Испуњен живот у пуновременој служби

Следеће године, бетелска породица је обавештена да су потребни добровољци који би служили у подружници у Јужноафричкој Републици, где је требало поставити нову ротациону штампарску пресу. Пријавио сам се да идем и био сам пресрећан кад сам сазнао да сам изабран. Осим мене, изабрана су још три брата – Денис Лич, Бил Маклелан и Кен Нордин. Речено нам је да ћемо добити карте у једном смеру.

Позвао сам маму и рекао сам јој: „Мама, знаш шта има ново? Идем у Јужноафричку Републику!“ Она је била тиха жена снажне вере и много је волела Јехову. Кад сам јој јавио новост, није рекла много, али знао сам да имам њену подршку. Ни она ни отац ми никад нису приговарали због те одлуке, иако су били тужни што ћу бити тако далеко од њих.

ИДЕМО У ЈУЖНОАФРИЧКУ РЕПУБЛИКУ!

Нас четворица смо најпре отишли у Бетел у Бруклину где смо три месеца били на обуци за рад на посебној врсти штампарске машине. Затим смо се укрцали на теретни брод који је пловио за Кејптаун у Јужноафричкој Републици. Тада сам имао 20 година. У Кејптаун смо стигли једне вечери и потом смо кренули на дуго путовање возом до Јоханесбурга. Прво место у ком смо стали у зору био је градић Кару, који се налази у сушном подручју. Била је врућина и све је било прашњаво и задимљено. Нас четворица смо гледали кроз прозор и питали се где смо то дошли и у шта смо се упустили. Али касније, кад смо поново долазили на то подручје, свидели су нам се ти лепи, мали градови и миран живот у њима.

Првих неколико година сам радио на машини која је штампала часописе Стражарска кула и Пробудите се! Мој посао је био да слажем слова и припремам текст за штампу, што је било тешко, али и занимљиво. У подружници су се штампали часописи на многим афричким језицима, и то не само за Јужноафричку Републику већ и за многе друге афричке земље. Та нова штампарска преса због које смо дошли с другог краја света радила је пуном паром!

Касније сам радио у одељењу које је надгледало превођење, штампање и отпрему литературе. Имао сам пуно посла и уживао сам у ономе што сам радио.

БРАК И НОВО ЗАДУЖЕЊЕ

Оженио сам се 1968. године пионирком Лором Боуен. Она је живела близу Бетела и помагала је као дактилограф у Преводилачком одељењу. У то време није било могуће након венчања остати у Бетелу, па смо послати да служимо као специјални пионири. Био сам помало забринут. Након десет година у Бетелу, где нисам морао да бринем за храну и смештај, питао сам се да ли ћемо моћи да покријемо све трошкове малим износом који су добијали специјални пионири. Нас двоје бисмо добијали укупно 50 ранда месечно (што је тада износило 70 долара), под условом да имамо одређени број сати, накнадних посета и уручених примерака литературе. Тим новцем је требало да платимо станарину, храну, превоз, као и медицинске и друге трошкове.

У почетку смо служили у малој групи у близини града Дурбана, који се налази на обали Индијског океана. Тамо је живело много људи из Индије. Већина њих су били потомци најамних радника који су крајем 19. века дошли да би радили на плантажама шећера. Сада су се бавили другим занимањима, али задржали су своју културу и кухињу са укусним јелима. Осим тога, говорили су енглески, тако да нисмо морали да учимо нов језик да бисмо им проповедали.

Од специјалних пионира се очекивало да сваког месеца проведу 150 сати у служби, па смо Лора и ја планирали да првог дана проповедамо шест сати. Напољу је било спарно. Пошто нисмо имали накнадне посете ни библијске курсеве, требало је да шест сати идемо од врата до врата. После неког времена, погледао сам на сат – прошло је само 40 минута! Питао сам се: „Како ћемо успети да испунимо квоту у сатима?“

Убрзо смо научили да боље планирамо службу. Сваког дана бисмо понели сендвиче и термосе са супом или кафом. Када нам је била потребна пауза, паркирали бисмо наш мали ауто под сенку неког дрвета. Понекад би се око нас окупила прелепа индијска деца и знатижељно нас посматрала. После неколико дана смо схватили да након прва два-три сата службе остатак дана брзо прође.

Били смо срећни што смо могли да преносимо библијску истину гостољубивим људима на том подручју. Видели смо да су људи из Индије пуни поштовања, благи и љубазни и да воле Бога. Многи су нас радо слушали. Волели су да уче о Јехови, Исусу, Библији, о времену када ће у свету владати мир и нади за умрле. После годину дана имали смо 20 библијских курсева. Сваког дана смо ручали код неке од породица с којима смо проучавали. Били смо много срећни.

Али убрзо је стигло ново задужење – наименован сам за покрајинског надгледника. Посећивали смо скупштине дуж обале прелепог Индијског океана. У свакој скупштини смо недељу дана били гости код једне породице, ишли смо у службу с браћом и сестрама и храбрили смо их. Прихватили су нас као да смо део њихове породице и уживали смо да проводимо време с њима и да се играмо с њиховом децом и кућним љубимцима. Тако су прошле две прелепе године. А онда је једног дана зазвонио телефон. Био је то брат из подружнице који ми је рекао: „Волели бисмо да поново служиш у Бетелу.“ Одговорио сам му: „Али нама је баш лепо овде.“ Па ипак, били смо спремни да прихватимо свако задужење које добијемо.

ПОВРАТАК У БЕТЕЛ

Кад сам се вратио у Бетел, почео сам да радим у Службеном одељењу, где сам сарађивао с многом зрелом, искусном браћом. У то време је сваки покрајински надгледник након посете некој скупштини слао извештај подружници. Онда је Одсек Службеног одељења слао тој скупштини писмо са циљем да охрабри браћу и да им да потребна упутства. То је значило много посла за наше секретаре који су преводили извештаје покрајинских надгледника с коса, зулу и других афричких језика на енглески, а потом писма подружнице са енглеског на те језике. Ценио сам те вредне преводиоце који су ми помогли и да разумем с каквим проблемима се суочавају наша браћа и сестре који су црнци.

У то време је у Јужноафричкој Републици на снази била политика апартхејда. Свака раса је живела на засебном подручју и људи различитих раса нису се међусобно дружили. Наша браћа црнци су имала своје језике, на којима су проповедала и одржавала састанке.

Нисам познавао много црнаца пошто сам увек проповедао на енглеском говорном подручју. Али у подружници сам имао прилику да боље упознам њихову културу и обичаје. Сазнао сам какве проблеме имају наша браћа због традиције и укорењених веровања. Дивио сам се њиховој храбрости. Одбацили су спиритистичке и друге небиблијске обичаје упркос жестоком противљењу своје породице и читавог села. На сеоским подручјима људи су били веома сиромашни. Многи су били слабо образовани, али су поштовали Библију.

Помагао сам у неким правним случајевима који су се тицали слободе вероисповести и неутралности. Вера ми је била ојачана када сам видео верност и храброст деце Сведока која су била избачена из школе јер нису хтела да учествују у молитвама и певању верских песама.

Браћа која су живела у малој афричкој земљи Свазиленд (сада Есватини) суочила су се с другачијим проблемом. Када је краљ Собуза II умро, од свих грађана се захтевало да се држе одређених погребних обичаја. Мушкарци су морали да обрију главу, а жене да се ошишају на кратко. Пошто је тај обичај био повезан с култом мртвих, наша браћа и сестре то нису урадили и због тога су многи били прогоњени. Дубоко нас је дирнула њихова верност Јехови! Од наше афричке браће смо научили много о верности, оданости и стрпљењу, и то нам је ојачало веру.

ПОНОВО У ШТАМПАРИЈИ

Поново сам почео да радим у штампарији 1981. Било је то време промена. Развијене су нове методе штампања и био сам задужен за увођење компјутера у тај процес. Представник једне компаније дао је подружници нову машину за фотослог да је бесплатно испроба. Након тога је одлучено да се девет линотип машина замени с пет нових машина за фотослог. Постављена је и нова ротациона офсет-преса. Штампали смо више литературе него икада!

Употреба компјутера омогућила је нашој организацији да развије нови систем за прелом текста – МЕПС, то јест вишејезични електронски систем за обраду текста. Колико смо само напредовали од гломазних, спорих линотип машина и штампарских преса због којих смо нас четворица из Бетела у Канади дошли у Јужноафричку Републику! (Ис. 60:17). До тада смо сви већ били ожењени добрим, духовно зрелим пиониркама. Бил и ја смо још увек служили у Бетелу, а Кен и Денис су живели у близини са својим породицама.

У подружници је било све више посла. Библијска литература је превођена и штампана на све већем броју језика. Такође је отпремана у друге подружнице. Зато је био потребан већи Бетел. Браћа су га изградила на лепом месту западно од Јоханесбурга и програм посвећења је одржан 1987. Срећан сам што сам могао да учествујем у свему томе и да дуги низ година служим као члан Одбора подружнице у Јужноафричкој Републици.

ЈОШ ЈЕДНО НОВО ЗАДУЖЕЊЕ

На наше велико изненађење, 2001. године сам позван да служим у новоформираном Одбору подружнице у Сједињеним Државама. Иако нам је било жао да оставимо своја задужења и пријатеље у Јужноафричкој Републици, радовали смо се том новом поглављу у животу и што ћемо бити део бетелске породице у Сједињеним Државама.

Међутим, били смо и забринути што ћемо бити далеко од Лорине мајке, која је тад већ била у позним годинама. Не бисмо могли много да учинимо за њу из Њујорка, али Лорине три сестре су се понудиле да оне брину о свим њеним потребама. Рекле су нам: „Ми не можемо да будемо у пуновременој служби, али ако будемо бринуле о мами, ви ћете моћи да наставите с вашом службом.“ Неизмерно смо им захвални за то.

Сличну подршку пружили су нам мој брат и његова супруга, који су живели у Торонту. Они су преко 20 година бринули о мојој мајци, која је била удовица и живела је с њима. Веома смо им захвални што су с љубављу бринули о њој до њене смрти убрзо након нашег доласка у Њујорк. Дивно је имати чланове породице који су спремни да нам помогну и преузму на себе бригу о остарелим родитељима, што је понекад веома тешко.

Неколико година сам у подружници у Сједињеним Државама радио у штампарији и могао сам да видим да је штампање још више осавремењено и поједностављено. Однедавно служим у Одељењу за набавку. Срећни смо што смо већ 20 година у овој великој подружници у којој сада има око 5 000 чланова бетелске породице и око 2 000 спољних сарадника!

Пре 60 година не бих ни помислио да ћу једног дана служити овде. Лора ми је била велика подршка током свих ових година. Живот нам је био леп и испуњен. Уживали смо у различитим задужењима и у сарадњи с дивним људима. Срећни смо и што смо упознали многу браћу и сестре док смо посећивали подружнице у различитим деловима света. Пошто сада имам преко 80 година, смањен ми је обим посла. Има много способне млађе браће која су обучена да га обављају.

Псалмиста је написао: „Срећан је народ чији је Бог Јехова“ (Пс. 33:12). Заиста је тако! Много сам захвалан Јехови што сам и ја део тог срећног народа.