрагу за идеалном владавином. Два истакнута примера разочарења до кога то може да доведе, строваљујући читаве нације у понор очаја ”без утешитеља“ биће размотрена у нашем следећем броју.

[Слика на 29. страни]

Пример готово апсолутне аутократије била је Русија под царевима

[Извор]

Александар II, од Кригера, око 1855.