Хришћанске сахране достојанствене, доличне, у складу с Божјим начелима

СВУДА унаоколо чују се јецаји и јауци. Одевени у црнину, ожалошћени рођаци и пријатељи наричу, чак се бацају на земљу. На другом месту, људи седе за столом пуним хране и пића, гласно се смеју и весело разговарају. Неки од њих су се чак напили. Поводом чега су се окупили? У неким деловима света, тако изгледају сахране на којима се окупља велики број људи да би се опростили од покојника.

Многи Јеховини сведоци живе у срединама где владају велико сујеверје и страх од мртвих. Милиони људи верују да човек после смрти постаје дух који може да помогне или пак науди живима. То веровање се огледа у бројним погребним обичајима. Наравно, сасвим је природно оплакивати нечију смрт. Било је прилика када су Исус и његови ученици жалили због смрти драгих особа (Јов. 11:33-35, 38; Дела 8:2; 9:39). Па ипак, за разлику од многих у то време, они никад нису отишли у крајност док су изражавали своју тугу (Лука 23:27, 28; 1. Сол. 4:13). Због чега? Један од разлога је то што су знали истину о смрти.

Библија јасно каже: „Живи су свесни тога да ће умрети, а мртви нису свесни ничега... И љубави њихове и мржње њихове и љубоморе њихове нестало је... нема ни рада, ни размишљања, ни знања, ни мудрости у гробу у који идеш“ (Проп. 9:5, 6, 10). Ови надахнути библијски стихови показују да се мртви налазе у стању без свести. Они не могу да размишљају и осећају, као ни да разговарају с неким или ишта разумеју. Како познавање те важне библијске истине треба да утиче на организовање и одржавање хришћанских сахрана?

„Не дотичите више ништа нечисто“

Без обзира на етничко или културно порекло, Јеховини сведоци одлучно избегавају све обичаје који су повезани с веровањем да су мртви свесни и да могу утицати на живе. Неки од њих су бдење поред одра, приређивање гозбе после сахране, парастоси, изношење хране и пића на гробље, паљење свеће за покој душе и ношење црнине. Све су то нечисти обичаји које Бог не одобрава јер су повезани с небиблијским, демонским учењем да душа или дух не умире (Језек. 18:4). Прави хришћани ’не могу јести са „стола Јеховиног“ и са стола демонског‘, па се због тога не држе тих обичаја (1. Кор. 10:21). Они су послушни заповести: „Одвојте се... и не дотичите више ништа нечисто“ (2. Кор. 6:17). Међутим, није увек лако држати се таквог става.

У многим деловима света влада веровање да ће се умрли наљутити ако се на његовој сахрани не поштују одређени обичаји. Пропуст да се то учини људи сматрају озбиљном увредом која може донети проклетство и несрећу целој заједници. Због одбијања да учествују у небиблијским погребним обредима, многи Јеховини сведоци су били критиковани и извргнути руглу, а њихове комшије и рођаци су их одбацили. Неки су били оптужени да су недруштвени и да немају поштовања према умрлима. Дешавало се и да они који не деле њихова веровања силом преузму организовање сахране неког хришћанина. С обзиром на то, како можемо избећи сукоб са особама које по сваку цену инсистирају на погребним обредима које Бог не одобрава? Што је још важније, како можемо спречити да се упрљамо нечистим обичајима и поступцима који могу нарушити наш однос с Јеховом?

Јасно изнеси свој став

У неким деловима света, обично се ужа породица и најближи рођаци договарају о појединостима око сахране. Према томе, верни хришћанин који је члан најуже породице преминулог мора јасно рећи да ће сахрану организовати Јеховини сведоци, у складу с библијским начелима (2. Кор. 6:14-16). Оно што се догађа на хришћанској сахрани не сме да узнемири савест суверника нити да спотакне друге који су упознати с нашим веровањима и учењима о смрти.

Када је неко ко представља хришћанску скупштину замољен да организује сахрану, старешине могу дати корисне предлоге и указати на библијска начела, како би се све обавило у складу са смерницама из Божје Речи. Уколико особе које не служе Јехови желе да наметну нечисте обичаје, не треба се поколебати већ им одлучно објаснити наш хришћански став, показујући при том љубазност и поштовање (1. Петр. 3:15). Али шта ако рођаци који нису у вери упорно захтевају да се на сахрани спроводе небиблијски обреди? У том случају чланови породице који су Сведоци могу одлучити да не учествују у припремама за такву сахрану (1. Кор. 10:20). Уколико дође до тога, у Дворани Краљевства или на другом прикладном месту може се одржати једноставан погребни говор да би се онима који искрено жале због губитка вољене особе пружила ’утеха из Писама‘ (Римљ. 15:4). Иако се тај говор не одржава поред одра преминулог, тако нешто је сасвим прихватљиво и не нарушава достојанство прилике (П. зак. 34:5, 6, 8). Безобзирно мешање оних који не служе Јехови може додатно отежати ситуацију и још више ражалостити породицу. Упркос томе, можемо наћи утеху у сазнању да нашу одлучност да чинимо оно што је исправно запажа Бог, који нам може дати ’изузетну снагу‘ (2. Кор. 4:7).

Састави писани документ

Када особа унапред напише како жели да се обави њена сахрана, много је лакше договорити се са члановима породице који нису Сведоци, пошто ће они највероватније поштовати жеље покојника. Међу важне појединости које треба навести спада и то како сахрана треба да изгледа, где да се обави и ко треба да има главну реч приликом њеног организовања и одржавања (Пост. 50:5). Најбоље је саставити документ и потписати га у присуству сведока. Они који праве планове за будућност узимајући у обзир разборита и мудра библијска начела, знају да не морају чекати да остаре или оболе од неизлечиве болести да би предузели тај корак (Посл. 22:3; Проп. 9:12).

Некима је непријатно да укључе таква упутства у писани документ. Међутим, тај поступак је доказ хришћанске зрелости, као и љубави и бриге за друге (Фил. 2:4). Много је боље лично се побринути за те ствари него оставити њихово решавање ожалошћеним члановима породице на које други могу вршити притисак да прихвате нечисте обичаје којих се покојник није држао нити их је одобравао.

Једноставно и без претеривања

У многим земљама, већина људи сматра да сахрана мора бити велика и оставити утисак на друге да би се видело колико је породица поштовала покојника. Другима су сахране прилика да истакну свој иметак и положај у друштву (1. Јов. 2:16). У припрему свега што сматрају потребним за једну „примерену“ сахрану улаже се много времена, труда и средстава. Да би дошао што већи број људи, на више места се стављају умрлице са сликом преминулог и обавештењем о томе када и где ће се обавити сахрана. У неким деловима света ожалошћени чланови породице и пријатељи чак носе мајице са ликом покојника. Неки купују скупоцене богато украшене сандуке како би задивили посматраче. У једној афричкој земљи се чак могу наручити сандуци у облику аутомобила, авиона, брода и других предмета чија је сврха разметање богатством, угледом и луксузом. Понегде је обичај да се тело извади из сандука и стави на посебно украшен кревет. Жена која је умрла може бити обучена у белу венчаницу, нашминкана и украшена с много накита и перли. Да ли би било на месту да ико од Божјих слугу учествује у таквим обичајима?

Зрели хришћани увиђају колико је мудро избегавати крајности којима теже људи који нити познају Божја начела нити маре за њих. Свесни смо тога да нескромни, небиблијски обичаји и поступци ’не потичу од Оца, већ потичу од света који пролази‘ (1. Јов. 2:15-17). Морамо бити веома опрезни како нас тај нехришћански дух не би захватио и навео да се надмећемо с другима настојећи да их надмашимо (Гал. 5:26). Као што искуство показује, у подручјима где је страх од мртвих важан део културе и друштвеног живота сахране су обично велике и тешко их је надгледати, па стога лако могу измаћи контроли. Величање умрлих може подстаћи оне који не служе Јехови на нечисте поступке. На таквим сахранама неки могу нарицати и јаукати из свег гласа, увек изнова грлити тело умрлог, обраћати му се као да је жив и стављати на њега новац и друге предмете. Ако би се тако нешто десило на хришћанском погребу, била би нанесена велика срамота Јеховином имену и његовом народу (1. Петр. 1:14-16).

Познавање истине о стању мртвих треба да нам улије одважност да у потпуности избегавамо световне ставове приликом сахрана (Еф. 4:17-19). Премда је Исус био највећи и најважнији човек који је икада живео, био је сахрањен без помпе и посебних церемонија (Јов. 19:40-42). Они који имају „Христов ум“ сматрају такву сахрану достојанственом (1. Кор. 2:16). Хришћанске сахране треба да буду једноставне и доличне, јер је то најбољи начин да се избегну небиблијски поступци и обичаји, и уједно сачува мирна атмосфера која је достојанствена, примерена и доликује онима који воле Бога.

После сахране

У неким крајевима је обичај да се након погреба рођаци, пријатељи и други позову у кућу покојника на гозбу, током које понегде свира гласна музика. На таквим окупљањима често долази до неумерености, опијања и непристојног понашања. Неки тврде да те гозбе помажу да се одагна туга коју доноси смрт. Други сматрају да је то само део њихове културе. Међутим, многи верују да је таква разузданост неопходан део обреда који се мора обавити да би се указала част умрлом и помогло да се његова душа придружи својим прецима.

Прави хришћани увиђају колико су мудре речи: „Тескоба је боља од смеха, јер од забринутог лица срце постаје боље“ (Проп. 7:3). Осим тога, они знају колико је корисно размишљати о пролазности живота и нади у ускрсење. За оне који имају добар однос с Јеховом, ’бољи је дан смрти него дан рођења‘ (Проп. 7:1). Према томе, будући да су гозбе после сахране повезане са спиритистичким веровањима и непристојним понашањем, крајње је непримерено да прави хришћани организују такве гозбе или да буду присутни на њима. На тај начин би показали непоштовање према Богу и савести својих суверника.

Нека други виде разлику

Заиста смо захвални што смо ослобођени болесног страха од мртвих ком робују они који не познају истину! (Јов. 8:32). Као „деца светлости“, када изражавамо своју тугу и жалост, понашамо се долично и с поштовањем, на начин који показује да познајемо истину. Наш бол ублажава сигурна нада у ускрсење (Еф. 5:8; Јов. 5:28, 29). Та нада нас штити од претераног испољавања жалости, што се често може видети међу онима „који немају наду“ (1. Сол. 4:13). Она ће нам дати храброст да чврсто заступамо обожавање правог Бога, не подлежући страху од човека (1. Петр. 3:13, 14).

Наше савесно придржавање библијских начела пружиће људима прилику да ’виде разлику између оног ко служи Богу и оног ко му не служи‘ (Мал. 3:18). Једног дана, смрти више неће бити (Откр. 21:4). Док чекамо остварење тог предивног обећања, нека нас Јехова нађе чисте и беспрекорне, потпуно одвојене од овог злог света и његових обичаја који обешчашћују Бога (2. Петр. 3:14).

[Слика на 30. страни]

Мудро је да особа унапред састави документ у ком ће навести како жели да се обави сахрана

[Слика на 31. страни]

Хришћанске сахране треба да буду доличне и достојанствене