Одговарајуће паузе

ИСПРАВНО распоређене паузе су важне у говору. То је случај без обзира да ли држиш предавање или разговараш с неким. Без пауза, оно што се каже може звучати као брбљање, а не као јасно изражавање мисли. Одговарајуће паузе помажу да твој говор буде јасан. Оне такође могу да се употребе на такав начин да главне тачке оставе трајан утисак.

Како можеш утврдити када треба да направиш паузу? Колико дуге треба да буду паузе?

Пауза ради интерпункције. Интерпункција је постала важан део књижевног језика. Она показује где је крај неке изјаве или неког питања. У неким језицима она се користи да се одвоје цитати. Неки знаци интерпункције указују на однос између делова реченице. Онај ко чита у себи може видети знакове интерпункције. Али када чита наглас другима, својим гласом мора саопштити смисао свих знакова интерпункције који се налазе у писаном материјалу. (Додатне детаље можеш наћи у Студији 1, „Тачно читање“.) Ако не правиш паузе када је то потребно ради интерпункције, други можда тешко разумеју шта читаш или чак можеш потпуно променити смисао текста.

Поред интерпункције, начин изражавања мисли у реченици одређује где су паузе одговарајуће. Један чувени музичар је једном рекао: „Ја не свирам ноте боље од других пијаниста. Али паузе између нота — е, у томе је уметност.“ Слично је и с говором. Одговарајуће коришћење пауза допринеће лепоти и смислу твог добро припремљеног материјала.

Кад се припремаш за јавно читање, корисно је да обележиш штиво које ћеш читати. Повуци малу усправну црту тамо где треба да убациш кратку паузу или можда само кратак застој. Две усправне црте можеш ставити за дужу паузу. Ако установиш да је одређена формулација за тебе незграпна и увек изнова направиш паузу на погрешном месту, означи оловком све речи које сачињавају ту тешку фразу како би их спојио. Затим прочитај ту фразу од почетка до краја. То раде многи искусни говорници.

Прављење пауза у свакодневном говору обично не представља проблем зато што знаш шта желиш да кажеш. Међутим, ако имаш обичај да правиш паузе у правилним интервалима без обзира шта захтева одређена мисао, твом говору ће недостајати снага и јасноћа. Предлози како да се побољшаш могу се наћи у Студији 4, „Течно излагање“.

Пауза за промену мисли. Када правиш прелаз с једне главне тачке на другу, пауза може пружити твојим слушаоцима прилику да размисле, да се прилагоде, да препознају промену правца мисли, и да јасније разумеју следећу мисао коју ћеш изнети. Баш као што је важно да успориш када из једне улице скрећеш у другу, тако је важно и да направиш паузу када прелазиш с једне мисли на другу.

Један разлог због чега неки говорници журе с једне мисли на другу без паузе јесте тај што покушавају да обраде превише материјала. Код неких та навика представља слику њиховог свакодневног говора. Можда сви око њих говоре тако. Али то неће довести до ефикасног поучавања. Ако желиш да кажеш нешто што је корисно да се чује и запамти, онда узми довољно времена да јасно истакнеш ту мисао. Буди свестан да су паузе неопходан елеменат говора у коме се мисли јасно преносе.

Ако треба да одржиш говор из предлошка, твој материјал треба да буде сређен тако да буде очигледно где треба направити паузе између главних тачака. Ако треба да читаш манускрипт, обележи места где постоји прелаз с једне главне тачке на следећу.

Паузе за промену мисли обично су дуже од пауза за интерпункцију — међутим, оне нису толико дуге да би излагање било досадно. Ако су предугачке, оне одају утисак да си се слабо припремио и да покушаваш да утврдиш шта ћеш следеће рећи.

Пауза ради наглашавања. Пауза ради наглашавања често је драматична пауза, то јест пауза која долази испред или иза неке изјаве или неког питања које је постављено са извесним интензитетом. Таква пауза пружа слушаоцима прилику да размисле о ономе што је управо речено, или ствара ишчекивање за оно што следи. Те паузе нису једнаке. Одреди која је права метода коју треба да употребиш. Али задржи на уму да паузе ради наглашавања треба ограничити на стварно важне изјаве. Иначе од тих изјава неће бити пуно користи.

Када је у синагоги у Назарету наглас читао из Писма, Исус је ефикасно употребио паузу. Најпре је из свитка пророка Исаије прочитао своје опуномоћење. Међутим, пре него што је то применио, он је смотао свитак, вратио га слуги и сео. Очи свих у синагоги биле су упрте у њега, а он је рекао: „Данас се овај стих из Писма који сте управо чули испунио“ (Лука 4:16-21).

Паузе када то захтевају околности. И ометање може повремено изискивати да паузираш у свом говору. Можда због буке од саобраћаја или детета које плаче треба да прекинеш разговор са станарем кога сретнеш у служби на терену. Кад си на неком већем скупу и ако ометање није превелико, можда можеш мало повисити глас и наставити. Али ако је то ометање гласно и потраје, мораш направити паузу. Твоја публика ионако неће слушати. Зато ефикасно користи паузе, с циљем да својим слушаоцима помогнеш да извуку пуну корист из добрих ствари које желиш да им кажеш.

Пауза ради одговора. Иако можда држиш говор у коме није предвиђено да учествује публика, важно је дозволити присутнима да одговоре, али не наглас већ у мислима. Ако поставиш питања о којима присутни треба да размисле а затим не направиш довољно дугу паузу, од тих питања неће бити пуно користи.

Наравно, важно је да правиш паузе не само када говориш с подијума већ и када сведочиш другима. Неки људи изгледа никада не праве паузе. Ако је то и твој проблем, искрено се напрежи да развијаш ову говорничку вештину. Тиме ћеш побољшати своју комуникацију с другима а исто тако ћеш бити делотворнији и у служби на терену. Пауза је тренутак тишине, а с правом се каже да тишина истиче нешто, наглашава ствари, заокупља пажњу и крепи ухо.

Свакодневна конверзација обухвата двосмерни ток мисли. Други ће те спремније слушати ако ти слушаш њих и показујеш занимање за оно што кажу. То изискује да правиш довољно дуге паузе како би им дао прилику да се изразе.

У служби на терену, наше сведочење је често ефикасније када се обавља у облику разговора. Многи Сведоци су установили да је корисно да, након што размене поздраве, кажу о чему желе разговарати и затим поставе питање. Онда направе паузу како би станару дали прилику да одговори, а потом потврде да су га слушали. Током разговора станару пружају више прилика да коментарише. Они знају да обично више могу помоћи особи ако сазнају како она гледа на ствар о којој разговарају (Посл. 20:5).

Наравно, неће сви позитивно одговорити на питања. Али то није спречило Исуса да направи довољно дугу паузу како би чак и противницима дозволио да одговоре (Мар. 3:1-5). Када другој особи дамо прилику да говори, тиме је подстичемо на размишљање и на основу тога она може открити шта јој је у срцу. У ствари, једна сврха наше службе је да наведемо људе да искрено кажу шта мисле, а то можемо урадити тако што ћемо им показати животоважна питања из Божје Речи у вези с којима они лично морају донети одлуку (Јевр. 4:12).

Коришћење одговарајућих пауза у нашој служби заиста је уметност. Када делотворно користимо паузе, можемо јасније саопштити мисли које ће често остати у трајном сећању.