Поздрављање заставе, гласање и цивилна служба

Поздрављање заставе. Јеховини сведоци сматрају да је поздрављање заставе или поклањање пред њом, често уз интонирање државне химне, верски чин којим се спасење уместо Богу приписује држави или њеним владарима (Исаија 43:11; 1. Коринћанима 10:14; 1. Јованова 5:21). Један такав владар био је Навуходоносор, краљ древног Вавилона. У жељи да импресионира народ својом величанственошћу и религиозном ревношћу, тај моћни владар је подигао огроман кип и наредио својим поданицима да се поклоне том кипу кад чују музику, што би се могло упоредити с данашњим химнама. Међутим, три Јеврејина — Седрах, Мисах и Авденаго — нису желела да се поклоне том лику чак ни по цену живота (Данило, 3. поглавље).

У наше време „застава је у патриотизму главни верски симбол и централни предмет обожавања“, написао је историчар Карлтон Хејз. „Мушкарци скидају шешир док се проноси застава; песници пишу оде у част застави, а деца певају химне.“ Он је још додао да патриотизам има и своје „светковине“, као што је рецимо Дан државности, као и своје „хероје који се поштују као свеци“ и своје „споменике који се сматрају храмовима“. На једној свечаности у Бразилу, један високи војни званичник је рекао: „Застава се поштује и обожава [...] исто као и отаџбина.“ У једној енциклопедији је писало: „Застава је света, попут крста“ (The Encyclopedia Americana).

У новијем издању енциклопедије коју смо претходно споменули писало је да су државне химне „изрази патриотских осећања и да се често посредством њих тражи Божје вођство и заштита за народ или његове владаре“. Дакле, Јеховини сведоци не претерују кад патриотским церемонијама које подразумевају поздрављање заставе и певање државних химни приписују верски карактер. У ствари, у једној књизи у којој је споменуто како деца Јеховиних сведока не поздрављају заставу нити полажу заклетву у америчким школама, писало је следеће: „На крају је у многим судским случајевима Врховни суд потврдио да су ти свакодневни ритуали у суштини верског карактера“ (The American Character).

Премда не учествују у церемонијама које сматрају небиблијским, Јеховине слуге сигурно поштују право других да то чине. Они поштују и заставу као државни симбол и законски постављене власти јер Библија каже да су оне „Божји слуга“ (Римљанима 13:1-4). Зато Јеховини сведоци уважавају савет да се моле за „краљеве и све који су на власти“. Међутим, они то првенствено раде зато да би могли да ’воде миран и тих живот у потпуној оданости Богу и честитости‘ (1. Тимотеју 2:2).

Гласање на изборима. Прави хришћани поштују право других да гласају. Они не воде кампање против одржавања избора и поштују изабрану власт. Међутим, они су потпуно неутрални у политичким збивањима (Матеј 22:21; 1. Петрова 3:16). Шта један хришћанин треба да ради уколико живи у земљи у којој је гласање обавезно или у средини у којој настаје опште непријатељство према онима који не излазе на гласање? Узимајући у обзир да су Седрах, Мисах и Авденаго били у равници Дури, хришћани би у сличним околностима могли одлучити да изађу на биралиште уколико им савест то дозвољава. Међутим, водиће рачуна да остану неутрални. Треба да узму у обзир следећих шест начела:

1.  Исусови следбеници ’нису део света‘ (Јован 15:19).

2.  Прави хришћани заступају Христа и његово Краљевство (Јован 18:36; 2. Коринћанима 5:20).

3.  Хришћанска скупштина је јединствена када је реч о учењима, а њене чланове повезује љубав какву је имао Христ (1. Коринћанима 1:10; Колошанима 3:14).

4.  Они који гласају за неког политичара сносе одговорност за оно што он ради. (Запази начела која стоје иза речи записаних у 1. Самуиловој 8:5, 10-18 и 1. Тимотеју 5:22.)

5.  Јехова је сматрао да је то што су Израелци тражили људског владара био знак да су њега одбацили (1. Самуилова 8:7).

6.  Прави хришћани морају имати слободу говора како би могли да са људима разних политичких уверења разговарају о Божјем Краљевству (Матеј 24:14; 28:19, 20; Јеврејима 10:35).

Цивилна служба. У неким земљама власти захтевају да они који не желе да служе војни рок проведу извесно време у неком облику цивилне службе. Кад се нађемо у таквој ситуацији, треба да се молимо у вези с тим, можда и да разговарамо с неким зрелим сухришћанином и да онда након што смо узели у обзир све чиниоце донесемо одлуку на темељу своје савести (Пословице 2:1-5; Филипљанима 4:5).

Божја Реч нам каже да будемо ’подложни и покорни властима и владарима, да будемо спремни на свако добро дело и разумни‘ (Титу 3:1, 2). Имајући то у мислима, можемо себи поставити следећа питања: ’Ако прихватим понуђену цивилну службу, да ли ћу тиме угрозити своју хришћанску неутралност или можда бити умешан у криву религију?‘ (Михеј 4:3, 5; 2. Коринћанима 6:16, 17). ’Да ли ће ми обављање те службе отежавати или ће ме чак спречавати да испуним своје хришћанске одговорности?‘ (Матеј 28:19, 20; Ефешанима 6:4; Јеврејима 10:24, 25). ’С друге стране, да ли ће ми прихватање те службе омогућити да се више ангажујем у духовним активностима, можда чак и у пуновременој служби?‘ (Јеврејима 6:11, 12).

Ако један Јеховин слуга на основу своје савести закључи да би било боље да обавља цивилну службу него да иде у затвор, сухришћани треба да поштују његову одлуку (Римљанима 14:10). Међутим, ако сматра да не може обављати такву службу, други треба да и у том случају поштују његов став (1. Коринћанима 10:29; 2. Коринћанима 1:24).