Гледиште Библије

Да ли је аскетизам кључ за мудрост?

„ПУСТИЊАЦИ су били обучени у гвоздене окове, ланце, бодљикаве опасаче и огрлице са шиљцима... Други су били умотани у трње и коприве, намерно су привлачили инсекте да их уједају, спаљивали се ватром и дирали своје повреде до хроничне загнојености. Исхрана с циљем изгладњивања је нормална ствар, а неки су то поправљали тако што су јели само трулу или на неки други начин одвратну храну“ (The Saints, од Едите Сајмон).

То су биле аскете. Зашто су према себи поступали тако лоше? У књизи For the Sake of the World—The Spirit of Buddhist and Christian Monasticism, писци објашњавају да „најмање од времена Сократа (пети век пре н. е.), навелико се разумело да је живот лишен најосновнијих ствари, неоптерећен чулним и материјалним раскошем, предуслов за истинску мудрост“. Аскете су мислиле да ће мучење тела повећати њихову духовну осетљивост и довести до правог просветљења.

Тешко је тачно дефинисати аскетизам. За неке то једноставно значи самодисциплину или самоодрицање. Рани хришћани су високо ценили такве врлине (Галатима 5:22, 23; Колошанима 3:5). Сам Исус Христ је препоручио једноставан живот неометен бригама које може донети материјалистички начин живота (Матеј 6:19-23). Међутим, аскетизам се чешће повезује с далеко оштријим и често екстремним мерама, као што су оне описане изнад. Да ли су ти аскетски поступци, посебно у својим екстремнијим облицима, стварно кључ за мудрост?

Засновани на лажним претпоставкама

Међу филозофијама које су дале маха аскетизму јесте идеја да су материјалне ствари и физичка задовољства сама по себи лоша и стога представљају баријере ка духовном напретку. Још један концепт који отвара пут аскетизму јесте широко прихваћено веровање да је човек састављен од тела и душе. Аскете верују да је материјално тело затвор за душу и да је оно њен непријатељ.

Шта Библија каже? Писмо показује да кад је Бог завршио стварање земље, објавио је да је све што је начинио — сва његова физичка, материјална створења — „веома добро“ (Постање 1:31, NW). Бог је намеравао да човек и жена у Еденском врту уживају у материјалним стварима. Само име Еден значи „Задовољство“ или „Уживање“ (Постање 2:8, 9). Адам и Ева су били савршени и имали су добар однос са својим Створитељем док нису сагрешили. Од тада па надаље, несавршеност је постала баријера између Бога и човека. Ипак, задовољавање оправданих људских жеља или уживање у од Бога датим физичким задовољствима, кад је то у складу с Божјим моралним законима, никада не може да створи неку комуникациону баријеру између Бога и његових обожавалаца! (Псалам 145:16).

Поред тога, Библија јасно научава да човек, створен од праха и начињен од меса, јесте душа. Писмо не подупире ни гледиште да је душа неки облик нематеријалног и бесмртног ентитета који је затворен унутар физичког тела, а нити идеју да тело на неки начин спречава особу да има близак однос с Богом (Постање 2:7).

Јасно је да концепт аскетизма пружа искривљену слику о човековом односу с Богом. Апостол Павле је упозорио да ће неки који тврде да су хришћани више волети заводљиве људске филозофије него темељне библијске истине (1. Тимотеју 4:1-5). С обзиром на неке који су делили то мишљење, један историчар религије каже: „Веровање да је материја зла... и да човечја душа мора да буде ослобођена од уплетености с материјом, изродило је тежак аскетизам који забрањује једење меса, сексуалне односе и тако даље, чега се могла држати само елита ’савршених‘ или перфекти који су се подвргли посебном увођењу.“ Овај начин размишљања нема библијску потпору и није био веровање раних хришћана (Пословице 5:15-19; 1. Коринћанима 7:4, 5; Јеврејима 13:4).

Нема потребе за аскетизмом

Исус и његови ученици нису били аскете. Они су подносили разне кушње и невоље, али те невоље никада нису сами себи наметнули. Апостол Павле је упозорио хришћане да се чувају да их заводљиве људске филозофије не би одмамиле од истине Божје Речи и навеле их на неразумне, екстремне поступке. Павле је специфично споменуо ’непоштедну строгост према телу‘. Рекао је: „Све ово изгледа мудрост која се састоји у самовољној побожности и понизности, и непоштедној строгости према телу, а не у нечем часном, већ само ради задовољења плоти“ (Колошанима 2:8, 23, Ча). Аскетизам не води до специјалне светости нити до правог просветљења.

Истина, пут хришћанске послушности подразумева снажно напрезање и самодисциплину (Лука 13:24; 1. Коринћанима 9:27). Особа се мора снажно трудити да стекне спознање Бога (Пословице 2:1-6). Исто тако, Библија садржи снажну опомену да нас не заробе ’жудње и страсти‘ и да не ’маримо више за сласти него за Бога‘ (Титу 3:3; 2. Тимотеју 3:4, 5). Међутим, ови библијски одломци не одобравају практиковање аскетизма. Исус Христ, савршен човек, уживао је у пријатним приликама на којима је било хране, пића, музике и игре (Лука 5:29; Јован 2:1-10).

Права мудрост је разумна, а не екстремна (Јаков 3:17). Јехова Бог је створио наша физичка тела са способношћу да уживамо у многим задовољствима живота. Он жели да будемо срећни. Његова Реч нам каже: „Познао сам да нема за њих ништа боље него да настоје да су радосни, и за живота свога себи добро траже; али да и кад сваки човек једе и пије, и наужива се добра од свакога труда свога, то је од Бога дар“ (Проповедник 3:12, 13).

[Извор слике на 20. страни]

Свети Јероним у пећини/The Complete Woodcuts of Albrecht Dürer/Dover Publications, Inc.