”Рекли су ми да више никад нећу моћи да ходам!“

ЕД ЈЕ у 20. години доживео саобраћајну несрећу. Кад је дошао к свести, није могао да устане. Приметио је да је одузет, али је мислио да је то само пролазно. Ед се још сећа оног шока у болници: ”Рекли су ми да више никад нећу моћи ходати!“ Од груди надоле био је одузет.

”Кад сам чуо за несрећу сина, био сам потпуно сломљен“ — прича Едов отац. ”Био је здрав младић, а ето сад више није могао да хода. То је окончало све његове планове.“ Ед је наиме имао за циљ пионирску службу, како Јеховини сведоци називају своју сталну службу.

Бил, младић у својим 20–им годинама, необуздано је скочио у таласе уз обалу, и ударио главом у наслагу песка. У моменту се више није ни помакао нити је дисао. Пријатељима који су се налазили у близини Бил може да захвали што се није утопио. Али од врата па надоле остао је одузет. Лекари су Билу такође рекли да више никада неће моћи да хода.

Прва реакција

”Хтео сам да извршим самоубиство“, признаје Бил, ”али то нисам могао да учиним на болесничкој постељи.“ Бил је учествовао у вијетнамском рату и планирао је да постане пилот. Кад се 1969. догодила несрећа, дошао је крај свим његовим сновима, његов живот више није имао смисла.

Кад је сазнао да ће да остане трајно одузет, Едова прва реакција била је сасвим другачија. ”Нисам клонуо, а разлог томе била је вера у Божја обећања записана у Библији. Био сам свестан да стање додуше сада остаје такво, али нећу остати вечно одузет.“ Захваљујући својој нади, Ед већ 25 година излази на крај с том сметњом.

Суочити се с изазовом

С друге стране, Бил није ништа знао о Божјим обећањима. Након осам месеци животарења у болници, десило се нешто, што га је подстакло на деловање.

Одвезли су га у купатило да га болничар обрија. ”Кад сам погледао у огледало“, рекао је, ”нисам себе препознао.“

Бил је био стасит човек висок 1,85 метара и тежак 90 килограма, али сада је само још костур с 40 килограма. Није могао веровати да је то његова слика у огледалу. Овај доживљај је у њему пробудио борбени дух, и прихватио је изазов свог стања одузетости. ”Прва година тог стања је одлучујућа“, објаснио је Бил, ”јер се тада ствара одлука који смер ће се изабрати.“

Савладати потешкоће

Ед није лабилан човек, ипак признаје да има своје добре и лоше дане. ”Понекад нисам у стању учинити ни неку маленкост нпр. да ухватим неки предмет“, прича Ед. ”А то ме понекад обесхрабри.“

Бил сматра да је најтеже живети с одузетим телом и здравим мозгом. ”То је као да имаш мозак на млазни погон у телу сличном воловским таљигама“, каже он.

Осим тога, с оштећењем кичмене мождине повезано је више потешкоћа, као нпр. недостатак контроле функција бешике и црева, појављивање рана и потешкоће дисања. Од времена несреће Ед има потешкоће и с бубрезима, понекад има високу температуру (40° С) која траје шест, седам дана. Недостатак контроле над бешиком и цревима је за Била нарочито разочаравајуће. Он каже: ”Човек се никад не може навикнути на то да има тело детета.“

Ед инвалидима саветује да постану колико год је могуће самостални. ”Кад се напрежемо да сами нешто учинимо“, каже он, ”начинили смо велики корак напред.“ Зато је, прво што је учинио кад је отпуштен из болнице, дао свој ауто да се преради на ручно управљање како би могао да вози. Данас Ед вози чак специјално опремљен камион за свој успешан посао домара.

”Покушај да заборавиш своју препреку“, саветује Бил, ”и живи што год је могуће боље. Ако се не понашаш као инвалид, ни људи се неће тако односити према теби.“ Бил тако и чини. Он се бави послом који успешно води и при томе се креће колицима за голф, болесничком столицом и штакама.

Шта се може учинити?

Једна препрека инвалидима често је став оних који нису инвалиди. Најбоља могућност премостити ту препреку је разумевање. Инвалиди желе да се с њима поступа исто тако пажљиво и с разумевањем као с онима који су без телесних мана.

Неки се у присуству инвалида осећају угрожени или несигурни. Бил каже: ”У нашем садашњем несавршеном стању је донекле свако инвалид, неки пак више од осталих.“ Инвалиди су исто људи, који из неког разлога не ходају, не виде или не чују као остали. Важно је сваку инвалидност сматрати стањем и особу гледати као човека а не као инвалида.

”Ја врло ценим ако се на мене гледа као на сваког другог“, каже Ед. ”Нека људи гледају у мене а не у болесничку столицу.“ Испричао је догађај који су његова жена и он доживели у једном ресторану: ”Конобарица је прво записала наруџбу моје супруге и затим упитала њу, уместо мене, шта ја желим. Па, ја нисам глув! Само не могу да ходам.“

”Већина људи жели да буде обзирна према инвалидима“, рекао је Ед, ”али не знају како би поступили.“ Он саветује: ”Најбоље је сачекати и видети шта би требало да се учини, уместо да се једноставно ствар узме у руке.“

Најпре би се требало питати: ”Да ли могу помоћи?“, или ”Да ли могу било шта да учиним?“ Не треба мислити да инвалид свакако жели помоћ; можда то уопште није случај.

”Највећи комплимент за неког инвалида је“, саветује Бил, ”да га се ословљава и с њим поступа као с осталима.“ Некима је то додуше тешко. Можда постоји нека унутарња препрека између њих и инвалида. Али што се боље лично упозна неког инвалида, то се мање мисли на његову немоћ.

Ед је већ годинама повезан с истом скупштином Јеховиних сведока и каже: ”Већина мојих пријатеља не сматра ме инвалидом. У нашем јавном делу проповедања понекад ме заиста шаљу у накнадну посету у кућу с десет степеница! Тада се враћам и замолим их да тамо пошаљу неког другог.“

Да ли се Ед љути што његови пријатељи не мисле на његове границе? Баш супротно. Он прича: ”Лепо је што они мисле да ја не требам помоћ. Ценим то, јер се тада осећам као нормална особа, а не као инвалид.“

Која помоћ стоји на располагању

У многим земљама се последњих година постигао велики напредак у изради разних помагала инвалидима. Постоје разна помагала, као и организације и помоћне службе, које им омогућују већу самосталност. У многим градовима потребно је само отворити телефонски именик да би се информисало о тим организацијама и помоћним службама.

Многе јавне зграде и установе изграђене су тако да се узело у обзир инвалиде. Неке авионске и путничке агенције нуде специјална путовања инвалидима. Особе којима су одузете обе ноге и руке могу данас возити специјално уређена возила, а да нису зависни од других.

Модерна технологија омогућила је у неким случајевима да се премости оштећени живац, што је неким одузетима помогло да поново ходају. Др. Ј. Петрофски, пионир у истраживању на том подручју, признаје, додуше, да понекад људи гаје лажне наде обзиром на технологију. Они мисле да је тиме могуће помоћи сваком одузетом да хода. ”Можемо само бити искрени“, каже др. Петрофски, ”и објаснити им тачно степен на ком се налазе истраживања. Ми дакле не можемо ништа излечити.“

Право излечење

Ипак, у одређено време право и трајно изљечење од свих телесних недостатака постаће стварност. Ова сигурна нада, да ће једном опет ходати, Еда је одржала годинама и помогла му да изађе на крај с његовом одузетошћу. Библија обећава: ”Сљепачке ће очи прогледати, уши се глухих отворити, тад ће хроми скакати ко јелен, њемаков ће језик клицати“ (Исаија 35:5, 6, Стварност).

Изљечење свих недостатака одвијаће се овде на Земљи, када све људске владавине буду замењене Божјим Краљевством (Данило 2: 44). Божје Краљевство, за које је Исус учио своје следбенике да се моле, оствариће нови свет у ком ће се испунити обећање Библије: ”И ниједан грађанин неће рећи: ’болестан сам!‘“ (Исаија 33:24, Ст; Матеј 6:9, 10).

У време своје несреће Бил то још није знао, иако је одувек врло ценио Библију. Првих пет година своје одузетости био је наркоман. ”У Вијетнаму сам узимао дрогу како бих утекао од ужасних околности“, рекао је. ”А сада сам је требао да бих поднео живот у болесничким колицима.“

Али 1974. се Бил уз помоћ Јеховиних сведока уверио у истинитост и веродостојност Библије и њених пророчанстава. ”Тада“, рекао је, ”као да ми је наједанпут синуло пред очима.“ Након седам месеци предао се Јехови и недуго после тога са женом ступио у сталну службу као пионир.

Кад Бил размишља о својој прошлости, признаје да је несрећни случај, кад је настала одузетост, био веома болан. Али он наглашава: ”Кроз ту озледу придобио сам много.“ Како он то може да каже?

”Сумњам да бих без те препреке икада постао прави хришћанин“, објашњава он. ”Раније сам био препоносан и частољубив и вероватно не бих дуго остао на једном месту како бих могао прихватити хришћанску вест.“

Сада Бил поседује као и Ед јаку веру да ће ускоро моћи у Божјем новом свету у потпуности користити своје тело. И без обзира колико је безизлазна тренутна ситуација неког инвалида, може имати исто поуздање, наиме да Бог поседује моћ да излечи. Свакодневно може придобијати нову снагу уверењем: ”Знам да ћу поново моћи да ходам!“ (Прилог сарадника.)

[Слика на 23. страни]

Упркос своје сметње Ед потпуно учествује у хришћанској служби проповедања