МИ СМО захвални што нам је Божја Реч помогла да променимо свој начин живота и желимо да и други извуку корист из ње. Надаље, свесни смо да будући изгледи на живот људи зависе од њихове реакције на добру вест (Мат. 7:13, 14; Јов. 12:48). Искрено желимо да и они прихвате истину. Међутим, да бисмо што више успели у томе, своја снажна убеђења и ревност треба да употпунимо разборитошћу.

Директно навођење истине која разоткрива да је оно у шта неко искрено верује неисправно, чак и када је поткрепљено набрајањем низа цитата из Писма, у принципу није позитивно прихваћено. На пример, ако једноставно људима осуђивачки кажемо да популарни празници имају паганско порекло, то можда неће променити њихово гледиште о тим празницима. Обично ћеш имати више успеха ако будеш разуман. Шта све спада у то да будемо разумни?

Писмо нам каже да је „мудрост одозго... мирољубива, разумна“ (Јак. 3:17). Грчка реч која је овде преведена са „разумна“ дословно значи „попустљива“. У неким Библијама она је преведена речима попут „кротка“, „умерена“ или „блага“. Запази да је разумност повезана с мирољубивошћу. У Титу 3:2 споменута је заједно с благошћу, што је супротно од ратоборности. Стих из Филипљанима 4:5 подстиче нас да будемо познати по својој ’разумности‘. Разумна особа узима у обзир порекло, околности и осећања свог саговорника. Она је спремна да попусти када је то на месту. Када се тако опходимо с другима то им помаже да отворе свој ум и срце како би били пријемљивији када с њима резонујемо на темељу Писма.

Одакле почети. Историчар Лука извештава да је апостол Павле, када је био у Солуну, користио Писмо да би ’објашњавао и доказивао наводима да је требало да Христ пострада и устане из мртвих‘ (Дела 17:2, 3). Вреди запазити да је Павле то радио у јеврејској синагоги. Они којима је он говорио признавали су Хебрејске списе као ауторитет. Павле је урадио праву ствар када је почео од нечега што су они прихватали.

Када је на Ареопагу у Атини говорио пред Грцима, Павле није почео освртањем на Писмо. Уместо тога, почео је од онога што су они познавали и прихватали, и то је употребио да би их навео на размишљање о Створитељу и његовим намерама (Дела 17:22-31).

У савремено доба, стотине милиона људи не признаје Библију као ауторитет у свом животу. Али сурове околности у садашњем систему ствари утичу скоро на све људе. Људи жуде за нечим бољим. Ако најпре покажеш да разумеш шта их мучи и затим покажеш како Библија то објашњава, такав разуман приступ могао би да их покрене да саслушају шта Библија каже о Божјој намери за човечанство.

Може се десити да је студент Библије наследио од својих родитеља извесна религиозна уверења и обичаје. Сада он учи да се та уверења и ти обичаји не допадају Богу, и одбацује их због онога што Библија научава. Како би студент могао објаснити ту одлуку својим родитељима? Они могу сматрати да он у ствари одбацује њих тиме што одбацује верске традиције које су му пренели. Студент Библије ће можда закључити да би било боље да, пре него што проба да на темељу Библије објасни на чему се заснива његова одлука, увери своје родитеље да их и даље воли и поштује.

Када попустити. Сам Јехова, иако има апсолутно право да заповеда другима, показује изванредну разумност. Када су Лота и његову породицу избављали из Содома, Јеховини анђели су га пожуривали: „Склони се на оно брдо, да не погинеш!“ Ипак, Лот је молио: „Немој, Јехова!“ Молио је да побегне у Сигор. Јехова је показао обзир према Лоту и дозволио му да то уради; када су други градови били уништени, Сигор је био поштеђен. Међутим, Лот је касније послушао Јеховино првобитно упутство и отишао да живи у брдима (Пост. 19:17-30). Јехова је знао да је оно што је рекао добро, али је стрпљиво показивао обзир све док Лот то није разумео.

Да бисмо имали успеха у опхођењу с другима, и ми морамо бити разумни. Можда смо уверени да друга особа греши, и имамо на уму снажне аргументе који би то доказали. Али понекад је боље да не инсистирамо на некој ствари. Разумност не значи да компромитујемо Јеховина мерила. Можда је једноставно боље да се захвалиш другој особи што се изјаснила или да не одговараш на погрешне изјаве, тако ћеш моћи да усмериш разговор на нешто што ће за њу бити корисније. Чак и ако она осуђује оно у шта верујеш, немој реаговати бурно. Могао би је питати зашто тако мисли. Пажљиво слушај њен одговор. Тако ћеш стећи увид у њено размишљање. Тиме такође можеш припремити пут за конструктиван разговор у неко будуће време (Посл. 16:23; 19:11).

Јехова је људе обдарио слободом избора. Он им омогућује да користе ту слободу, иако је можда не користе најмудрије. Исус Навин је као Јеховин говорник испричао како се Бог опходио са Израелом. Затим је рекао: „Ако не волите служити Јехови, изберите себи данас коме ћете служити: или богове којима су служили оци ваши с оне стране реке, или богове Амореја у чијој земљи наставате; а ја и дом мој служићемо Јехови“ (Ис. Нав. 24:15). Ми данас имамо задатак да дајемо „сведочанство“ и говоримо са уверењем, али не присиљавамо друге да верују у то (Мат. 24:14). Они морају да изаберу, а ми им не ускраћујемо то право.

Постављај питања. Исус је пружио изванредан пример што се тиче резоновања с људима. Он је узимао у обзир њихов социјални статус и користио је илустрације које су могли лако разумети. Такође је делотворно користио питања. Тако је другима пружао прилику да се изјасне и да открију шта им је у срцу. Тиме их је такође подстицао да размишљају о ономе о чему је говорио.

Један човек упућен у Закон питао је Исуса: „Учитељу, шта треба да радим да бих наследио вечни живот?“ Исус је лако могао да му одговори. Али он је позвао тог човека да се изјасни. „Шта је написано у Закону? Како читаш?“ Човек је исправно одговорио. Да ли је тиме разговор био завршен? Нипошто. Исус је дозволио човеку да настави, а питање које је човек поставио открило је да је он покушавао да се покаже праведним. Питао је: „Ко је у ствари мој ближњи?“ Уместо да пружи неку дефиницију, коју би тај човек можда оспорио због тадашњег уобичајеног става Јевреја према незнабошцима и Самарићанима, Исус га је позвао да размисли о једној причи. Била је то прича о милосрдном Самарићанину који је прискочио у помоћ једном путнику кога су опљачкали и претукли, док свештеник и Левит нису ништа учинили. Користећи једноставно питање, Исус је проверио да ли је човек схватио поенту. Исус је својим начином резоновања постигао да тај човек почне да размишља о изразу „ближњи“ из једног потпуно новог угла (Лука 10:25-37). Какав диван пример који можемо опонашати! У ствари, уместо да само ти причаш, да размишљаш уместо свог саговорника, научи како да користиш тактична питања и илустрације да би га подстакао на размишљање.

Пружи разлоге. Када је апостол Павле разговарао у синагоги у Солуну, разговор се није само свео на читање из једног признатог извора који су његови слушаоци прихватали. Лука извештава да је Павле објаснио, доказао и применио оно што је прочитао. На основу тога, ’неки од њих су постали верници и придружили се Павлу и Сили‘ (Дела 17:1-4).

Без обзира на састав твоје публике, такво резоновање може бити корисно. Оно је корисно било да сведочиш рођацима, разговараш с колегама на послу или с друговима у школи, причаш непознатим људима у јавном сведочењу, водиш библијски студиј или држиш говор у скупштини. Када читаш неки стих, теби је можда јасно шта он значи али неком другом можда није. Твоје објашњење или примена може звучати као нека догматична тврдња. Да ли би користило ако би издвојио и објаснио неке кључне изразе из тог цитата? Да ли би могао да изнесеш поткрепљујуће доказе, можда из самог контекста или из неког другог стиха који говори о тој истој теми? Да ли би неком илустрацијом могао показати да је оно што кажеш разумно? Да ли би питањима помогао својим слушаоцима да размишљају о тој ствари? Такво резоновање оставља повољан утисак на друге и пружа им доста материјала за размишљање.

КАДА износиш неку тврдњу, твоји слушаоци с потпуним правом могу питати: „Зашто је то истина? Који доказ постоји да треба прихватити то што говорник износи?“ Ти као учитељ имаш обавезу да одговориш на таква питања или да помогнеш својим слушаоцима да пронађу одговоре. Ако је та мисао од пресудне важности за твој аргумент, поведи рачуна да својим слушаоцима пружиш снажне разлоге да је прихвате. То ће допринети томе да твоја презентација буде уверљива.

Апостол Павле је користио уверавање. Помоћу чврстих аргумената, логичног резоновања и усрдних молби, настојао је да наведе саговорнике да промене своје мишљење. Тиме нам је пружио одличан пример (Дела 18:4; 19:8). Наравно, неки говорници користе уверавање да би завели људе (Мат. 27:20; Дела 14:19; Кол. 2:4). Можда почну с неком погрешном претпоставком, ослањају се на пристране изворе, користе површне аргументе, занемарују чињенице које се косе с њиховим гледиштем, или више апелују на емоције него на разум. Треба да пазимо и избегавамо све такве методе.

Чврсто утемељено на Божјој Речи. Оно чему поучавамо не сме да потиче од нас. Ми настојимо да другима пренесемо то што смо сазнали из Библије. У томе нам много помажу публикације које објављује класа верног и разборитог роба. Те публикације нас подстичу да пажљиво истражујемо Писмо. Ми пак друге усмеравамо на Библију, али не с циљем да докажемо да смо ми у праву, већ с понизном жељом да они сами виде шта стоји у њој. Ми се слажемо са Исусом Христом, који је у молитви свом Оцу рекао: „Твоја реч је истина“ (Јов. 17:17). Нема већег ауторитета од Јехове Бога, Створитеља неба и земље. Ваљаност наших аргумената зависи од тога да ли се темеље на његовој Речи.

Понекад можда треба да говориш људима који не познају Библију или је не прихватају као Реч Божју. Треба добро да пазиш када и како ћеш увести библијске стихове. Али треба да настојиш да што је пре могуће њихову пажњу усмериш на тај ауторитативни извор информација.

Да ли треба да закључиш да једноставним цитирањем одговарајућег стиха можеш пружити необорив аргумент? Не мора да значи. Можда треба да усмериш пажњу на контекст да би показао како тај стих заиста подупире оно што кажеш. Ако из одређеног стиха само извадиш неко начело а контекст не говори о тој теми, потребни су додатни докази. Треба да употребиш и друге стихове који говоре о тој ствари да би своје слушаоце уверио да се оно што говориш заиста чврсто темељи на Писму.

Немој преувеличавати оно што неки стих доказује. Пажљиво га прочитај. Цитат можда уопштено говори о теми коју осматраш. Ипак, да би твој аргумент био уверљив, твој слушалац мора у њему видети доказ за оно о чему говориш.

Поткрепљено додатним доказима. Да би помогао људима да схвате разумност Писма, у неким случајевима је корисно да поред Библије употребиш доказе из неког другог поузданог извора.

На пример, као доказ за то да постоји Створитељ могао би указати на свемир. Можеш скренути пажњу на природне законе, као што је гравитација, и резоновати да се на основу постојања таквих закона може закључити да постоји и један Законодавац. Поседоваћеш здраву логику ако је она у складу са оним што стоји у Божјој Речи (Јов 38:31-33; Пс. 19:2; 104:24; Римљ. 1:20). Такви докази су корисни зато што показују да је оно што Библија каже у складу с видљивим чињеницама.

Да ли настојиш да помогнеш некоме да разуме да је Библија заиста Реч Божја? Могао би цитирати научнике који кажу да јесте, али да ли тиме доказујеш ту чињеницу? Такви цитати могу помоћи само људима који поштују такве научнике. Да ли би могао употребити науку како би доказао да је Библија тачна? Ако за извор својих података користиш мишљење несавршених научника, ти градиш на несигурном темељу. С друге стране, ако почнеш од Речи Божје и затим укажеш на научна открића која потврђују тачност Библије, твоји аргументи ће се заснивати на чврстом темељу.

Шта год да настојиш да докажеш, пружи довољно доказа. Колико ћеш доказа изнети зависи од твојих слушалаца. На пример, ако говориш о последњим данима описаним у 2. Тимотеју 3:1-5, могао би скренути пажњу својих слушалаца на неку добро познату вест која показује да људи немају „природне наклоности“. Тај један једини пример може бити довољан да докаже да се тај аспект знака последњих дана сада испуњава.

Аналогија — поређење између две ствари којима су неке важне тачке заједничке — често може бити корисна. Аналогија сама по себи не доказује неку ствар; њена вредност се мора испитати на основу онога што каже сама Библија. Али аналогија може особи помоћи да схвати колико је нека мисао разумна. На пример, такву аналогију би могао употребити када објашњаваш да је Божје Краљевство владавина. Могао би указати на то да попут људских владавина, и Божје Краљевство има владаре, поданике, законе, правни систем и образовни систем.

Често можеш употребити искуства из стварног живота да би показао да је мудро применити библијске савете. И лична искуства се могу употребити да би се поткрепиле изнете тврдње. На пример, када некоме истичеш да је важно да чита и проучава Библију, могао би објаснити како је то побољшало твој живот. Да би охрабрио своју браћу, апостол Петар се осврнуо на преображење, чега је и он био сведок (2. Петр. 1:16-18). Павле је такође цитирао и своја искуства (2. Кор. 1:8-10; 12:7-9). Наравно, своја лична искуства треба умерено да користиш како не би скретао претерану пажњу на себе.

Пошто се људи разликују што се тиче порекла и размишљања, докази који уверавају једну особу можда нису довољни за другу. Према томе, узми у обзир гледишта својих слушалаца када одлучујеш које ћеш аргументе употребити и како ћеш их презентовати. У Пословицама 16:23 стоји: „Ко је мудар у срцу и уснама својим мудрост показује, а напредак његовога знања [„уверљивост“, NW] на уснама његовим се јавља.“

ПОРЕД тога што сведочиш људима, ти треба да уложиш напор да би деловао на њихово срце. Библија често упоређује срце неке особе и њен вањски изглед. Фигуративно срце представља унутрашњу особу — шта она осећа, све о чему размишља, зашто размишља о томе и како те мисли утичу на њене поступке. У то фигуративно срце сеје се семе истине (Мат. 13:19). Исто тако, послушност Богу треба да извире управо из тог срца (Посл. 3:1; Римљ. 6:17).

Према томе, да би твоје поучавање допрло до самог срца, концентриши се на следеће циљеве: (1) Разабери шта је то што већ утиче на срце твог саговорника. (2) Ојачај позитивне особине, као што су љубав и страх пред Богом. (3) Охрабри саговорника да анализира своје мотиве како би могао да у потпуности угоди Јехови.

Буди разборит. Постоје разни разлози због којих људи још нису прихватили истину. Када водиш кућни библијски студиј, можда треба да отклониш предрасуде и пружиш чињенице како би исправио погрешне представе које ученик има, или можда једноставно треба да пружиш доказе. Запитај се: ’Да ли је ова особа свесна да као људско биће има духовне потребе? Колику веру већ има? У шта не верује? Зашто је дошла до тих закључака? Да ли јој треба помоћи да превазиђе жеље које је спречавају у томе да прихвати одговорности које долазе са упознавањем истине?‘

Није увек лако установити зашто људи верују у извесне ствари. „Дубоке су воде намере срца човечјег“, кажу Пословице 20:5, „ал’ разуман човек уме да их црпи.“ Разумност, то јест разборитост, јесте способност да схватимо оно што није тако очигледно. То изискује проницљивост и брижљивост.

Људи не комуницирају само речима. Извесна тема може код ученика изазвати промену у изразу лица или у гласу. Ако си родитељ, сигурно знаш да промена у понашању код твог детета може бити показатељ да се оно суочава с неким новим утицајем у животу. Немој игнорисати такве знакове. Они нам пружају летимичан увид у човеково срце.

Пробрана питања ти могу помоћи да сазнаш шта је у нечијем срцу. Можеш питати: „Шта ви мислите о...?“ „Шта вас је уверило у...?“ „Како бисте реаговали када би...?“ Ипак, пази да људе не обасипаш питањима. Питања би тактично могао да уведеш речима: „Ако смем да питам...?“ Открити шта је некоме у срцу јесте тежак задатак који се не може обавити на брзину. Углавном је потребно да се кроз извесно време изгради поверење пре него што неко буде спреман да открије своја најдубља осећања. Чак и тада, треба пазити да особа не стекне утисак да се распитујеш о стварима које се тебе не тичу (1. Петр. 4:15).

Разборитост је потребна и што се тиче твоје реакције на оно што чујеш. Упамти да је твој циљ да разумеш људе како би могао да утврдиш које ће их библијске информације вероватно мотивисати. Мораш се савладавати да не би на лицу места разоткрио њихово погрешно гледиште. Уместо тога, гледај да разабереш осећања која се крију иза тих речи. Тада ћеш знати како да реагујеш; и када особа коју поучаваш схвати да је разумеш, већа је вероватноћа да ће озбиљно размислити о ономе о чему говориш (Посл. 16:23).

Ти можеш до извесне мере мотивисати појединце чак и када се обраћаш већој групи људи. Ако имаш добар контакт с публиком, ако пазиш на изразе њихових лица и постављаш реторичка питања која подстичу на размишљање, вероватно ћеш у извесној мери запазити шта твоји слушаоци мисле о ономе о чему говориш. Ако добро познајеш своје слушаоце, покажи обзир према њиховим околностима. Имај у виду свеобухватни став скупштине док резонујеш из Божје Речи (Гал. 6:18).

Пробуди позитивна осећања. Након што стекнеш извесно разумевање о томе у шта и зашто нека особа верује или не верује, моћи ћеш да градиш на томе. Исус је после свог ускрсења деловао на срце својих ученика тако што им је „потпуно откривао Писмо“ у светлу догађаја који су се мало пре тога одиграли (Лука 24:32). И ти треба да настојиш да повежеш оно што је неко доживео, са оним за чиме жуди и све то са оним што чита у Божјој Речи. Срце ученика Библије биће позитивно мотивисано када јасно схвати и себи каже: „Ово је ИСТИНА!“

Када истичеш Јеховину доброту, његову љубав, незаслужену доброту и исправност његових путева, ти помажеш онима које поучаваш да изграђују своју љубав према Богу. Када издвајаш време да би својим слушаоцима указао на вредне особине које Бог види у сваком од њих, ти им пружаш разлог да верују да и они могу имати један лични однос с Богом. То можеш постићи ако размишљаш о стиховима као што су Псалам 139:1-3, Лука 21:1-4 и Јован 6:44, и ако својим слушаоцима помогнеш да схвате да је Јехова дубоко и с пуно љубави привржен својим верним слугама (Римљ. 8:38, 39). Објасни да Јехова не гледа само на наше грешке, већ да посматра читав наш живот, нашу ревност за чисто обожавање, нашу љубав према његовом имену (2. Лет. 19:2, 3; Јевр. 6:10). Он памти чак и најситније детаље наше личности и на изванредан начин ће вратити у живот ’све који су у спомен-гробовима‘ (Јов. 5:28, 29; Лука 12:6, 7). Пошто су људи начињени по Божјој слици и обличју, разговор о Божјим особинама често ће навести особу да срцем прихвати те информације (Пост. 1:27).

Када особа учи да на људе гледа као што Јехова гледа, и то може деловати на њено срце. Логично је да ако наш Бог показује нежан обзир према нама као појединцима, тада такву исту обзирност показује и према другима, без обзира на њихово порекло, националност или расу (Дела 10:34, 35). Када особа разуме ту ствар, имаће чврст библијски темељ да из свог срца искорени предрасуде и мржњу. То ће јој помоћи да буде мирољубива у свом опхођењу с другима док учи како да врши Божју вољу.

Треба да помогнеш другима да развијају још једно осећање — страх пред Богом (Пс. 111:10; Откр. 14:6, 7). Такво дубоко поштовање може особу мотивисати да уради оно што не би било могуће њеном властитом снагом. Када с другима разговараш о Јеховиним делима која уливају страхопоштовање и о његовој изванредној љубазној доброти, тиме им можеш помоћи да развијају здрав страх од тога да му не угоде (Пс. 66:5; Јер. 32:40).

Води рачуна о томе да твоји слушаоци разумеју да је Јехови важно како се они понашају. Он има осећања, а ми својом реакцијом на његово вођство можемо учинити да он буде жалостан или да се радује (Пс. 78:40-42). Покажи људима зашто је њихово понашање важно када је реч о одговору на Сатанин изазов упућен Богу (Посл. 27:11).

Помози својим слушаоцима да схвате да је за њих корисно да удовоље Божјим захтевима (Иса. 48:17). Један начин на који то можеш урадити јесте указивањем на физичке и емоционалне последице одбацивања Божје мудрости, макар и само на трен. Објасни како нас грех удаљава од Бога, како други због тога губе прилику да од нас сазнају истину, и како грех на друге начине задире у туђа права (1. Сол. 4:6). Помози својим слушаоцима да цене благослове које већ имају због тога што се држе Божјих закона. Подстакни их да буду још захвалнији због тога што су поштеђени многих невоља захваљујући томе што ходе Јеховиним праведним путевима. Када особа има веру у то да су Божји путеви мудри, она ће осећати одбојност према сваком поступку који је у супротности с тим путевима (Пс. 119:104). На послушност неће гледати као на терет, већ као на начин да покаже љубав и оданост према Јехови као особи.

Помажи другима да се преиспитују. Да би и даље духовно расли, људи треба да размишљају о томе шта им је у срцу. Објасни како им Библија може помоћи у томе.

Помози својим слушаоцима да схвате да Библија садржи нешто више од само заповести, савета, историјских извештаја и пророчанстава. Она такође открива како Бог размишља. Божја Реч је у Јакову 1:22-25 упоређена са огледалом. На основу наше реакције на оно што стоји у Библији и на сам начин на који Јехова извршава своју намеру, библијска порука открива шта нам је у срцу. Тако она открива како Бог, „онај који испитује срца“, гледа на нас (Посл. 17:3, NW). Охрабри своје слушаоце да то увек имају на уму. Подстичи их да размишљају о томе шта је Бог сачувао за нас у библијском извештају и шта још они можда треба да промене у свом животу како би му још више угодили. Помози им да на читање Библије гледају као на прилику да схвате како Јехова процењује „помисли и намере срца“, тако да могу да сарађују с Богом када треба да праве потребне промене (Јевр. 4:12; Римљ. 15:4).

Неки студенти Библије можда желе да поступају по ономе што уче; ипак, можда се брину око тога шта ће други да мисле. Можда се боре с неким јаким телесним жељама. Или можда оправдавају своје понашање, тражећи неки изговор да би док служе Богу истовремено радили и оно што се ради у свету. Усмери пажњу на то које су опасности од такве неодлучности (1. Краљ. 18:21). Подстичи их да се моле Богу да испита и прочисти њихово срце (Пс. 26:2; 139:23, 24).

Покажи им да Јехова разуме с чиме се они боре и да Библија објашњава шта се том приликом дешава у њима самима (Римљ. 7:22, 23). Помози им да пазе како не би дозволили да њима доминирају склоности несавршеног срца (Посл. 3:5, 6; 28:26; Јер. 17:9, 10).

Охрабри свакога да анализира своје мотиве. Поучи га да пита самог себе: ’Зашто желим да урадим то? Да ли ћу тиме показати Јехови да заиста ценим све што је он учинио за мене?‘ Труди се да ојачаш уверење да је признат однос с Јеховом нешто највредније што човек може поседовати.

Помози својим слушаоцима да схвате шта значи служити Јехови ’свим срцем‘ (Лука 10:27). То значи да сва своја осећања, своје жеље и мотиве морају довести у склад с Јеховиним путевима. Зато поучи своје слушаоце да не анализирају само оно што раде већ и шта мисле о Божјим захтевима и који су њихови мотиви с којима му служе (Пс. 37:4). Док они с којима проучаваш разабиру подручја на којима треба да се поправе, охрабруј их да се моле Јехови: „Учини да се срцу моме мили бојати се имена твога“ (Пс. 86:11).

Када ученик развије лични однос с Јеховом, он ће слушати Бога на основу вере, а не само зато што га ти подстичеш на то. Тада ће се и он сам ’и даље уверавати у оно што је прихватљиво Господу‘ (Еф. 5:10; Фил. 2:12). Таква свесрдна послушност радује Јехову (Посл. 23:15).

Задржи на уму да је Јехова тај који процењује срца и који привлачи људе к себи (Посл. 21:2; Јов. 6:44). Ми имамо улогу сарадника (1. Кор. 3:9). То је „као да Бог усрдно моли преко нас“ (2. Кор. 5:20; Дела 16:14). Јехова никога не присиљава да прихвати истину, али док ми користимо Писмо, он може учинити да наши слушаоци схвате да је оно што слушају у ствари одговор на њихова питања — или на њихове молитве. Буди свестан тога сваки пут када друге поучаваш, и усрдно се моли Јехови да те води и да ти помаже у томе (1. Лет. 29:18, 19; Еф. 1:16-18).