Да ли је Исус заиста умро на крсту?

„КРСТ је најпознатији симбол хришћанства“, наводи се у једној енциклопедији. Многе слике и уметничка дела приказују Исуса разапетог на крсту. Зашто је овај симбол толико распрострањен у хришћанском свету? Да ли је Исус заиста умро на крсту?

Многи би рекли да Библија тако каже. На пример, према библијском преводу Даничић–Караџић, Исуса су приликом његовог погубљења посматрачи исмевали и говорили му да ’сиђе с крста‘ (Матеј 27:40, 42). Слично гласе и многи други преводи Библије. У Савременом српском преводу стоји да су Симона Киринејца војници ’натерали да понесе Исусов крст‘ (Марко 15:21). „Крст“ је у овим стиховима превод грчке речи ставрос. Има ли основа за такав превод? Шта је на изворном језику значила та реч?

Да ли је то био крст?

Према стручњаку за грчки језик В. Е. Вајну, реч ставрос „првенствено се односи на усправни колац или стуб. На њега су прибијани злочинци осуђени на смрт. И саму именицу и глагол ставро, који значи ’причврстити на стуб или колац‘, у изворном смислу треба разликовати од крста, симбола с две греде који се користи у хришћанским црквама“.

У једном речнику се каже да је право значење речи ставрос „стуб, усправан колац то јест мотка на коју се може обесити било шта, или која се може користити за ограђивање земљишта“. Даље се још додаје: „Изгледа да је и међу Римљанима реч crux (латински израз од ког потиче реч крст) првобитно означавала усправан стуб“ (The Imperial Bible-Dictionary). Стога нас не изненађује што у делу The Catholic Encyclopedia стоји: „У сваком случају, јасно је да је крст у почетку био само усправан стуб са зашиљеним врхом.“

Указујући на оруђе Исусовог погубљења, писци Библије су користили још једну грчку реч, ксилон. У једном речнику се ксилон дефинише као „комад дрвета, дрвени колац“ (A Critical Lexicon and Concordance to the English and Greek New Testament). Надаље се објашњава да је, као и ставрос, ксилон „једноставно био усправан стуб или колац на који су Римљани прибијали оне за које се затим говорило да су разапети“.

У складу с тим запажамо да према преводу Даничић–Караџић у Делима апостолским 5:30 стоји: „Бог отаца нашијех подиже Исуса, којега ви убисте објесивши на дрво [ксилон].“ И други преводи, премда ставрос преносе као крст, такође ксилон преводе као „дрво“. У Делима апостолским 13:29, према преводу др Лује Бакотића, за Исуса се каже: „Кад свршише све што је писано за њега, скинуше га с дрвета [ксилон] и метнуше га у гроб.“

Што се тиче основног значења грчких речи ставрос и ксилон, у претходно цитираном речнику се запажа: „Ниједна од ове две речи не одговара савременом приказу крста, који нам је постао познат са слика.“ Другим речима, оно што су писци јеванђеља имали у мислима кад су користили реч ставрос није ни налик ономе што људи данас називају крстом. Стога је на месту што се у преводу Светог писма Нови свет израз ставрос преводи са „мученички стуб“ или само „стуб“, као на пример у Матеју 27:40-42. Слично томе, Complete Jewish Bible користи израз „стуб за погубљење“.

Порекло крста

Ако Библија не каже да је Исус погубљен на крсту, зашто онда све цркве које тврде да своја учења заснивају на Библији — католичке, протестантске и православне — украшавају своја здања крстом и сматрају га симболом своје вере? Како је крст постао тако популаран симбол?

Одговор је у томе да крст не поштују само верници који одлазе у цркву и тврде да живе по Библији већ су га обожавали и људи који нису имали ништа заједничко с Библијом и чије су религије постојале давно пре цркава хришћанског света. Бројне верске енциклопедије признају да употреба крста у различитим облицима датира још од самих почетака људске цивилизације. На пример, међу древним египатским хијероглифима и на приказима богова и богиња често се може видети крст у облику слова Т са кругом на врху. То је такозвани анк, то јест крст са ручком, који се сматрао симболом живота. С временом су крст у том облику прихватиле и користиле Коптска и друге цркве.

Према једној католичкој енциклопедији, „изгледа да је првобитни крст био у облику такозваног гама крста (crux gammata), који је оријенталистима и изучаваоцима археологије праисторије познатији по санскритском називу свастика“ (The Catholic Encyclopedia). Тај знак је био у широкој употреби међу хиндусима у Индији и будистима широм Азије и још увек се може видети на декорацијама и орнаментима у том подручју.

Не зна се тачно када је крст усвојен као „хришћански“ симбол. Вајн у свом речнику наводи: „До средине 3. века после Христа, цркве су или напустиле одређена учења хришћанске вере или су их искривиле. Да би се повећао утицај отпадничког црквеног система, у цркве су примани пагани иако нису доживели препород вером и у великој мери им се допуштало да задрже своја паганска обележја и симболе“, укључујући и крст (Expository Dictionary of New Testament Words).

Неки аутори указују на тврдњу цара Константина, обожаваоца бога сунца, да је 312. н. е. на једном од својих војних похода имао визију крста који се налазио испред сунца, заједно са натписом на латинском језику који је гласио „in hoc vince“ („овим ћеш победити“). Нешто касније се „хришћански“ знак стављао као обележје на заставе, штитове и оклопе његове војске. (Слика лево.) Константин се тобоже преобратио на хришћанство, премда се крстио тек 25 година касније на самртној постељи. Неки сумњају у искреност његових мотива. „Уместо да се обрати и прихвати учења Исуса из Назарета, он је својим поступцима показивао да жели да обрати хришћанство на једну универзалну религију која би по његовом мишљењу била прихватљивија његовим поданицима“, наводи се у књизи The Non-Christian Cross.

Од тада су се почели користити крстови многих облика. На пример, у једном речнику се каже да такозвани крст светог Антонија „има облик великог слова Т и сматра се да је настао од слова тау, симбола [вавилонског] бога Тамуза“ (The Illustrated Bible Dictionary). Ту је такође и крст светог Андрије, у облику слова X, као и познати латински крст, чији је доњи крај дужи од осталих. „Традиционално се сматра да је то облик крста на ком је умро наш Господ.“

Гледиште првих хришћана

Библија показује да су у првом веку многи који су слушали Исуса постали његови следбеници и поверовали да његова жртвена смрт може откупити њихове грехе. Након што је апостол Павле проповедао Јудејцима у Коринту, доказујући да је Исус заиста Христ, „Крисп, старешина синагоге, поверовао је у Господа, заједно са свим својим укућанима. А тако су поверовали и крстили се и многи Коринћани који су слушали“ (Дела апостолска 18:5-8). Павле није увео неки верски симбол који ће они од тада користити у обожавању, већ им је нагласио да ’беже од идолопоклонства‘ и сваког другог обичаја који потиче из паганске религије (1. Коринћанима 10:14).

Историчари и изучаваоци нису пронашли никакав доказ да су први хришћани користили крст. У једној књизи се наводи занимљив цитат једног писца с краја 17. века који је поставио следеће питање: „Може ли бити угодно благословеном Исусу да види како Његови ученици величају [наводни] приказ тог оруђа смртне казне на ком је Он стрпљиво и недужно патио, не марећи за срамоту?“ (History of the Cross). Шта бисте ви одговорили?

У облику обожавања који је прихватљив Богу не користе се предмети и слике. „Како се Божји храм слаже с идолима?“, питао је апостол Павле (2. Коринћанима 6:14-16). Нигде се у Писму не каже да хришћани треба да користе нешто што личи на оруђе Исусовог погубљења. (Упоредити с Матејем 15:3 и Марком 7:13.)

Шта је онда знак распознавања правих хришћана? То није крст нити неки други симбол, већ љубав. Исус је својим следбеницима рекао: „Нову вам заповест дајем: Волите један другога. Као што сам ја волео вас, тако и ви волите један другога. По томе ће сви знати да сте моји ученици, ако будете волели један другога“ (Јован 13:34, 35).

[Истакнути текст на 19. страни]

Оно што су писци јеванђеља имали у мислима није ни налик ономе што људи данас називају крстом

[Слика на 18. страни]

Цртеж из 17. века који приказује погубљење на ставросу, из Липсијусовог дела „De Cruce“

[Слика на 19. страни]

Египатска зидна слика (око 14. века пре н. е.) на којој је приказан крст звани анк, симбол живота

[Извор]

© DeA Picture Library / Art Resource, NY

[Слика на 19. страни]

Гама крст на хиндуистичком храму Лакшми-Нарајана

[Извор слике на 20. страни]

From the book The Cross in Tradition, History, and Art (1897)