Масакр у школи — болна сећања и пружање утехе

Насловна страна новина била је потпуно црна а на њој је крупним словима писало: „Зашто?“ То питање је увек изнова постављано након што је у Винендену, граду на југу Немачке, један 17-годишњак кренуо у убилачки поход и усмртио 15 особа пре него што је пуцао на себе. Заставе широм земље спуштене су на пола копља а вест о том трагичном догађају брзо је обишла свет.

Виненден је напредан, миран градић окружен виноградима и воћњацима. Јутро 11. марта 2009. у средњој школи Албертвил освануло је као и свако друго. Међутим, у пола десет су изненада завладали насиље и хаос.

Бивши ученик те школе је пун гнева ушао у зграду, носећи оружје које је узео из собе својих родитеља. У наредним тренуцима је у три учионице и на ходнику убио девет ученика и три наставнице, а неке је ранио. Полиција је стигла за неколико минута. Нападач је побегао у двориште оближње психијатријске болнице, где је убио баштована. Затим је отео кола држећи возача на нишану. Након што су прешли око 40 километара, возач је успео да побегне. Убица је затим ушао у један салон аутомобила, убио продавца и једног купца, и нанео тешке повреде двојици полицајаца који су покушавали да га ухвате. Када га је полиција коначно стигла, пуцао је себи у главу.

Према речима оних који су познавали нападача, био је то просечан тинејџер који је желео да буде прихваћен у друштву и да има пријатеље. Шта је пошло наопако? Можда је био склон депресији. Имао је ваздушно оружје и играо је популарне компјутерске игрице насилног садржаја. Али, неки би рекли да то чине и хиљаде других младих. Шта рећи о жртвама? Да ли их је бирао или је пуцао насумце? Нагађало се због чега је убио осам девојака и само једног младића. Нико не зна прави одговор на то питање.

Брза реакција

„Када ми је син телефонирао и јавио за пуцњаву у школи, нисам могла да поверујем“, присећа се Хајке. „Али онда су се све чешће чуле сирене полицијских и амбулантних кола, због чега сам се препала.“ Да полиција није тако брзо интервенисала, број жртава би вероватно био већи. Након што су сви из школске зграде евакуисани, болничари, психолози и свештеници су уложили сву своју снагу и време да би пружали помоћ ученицима.

Новинари су се одмах сјатили у школу покушавајући да интервјуишу ученике, од којих су многи још увек били у шоку. Један дечко је избројао 26 телевизијских екипа које су дошле са 28 возила. Због жестоке конкуренције међу медијима, неки су објављивали непроверене информације. Један репортер је истог дана отишао код породице једне од убијених девојака и затражио њене слике, а други су плаћали ученицима да им позирају за фотографије. Услед свих тих грозничавих дешавања, неки новинари изгледа нису успевали да нађу равнотежу између жеље да први објаве ударну вест и показивања обзирности и поштовања према настрадалима.

У таквим ситуацијама људи се често окрећу религији тражећи утеху и објашњење. На дан када се догодио масакр, одржана је заједничка служба за припаднике различитих вероисповести. Многи су то веома ценили. Али они који су желели да чују утеху из Божје Речи или добију одговоре на бројна збуњујућа питања били су дубоко разочарани. Након што је с породицом присуствовала сахрани школске другарице свог сина, једна жена је рекла: „Бискуп је говорио о Јововим патњама. Очекивала сам да ћемо чути неку поуку или реч утехе, али то се није десило. Није речено ништа о томе зашто је Јов патио нити који је био крајњи исход.“

Један човек је био огорчен због празних речи које је чуо. Он је проучавао Библију с Јеховиним сведоцима пре око 30 година, али је прекинуо. Сада је поново почео да долази на њихове састанке.

Четрнаестогодишња Вализа која редовно проучава Библију са Сведоцима налазила се у учионици у близини места крвопролића. Након што је чула пуцњеве, почела је да се моли Јехови. Када су је касније питали како је све издржала, одговорила је да овакви догађаји потврђују оно што је сазнала из Библије о тешким последњим данима (2. Тимотеју 3:1-5). Две Сведокиње су разговарале са суграђанима трудећи се да им пруже утеху. Једна старија жена им је пришла и рекла: „Требало би да више људи чини исто што и ви.“ Иако је овај догађај био врло тужан и потресан, он је подстакао неке да саслушају поруку из Божје Речи која пружа утеху и наду.

Ране полако зацељују

Наравно, ни најтоплије речи утехе не могу избрисати шок и безнађе породица настрадалих. Нема речи које би у потпуности могле одагнати бол родитеља који су изгубили дете или очај полицајца који је одјурио у школу и сазнао да му је супруга убијена.

Ти страшни тренуци оставили су дубок траг на преживелим ученицима и њиховим породицама. Свако је патио на свој начин. Василиос је искочио кроз излаз за случај опасности чим је нападач отворио ватру. „Док сам бежао“, причао је он, „молио сам се Јехови. Мислио сам да ћу умрети и био сам сигуран да ми је то последња молитва.“ Наредних седмица је имао кошмаре и није желео ни са ким да разговара. Посебно га је љутио начин на који су се новине утркивале у извештавању о том догађају, као и безосећајност оних који су наметљиво покушавали да сазнају још неке појединости. Али, с временом је поново стекао равнотежу.

Јонас се налазио у истој учионици као и Василиос и био је сведок убиства пет девојака. Он је рекао: „Непосредно након тога сам без проблема описивао тај догађај. Било је као у хорор филму. Али сада ми је тешко да говорим о својим осећањима. Моје расположење се мења. Понекад не желим да разговарам о ономе што се десило, док у другим приликама много причам.“ И он има ноћне море и проблеме са сном.

После неколико дана, ученицима су враћене личне ствари из учионица. Трауматолози су упозоравали да би ти предмети могли дозвати у сећање трагичне призоре. Јонас најпре није желео ни да додирне своју јакну, ранац и кацигу за мотор. Такође би се престрашио сваки пут када би видео некога ко је личио на убицу или носио сличан ранац. Веома се узнемирио када се зачуо пуцањ у филму који су гледали његови родитељи. Терапеути покушавају да помогну жртвама да се ослободе таквих менталних веза с тим страшним догађајем.

Јонасов отац Јирген ради у болници у којој је убијен радник. Он је рекао да су многе родитеље и његове колеге мучила питања: ’Зашто?‘ и ’Шта би било да је...?‘ На пример, једна жена која ради у тој болници је с балкона видела нападача док је пролазио. Касније ју је толико мучила помисао да је могао пуцати и на њу да јој је била потребна стручна помоћ.

Шта је некима помогло

Како су неки успели да преброде ову тешку ситуацију? Јирген каже: „Добро је бити у друштву, иако ми понекад није до тога. Лакше је када знаш да је другима стало до тебе и да ниси сам.“

Јонас је такође захвалан што су други показивали бригу. „Многи су ми слали писма и поруке. Неки су записали библијске стихове које сам затим читао. То је лепо.“ Шта му још помаже? „Када се пробудим ноћу и буде ми тешко, молим се. Понекад слушам музику или снимке часописа Пробудите се!“a Он додаје да Библија открива зашто се догађају овакве ствари: Сатана је владар света и живимо у времену краја. Његов отац каже да им то сазнање помаже да изађу на крај са овом ситуацијом.

Патња ће ускоро нестати

Убрзо након трагедије, школско двориште је било прекривено свећама, цвећем и писмима. Керстин је запазила више порука с питањима зашто се то догодило и зашто је Бог то дозволио. Пошто је сматрала да та питања заслужују одговор, она је са још две Сведокиње написала писмо и ставила га међу остале.

На званичној комеморацији, једна телевизијска станица је приказала њено писмо и цитирала првих неколико редова: „Зашто? Последњих дана ово питање одзвања све гласније и гласније. Многи се такође питају: ’Где је био Бог? Зашто је то дозволио?‘“ Нажалост, цитат се ту завршио.

Зашто кажемо нажалост? Јер је даље у писму објашњено шта је узрок свих патњи и да ће Бог „отклонити све невоље које су проузроковали људи“. У продужетку је речено: „У последњој библијској књизи, Бог каже да ће обрисати сваку сузу с људских очију, да смрти више неће бити, ни туге, ни јаука ни бола. Нестаће оно што је некад било.“ Јехова ће чак вратити умрле у живот. У његовом Краљевству које ће ускоро доћи више неће бити трагедија, масовних убистава ни патње. Бог је обећао: „Гле, све чиним ново!“ (Откривење 21:4, 5).

[Фуснота]

[Слика на 12. страни]

Јонас је добио писмо са речима: „Мислимо на тебе“

[Извор слике на 9. страни]

Focus Agency/WPN

[Извор слике на 9. страни]

© imagebroker/Alamy

[Извор слике на 10. страни]

Фотографија: picture alliance

[Извор слике на 11. страни]

Фотографија: picture alliance