Џошуина вера — победа за права деце

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ КАНАДЕ

„БИО је то први пут да је доктрина о зрелом малолетнику осматрана на нивоу апелационог суда. И неки кажу да ова пресуда поставља јасне смернице не само за докторе и болнице у Њу Бранзвику већ такође, можда, и другде у Канади“ (Журнал канадског медицинског удружења).

Горњи журнал указује на случај који укључује Њу Бранзвиков Акт о медицинском пристанку за малолетнике, који каже да уколико два доктора прогласе да је малолетник млађи од 16 година зрео и да разуме своју болест и предложено лечење, он има законско право да прихвати или одбије медицински третман, као и свака одрасла особа. У вези с 15-годишњим Џошуом Вокером, који је имао акутну мијелоидну леукемију, врховни судија В. Л. Хоит (W. L. Hoyt) из Њу Бранзвиковог Апелационог суда написао је следеће: „Овде је обилан доказ да је Џошуа довољно зрео и да је, у тим околностима, предложено лечење у његовом најбољем интересу и за његово даљње здравље и добробит... Моје је гледиште да ова молба [да буде проглашен за зрелог малолетника] није била потребна.“ Врховни судија Хоит је у својој пресуди такође приметио да канадски општи закон „признаје доктрину о зрелом малолетнику“.

Један од Џошуиних адвоката, Данијел Поул (Daniel Pole), рекао је да ће писмена одлука Апелационог суда „бити главни случај широм Канаде“. Због тога што је то био један неуобичајен случај, суд је заседао с пет судија уместо са уобичајених три. „У прекретничким ситуацијама“, рекао је Поул, „суд ће засести с пуном клупом. Може бити да су размотрили одлуку која је за Канаду значајна.“ Сугерисао је да ово суђење које поставља преседан отвара пут за зреле малолетнике да делују у своју сопствену корист и да „никакав разлог не постоји да се оно поново појави на суду. Оно је постигло пуно тога и за друге младе особе“. И даље наглашавајући обухватну вредност ове судске победе, Поул је изјавио: „Она је силно оправдање права деце, младих мушкараца и жена који имају способност да одлуче шта желе да се уради с њиховим телима.“

Под насловом „’Малолетничка‘ победа“, један уводник у Журнал Телеграфу рекао је: „Одлука Њу Бранзвиковог Апелационог суда да 15-годишњи Џошуа Вокер има право да пристане на медицински третман или да га одбије јесте победа не само за Јеховине сведоке, већ за нас све... Понекад одлуке које доноси неки појединац могу изгледати претешкима да би их друштво носило, и то нарочито тешке ако је живот или смрт младе особе на коцки. Али чак још теже за ношење било би друштво које рутински повређује тела и душе својих грађана. Џошуа Вокер је урадио свој део да би нас сачувао од тога.“

Храбар доктор

Др Мери Франсес Скали, специјалиста за хематологију и педијатријску онкологију, установила је дијагнозу и лечила Џошуу од самог почетка његове болести. Њен рад обухвата дијагностицирање и лечење рака код деце.

Уобичајени третман за Џошуин тип леукемије јесте хемиотерапија и трансфузије крви. Чланови Џошуине породице су Јеховини сведоци и они, из библијских разлога, одбијају трансфузије крви. Божанска наредба за хришћане јесте: „Уздржавајте се од идолских погани, и од блуда, и од удављенога, и од крви“ (Дела апостолска 15:20, 29, Ча). Џошуа је, од почетка, заузео одлучан став да се држи Јеховиног закона да се ’уздржава од крви‘.

Др Скали је на болничком картону убележила да је Џошуа „врло непопустљив“ у вези с овим. Др Долан, начелник онколошког крила за одрасле ове болнице, лично је разговарао с Џошуом. Обоје, он и др Скали, закључили су да је Џошуа зрели малолетник. Породични лекар Вокерових, др Лордон, такође је Џошуу сматрао зрелим малолетником. Уз, не само захтевана два, већ три доктора која су Џошуу прогласила за зрелог малолетника, он је и више него одговарао условима Акта о медицинском пристанку за малолетнике да изабере своје лечење. Није требало водити никакву парницу.

На несрећу, ситуација није остала на томе. Болница, која је Џошуу већ сматрала за зрелог малолетника, желела је да то буде утврђено судском пресудом како би себе заштитила. Исход дугачког и напорног судског претреса био је да је судија пресудио да Џошуа није имао право да одбије третман. На ову одлуку одмах је уложена жалба вишем суду с резултатима поменутим у нашем уводном одломку.

Током целог Џошуиног искушења др Скали се држала свог одбијања да Џошуи да̂ крв под било којим околностима, осим уколико он не промени своје мишљење и пристане на то. Извештавајући о њеном ставу Журнал канадског медицинског удружења цитирао ју је како говори: „Моја највећа брига била је да би Џошуа или његова породица били толико узнемирени да би једноставно отишли без икакве алтернативе.“ Чланак наставља: „Други лекари касније су јој рекли да би они потпуно одбили да лече [Џошуу]. Међутим, та мисао јој никад није пала на памет.“ Њен разуман и племенит став био је врло охрабрујућ за Џошуу и његову породицу.

Џошуа је волео живот и дирао је срца

Џошуа Вокер је волео живот; он није желео да умре. Његова породица није желела да он умре. У многим земљама Јеховини сведоци, његова духовна браћа, надали су се да би се могао опоравити и живети. Џошуа је био спреман да прихвати своју ситуацију; његова вера у Бога уверила га је да ће се у ускрсењу вратити. Нашао је подршку у Исусовим речима: „Иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега и излазиће из њих“ (Јован 5:25, 28, 29).

Подршка му је долазила с многих места. Ивнинг Тајмс Глоуб је рекао: „Оба родитеља су јуче нагласила да они не напуштају Џошуу. Они су га довели у Регионалну болницу да би добили најбољу могућу медицинску негу, без крви. ’Оставили бисмо га кући да смо желели да умре‘, образложио је његов отац. ’Ми не желимо да Џош умре. Све чинимо како бисмо га медицински одржали на животу. И то би свако учинио за било ког свог вољеног. Ми нисмо овде да бисмо гледали како умире. Ту смо да би се дечко опоравио, и да може изаћи и вратити се својим возићима, вратити се Дворани Краљевства, својим састанцима и служби, и можда вратити се некој кошарци.‘“

Његова породица је сигурно била ту уз њега, дословно. Једне новине су прибележиле следеће: „Док се један од њих смењивао у прављењу друштва Џошуи, остали чланови породице су се збијали у оближњој малој тихој соби, неки још увек у мантилима и с олабављеним маскама које висе о врату. То је иста сцена која се тамо одиграва од 31. марта, кад је Џошуа први пут дошао у [ову] болницу. За три недеље, Џошуа није провео ни тренутак да није било неког члана породице у мантилу и с маском у болничкој соби... Често, оба родитеља остају с Џошуом преко ноћи, спавајући у кревету одмах до њиховог најмлађег сина. [Мајка је рекла] ’Овде смо потребни, и учинила бих све за Џош, за било које моје дете‘. ’Седео бих на паркингу ако бих морао‘, рекао је отац.“

Поверавања и разговори

У вечерима кад су мајка или отац били с њим, било је присних разговора. Једне вечери је рекао: „Мама, молим те запиши ово. Сви ви млади, молим вас приближите се Јехови тако да бисте уколико вам се икада нешто деси, могли сачувати свој интегритет према њему. Кад ми буде боље обећавам да ћу учинити више у објављивању Јеховиног имена. Ви млади с добрим здрављем, учините више ако можете.“

Једне вечери кад је Џош био у болници, рекао је: „Мама, пуно пута кад ти одеш у купатило или по тату, доктори уђу и кажу: ’Џош, потребна ти је трансфузија крви. Без ње ћеш умрети. Ми желимо да ти помогнемо.‘ ’Онда поштујте моје жеље у вези с крвљу‘, одговорио бих. Једном доктору који је покушавао да ме убеди да узмем крв рекао сам: ’Можда мислите да сам луд, али све моје способности размишљања су ту. Ја само желим живети по Јеховином закону у вези с крвљу. Он зна шта је најбоље за нас. Најбоља ствар за мене јесте да поштујем светост живота, и уколико умрем живећу поново.‘“

Један доктор, начелник педијатрије, др Гари, рекао је Џошовим родитељима: „Будите поносни на Џоша. Он има веру какву никада у свом животу нисам видео.“ Загрлио их је обоје и рекао: „Ви сте храбра породица.“

Једне вечери у болници, након што су породици саопштене неке лоше вести у вези с Џошовим стањем, његов брат Џеф и сестра Џенис, били су с њим. Џеф је плакао, а Џош је рекао: „Џефри, престани да плачеш. Ја сам у оба случаја победник. Не брини се за мене.“ Његова мисао била је да уколико се опорави од своје болести, победник је; а ако се не опорави, и умре и ускрсне на рајској земљи, онда је несумњиво победник!

Кад је било говора о трансплантацији коштане сржи, његов брат Џери био је први који је понудио своју коштану срж. Једно време, његова браћа Џон и Џо обично су га пољубили за лаку ноћ. Кад је напунио 13, рекао је мајци да им каже да је исувише велик за то. Али, током своје болести, иако је имао 15 година, кад су они поново почели с тим и кад би га загрлили и молили се с њим, Џош је својој мајци рекао да је сада ОК — то је показивало да га још увек воле.

Подршка заједнице

Џери и Сандра, Џошуини родитељи, кажу да је подршка од стране заједнице била силна и надалеко раширена. У мају 1994, једне новине су рекле: „Јошуа добија, у просеку, 20 разгледница дневно. Оне долазе чак из такве удаљености као што је Румунија и Мексико. Такође је у болници добијао телефонске позиве и факсове чак из Алберте и Вашингтона. Уза све то, послато му је пола туцета корпа с воћем [и] много цвећа... Кад су се његове животне статистике... побољшале, медицинске сестре су у његову част организовале слављенички хавајски луау. Од кеса за смеће оне су направиле тракасте сукње и играле су хулу по његовој соби. ’Толико се јако смејао, да сам мислила да ће заплакати‘, рекла је Сандра‘“

Џошов отац, Џери, додао је неке симпатичне детаље: „Нисмо могли пустити сву децу посетиоце из школе да дођу у болничку собу. Тако је дошао директор и однео извештај о Џошу. Ученици су Џошу послали пузле од 1 000 комада с призором железничке пруге — Џош је луд за возовима. Полиција је желела да за њега организује један добротворни плес како би помогла око извесних трошкова, али нисмо им дали да крену с тим. Разред социјалних студија у школи говорио је о људским правима, и сваки појединац из тог разреда писао је Џошу да жели да им он поклони један разговор о томе, и да им објасни своја осећања.“

Током читавог овог времена извештавање штампе било је феноменално — приче са сликама биле су на првим странама неколико дневника. Директори школа преносили су билтене о Џошуином здрављу. Добио је позиве да говори кад се буде опоравио, и школе су одржавале седнице о детаљима овог случаја.

„Јесте ли приметили доста промена код Џошуе кад га је ова болест ударила и запретила његовом животу?“ упитао је Пробудите се! Џошов отац, Џери, прокоментарисао је: „У њему се десила огромна промена, и то скоро преко ноћи. Раније је Џош био лакомислен, безбрижан дечачић, којем је понекад требао савет који 15-годишњацима типично треба. Сео сам и са зачуђеношћу га посматрао. То је скоро као да је одрастао преко ноћи. Једне вечери његов адвокат је желео да разговара с њим, и Џошуа ме је замолио да изађем. Једног дана био је разредни кловн; идућег је био зрео, и разговарао с адвокатима и судијама. Криза може из дубине срца подићи ствари за које никад нисмо ни помишљали да су тамо.“

Др Скали је Џошуи дала предивно признање. Рекла је његовој мајци: „Од свих пацијената које сам до сада лечила он је најпријатељскија, најобзирнија, најучтивија, и најсаосећајнија особа коју сам икада срела. Врло је храбар и такав млад човек којег никад нећемо заборавити. Врло је драга особа. Можете бити јако поносни на њега, госпођо Вокер.“

За неколико недеља, леукемија се променила. Кратки периоди ремисије су прошли; рак је поново био ту. Др Скали је породици рекла да Џошуа можда неће живети још дуго — можда неколико седмица, могуће и месеци. Идуће вечери, у присуству његових родитеља, др Скали је Џошуи рекла да се рак повратио и да до тада може бити и у стомаку. Џошуа је рекао: „О, не, није се повратио — сигурни сте?“ Др Скали је рекла: „Џош, твој тест крви није баш добар.“ Убрзо после тога Џери је изашао из собе, а затим и др Скали.

Два болна срца проналазе мир

Џошова мајка описује сцену: „Била је тишина. Привукла сам столицу уз његов кревет и узела га за руку. Упитала сам га да ли је забринут или у депресији због онога што је докторка рекла. Одговорио је: ’Нисам размишљао о умирању и тако брзом одлажењу. Али, мама, не брини. Не плашим се да умрем, нити се бојим смрти. Хоћеш ли бити са мном кад умрем? Не желим сам да умрем.‘ Почела сам да плачем и загрлила га. И он је такође плакао, и рекао: ’Мама, ја сам у Јеховиним рукама.‘ И затим: ’Желим да сви ви останете у истини да бисте ме могли дочекати приликом ускрсења. Могу ти то рећи, мама, са свом сигурношћу: знам да ће ме Јехова дефинитивно вратити у ускрсењу. Он је прочитао моје срце, а ја га истински волим.‘

„Поново сам почела да плачем. Рекла сам му колико га ми волимо и, за 16 година колико смо га овде имали, колико смо били поносни на њега — и највише од свега, како се Јехова с одобравањем смешио на њега. Он је рекао: ’Мама, знам.‘ Рекла сам му: ’Џош, колико год мрзим да те пустим, само би било себично с наше стране да желимо да останеш.‘ Рекао је: ’Мама, знам, и стварно ја сам се нешто уморио од борбе.‘“

Законске последице

Даниел Поул, један од Џошуиних адвоката, заједно с другим тужиоцима, бавио се питањима које је случај Џошуе Вокера поставио. Шта је зрели малолетник према Акту о медицинском пристанку за малолетнике? Да ли пристанак на лечење укључује и право да се он одбије? Да ли је аргумент parens patriae, у којем влада делује за некога ко не може компетентно да делује за себе, овде примењив? Да ли појединац има законско право да одлучи шта се може урадити с његовим сопственим телом? Да ли је телесни интегритет неповредив? И шта је с канадским општим законом? Да ли је примењив у овом случају? И коначно, да ли је случај Џошуе Вокера уопште требало да дође на суд?

Да ли је писмена одлука Апелационог суда решила ова питања? Да, јесте. У закључку саслушања, суд од пет судија се повукао и касније вратио у судницу и дао усмену једногласну одлуку судија, овако:

„Апел је усвојен. Одлука Тернбула, Џ. (Turnbull J.) [судије нижег суда] је поништена. Џошуа Вокер се проглашава зрелим малолетником под одредбама Акта о медицинском пристанку за малолетнике и дозвола његових родитеља с обзиром на његово лечење се не захтева. Питање трошкова биће размотрено у нашем писменом закључивању.“

Да ли је канадски општи закон примењив у овом случају? Јесте. Штампани извештај саслушања наводи: „У Канади, општи закон признаје доктрину о зрелом малолетнику, наиме, ономе ко је способан да разуме природу и последице предложеног третмана... Њу Бранзвик је кодификовао општи закон до оне мере у којој је изражен у Акту о медицинском пристанку за малолетнике.“

Коначно, да ли је Џошуин случај морао да дође на суд да би га законски оспособио да одбије трансфузије крви? Не. „Све док се придржавамо одредаба Акта, нема потребе да се подноси једна таква молба.“

Врховни судија В. Л. Хоит (W. L. Hoyt) закључио је: „Молба је поднесена с добром намером и уз обиље опрезности. Ипак, резултат молбе био је да су се Џошуа и његова породица укључили у нежељено парничење. Из тог разлога, према мом гледишту, они имају право да им болница плати трошкове.“

Џошуа је умро 4. октобра 1994.

[Истакнути текст на 26. страни]

„Ова пресуда поставља јасне смернице... за докторе и болнице.“ (Журнал канадског медицинског удружења)

[Истакнути текст на 27. страни]

„Победа не само за Јеховине сведоке, већ за нас све.“ (Журнал Телеграф)

[Истакнути текст на 28. страни]

„Ја само желим живети по Јеховином закону у вези с крвљу.“ (Џошуа Вокер)

[Истакнути текст на 29. страни]

„Он има веру какву никада у свом животу нисам видео.“ (Др Гари)