ИЗ НАШЕ АРХИВЕ

Догађај који је подстакао на ревност и љубав

ТОГ петка преподне, септембра 1922, већ је полако постајало вруће у сали у којој се окупило 8 000 људи. Председавајући преподневног програма је рекао да свако може да изађе из сале, али не може да се врати у њу.

Након уводног дела програма под називом „Хвалимо службу“, у ком су певане теократске песме, на бину је изашао Џозеф Ратерфорд. Већина присутних је седела на свом месту и жељно ишчекивала шта ће се десити. Али пошто је било веома вруће, неки су се шетали. Брат Ратерфорд је љубазно замолио све присутне да седну и слушају. Кад је предавање почело, да ли је ико од присутних приметио велико платно, уредно намотано високо изнад бине?

Брат Ратерфорд је говорио на тему „Божје Краљевство је близу“. Око сат и по времена, његов снажан глас је одјекивао салом, док је говорио о томе како су древни пророци неустрашиво указивали на Божје Краљевство. На крају је упитао: „Да ли верујете да је славни Краљ почео да влада?“ Сви присутни су гласно узвикнули: „Да!“

„Онда се вратите на подручје за проповедање, ви синови Свевишњег Бога! Знајте, наш Краљ влада! Ви сте његови заступници. Зато објављујте, објављујте, објављујте“, громогласно је рекао брат Ратерфорд.

Пре него што је завршио реченицу, платно које је било намотано изнад бине одвило се и видео се натпис „Објављујте вест о Краљу и његовом Краљевству.“

„Усхићење је завладало међу присутнима“, присећао се Реј Боп, а Ана Гарднер је рекла да се кров тресао од аплауза. Надаље, брат Фред Тварош је рекао: „Сви присутни су устали као један.“ Још један брат, по имену Евангелос Скуфас, рекао је: „Као да нас је нека моћна сила подигла са седишта, па смо сви устали, с очима пуним суза.“

Многи су већ проповедали добру вест о Божјем Краљевству. Међутим, сада су добили додатни елан. Етел Бенекоф се присећа да су Истраживачи Библије као никада до тада били подстакнути да ревно проповедају и показују љубав. Одеса Так, која је тада имала 18 година, отишла је с тог конгреса одлучна да нешто предузме. Рекла је: „Нисам знала ни шта, ни како, ни где. Међутим, знала сам да желим да будем попут Исаије, који је рекао: ’Ево мене, мене пошаљи‘“ (Ис. 6:8). „Тог незаборавног дана“, рекао је Ралф Лефлер, „започела је велика акција објављивања Божјег Краљевства и она данас има светске размере.“

Није никакво чудо што је овај конгрес у Сидар Поинту постао важан догађај у нашој теократској историји. Брат Џорџ Гангас је рекао како је он на њега утицао: „Имао сам још већу жељу да не пропустим ниједан конгрес.“ Тако је и било. Џулија Вилкокс је написала: „Немам речи да опишем одушевљење које осетим сваки пут кад се у нашој литератури указује на тај конгрес у Сидар Поинту. Увек пожелим да кажем Јехови: ’Хвала ти, Јехова, што сам била присутна.‘“

Вероватно и ми у срцу носимо неки конгрес који је био посебан за нас, јер нас је испунио ревношћу и љубављу према нашем величанственом Богу и његовом Краљу. Док размишљамо о том конгресу, и ми смо подстакнути да кажемо Јехови: „Хвала ти, Јехова, што сам био присутан.“

Загонетна слова

Натписи са три слова „ADV“ били су окачени на дрвећу и објектима где се конгрес одржавао. a Та три слова су се налазила и на конгресном програму! Сви су се питали шта она значе.

„На свим вратима и у сандучићима налазиле су се беле картице на којима је крупним црним словима било одштампано ADV. Питали смо се шта та слова значе, али изгледа да нико није знао, а и они који су то знали, нису нам рекли“ (Идит Бренсен).

a Та слова „ADV“ била су прва три слова енглеске речи „Advertise“, која значи „објављујте“. Све до данас нисмо дошли ни до једне фотографије на којој би се видели ти мали натписи.

А иза сцене, одговор на молитву

Артур и Нели Клаус су поранили на конгрес, тако да су нашли добра места. „Упијао сам сваку реч током програма“, рекао је брат Артур. Међутим, одједном је осетио грчеве у стомаку. Тешка срца је напустио салу, знајући да кад једном изађе не може да се врати. Редар га је упитао: „Како можеш да изађеш у овом тренутку?“ Али Артур је морао да изађе.

Када је кренуо назад, Артур је чуо гласан аплауз у сали. Тражећи место изван сале одакле би могао да чује шта се дешава унутра, открио је да се може попети до врха сале, висине око 5 метара. Затим је дошао до једног застакљеног дела с отвореним прозорима.

Тамо је затекао неколико браће у невољи како гледају на говорника. Наиме, требало је да сви у исто време пресеку ужад на којима је висило платно с натписом. Али за то им је био потребан још један нож. Да ли је можда Артур имао неки џепни нож? На њихову срећу, јесте. Артур је са осталом браћом заузео место и чекао знак. Када је брат Ратерфорд по други пут рекао „Објављујте!“, пресекли су ужад.

Тако се платно полако и равномерно одвило. Било је у три боје и у средини је била слика Исуса.

Касније су браћа објаснила Артуру да су се попели мердевинама до врха, али да је неко однео мердевине, тако да нису могли да сиђу по помоћ. Зато су се молили Јехови да пошаље неког брата с ножем. Та браћа су била уверена да је Јехова на веома необичан начин услишио њихову молитву.