Imaš pravo na izbor

Savremen medicinski pristup (zvan analiza rizik/korist) olakšava lekarima i bolesnicima saradnju u izbegavanju terapija. Lekari odvagnu činioce kao što su rizici određenih lekova ili hirurškog zahvata i moguće koristi. I bolesnici mogu sudelovati u takvoj analizi.

Uzmimo primer na koji ljudi iz mnogih mesta mogu ukazati — hronični tonzilitis. Ako imaš taj problem, verovatno ćeš posetiti lekara. Ustvari, mogao bi posetiti dvojicu, budući da stručnjaci na području zdravstva često preporučuju da čuješ drugo mišljenje. Jedan preporučuje hirurški zahvat. Ističe šta to znači: dužinu ostanka u bolnici, obim bolova i troškove. Obzirom na rizike, kaže da teško krvarenje nije uobičajeno i da je smrt od toga vrlo retka. Međutim, lekar koji daje drugo mišljenje tera te da pokušaš terapiju s antibioticima. Objašnjava vrstu leka, verovatnost uspeha, i troškove. Obzirom na rizike, kaže da taj lek vrlo malom broju bolesnika ugrožava život radi moguće reakcije.

Svaki sposoban lekar verovatno razmatra rizike i koristi, ali sada ti moraš odvagnuti rizike i moguće koristi, kao i druge činioce za koje ti najbolje znaš. (Ti si u najboljem položaju da razmotriš takve aspekte kao što su tvoja emocionalna i duhovna snaga, porodične finansije, posledice na porodicu i tvoja lična etika.) Tada načiniš izbor. Možda ćeš dati informisani pristanak za jednu terapiju a odbiti drugu.

Isto bi trebalo biti ako tvoje dete ima hronični tonzilitis. Tebi će, kao roditelju punom ljubavi koji je najdirektnije pogođen i koji će imati odgovornost suočiti se s posledicama, biti ukazano na rizike, koristi i terapije. Nakon razmatranja svih aspekata, možeš načiniti informisan izbor u vezi te stvari koja se tiče zdravlja tvog deteta i čak njegovog ili njenog života. Možda ćeš pristati na hirurški zahvat zajedno s njegovim rizicima. Drugi pacijenti mogu izabrati antibiotike zajedno s njihovim rizicima. Kao što se lekari razlikuju u svojim savetima, tako se i pacijenti dvoume u mišljenju šta je najbolje. To je razumljiva karakteristika donošenja informisanih (rizik/korist) odluka.

Kako je s upotrebom krvi? Niko ko objektivno ispita činjenice ne može poricati da transfuzije krvi uključuju velik rizik. Dr. Čarls Hagins, koji je direktor službe za transfuziju u velikoj Massachusetts General Hospital, istakao je: „Krv nikada nije bila sigurnija. Međutim, mora je se smatrati neizbežno nesigurnom. To je najopasnija tvar koju upotrebljavamo u medicini“ (The Boston Globe Magazine, 4. februar 1990).

S dobrim je razlogom savetovano medicinskom osoblju: „Neophodno je ponovno izvršiti procenu odnosa korist/rizik za transfuziju krvi i tražiti alternative.“ (Naglašeno od nas.) (Perioperative Red Cell Transfusion, National Institutes of Health conference, 27-29. jun 1988.)

Lekari se mogu razilaziti obzirom na koristi ili rizike upotrebe krvi. Jedan može dati mnogo transfuzija i biti uveren da su vredne rizika. Drugi može misliti da su rizici neopravdani, jer je imao dobre rezultate prilikom beskrvnih postupaka. Međutim, konačna odluka, kao pacijenta ili roditelja, mora biti tvoja. Zašto? Jer jer je uključeno tvoje (ili tvog deteta) telo, život, etika, i krajnje važan tvoj odnos s Bogom.

TVOJE PRAVO SE PRIZNAJE

U mnogim zemljama danas pacijent ima nepovredivo pravo da odluči koji tretman će prihvatiti. „Zakon o informisanom pristanku temelji se na dve pretpostavke: prvoj, da pacijent ima pravo primiti dovoljnu informaciju kako bi mogao načiniti informisani izbor u vezi tretmana koji se preporučuje; i drugoj, da pacijent može izabrati da prihvati ili odbije lekarovu preporuku. (...) Ukoliko se ne smatra da pacijenti imaju pravo reći ne, isto kao i da, pa i da s uslovima, većina razloga za informisani pristanak nestaje“ (Informed Consent — Legal Theory and Clinical Practice, 1987).a

Neki pacijenti su naišli na otpor kad su pokušali primeniti svoje pravo. On može doći od prijatelja koji ima snažne osećaje u vezi hirurškog uklanjanja krajnika ili u vezi antibiotika. Ili lekar može biti uveren u ispravnost svog saveta. Možda se bolnički službenici ne slažu s tim, zbog pravnih ili finansijskih interesa.

„Mnogi ortopedi odluče da ne operišu pacijente [Svedoke]“, kaže dr. Karl L. Nelson. „Verujemo da pacijent ima pravo da odbije svaku vrstu medicinske terapije. Ako je tehnički moguće pružiti siguran hirurški zahvat isključujući određeni tretman, kao što je transfuzija, tada to treba postojati kao jedna mogućnost izbora“ (The Journal of Bone and Joint Surgery, mart 1986).

Obziran pacijent neće vršiti pritisak na lekara da upotrebi terapiju u kojoj nije vešt. Ipak, kao što je primetio dr. Nelson, mnogi predani lekari mogu izići u susret pacijentovim uverenjima. Jedan nemački službenik je savetovao: „Lekar ne može odbiti pružiti pomoć (...) uz tvrdnju da mu kod Jehovinih svedoka nisu na raspolaganju sve medicinske alternative. On je još uvek dužan pružiti pomoć i kad mu je broj otvorenih pristupa ograničen“ (Der Frauenarzt, maj/juni 1983). Slično tome, bolnice ne postoje samo zato da uzimaju novac, nego da služe svim ljudima bez diskriminacije. Katolički teolog Ričard J. Divajn je rekao: „Iako bolnica mora preduzeti svaki drugi medicinski napor da sačuva pacijentov život i zdravlje, ona mora dati garanciju da medicinska nega neće vređati [njegovu] savest. Osim toga, ona mora izbeći sve oblike prisile, od laskavog obmanjivanja pacijenata pa do pribavljanja sudskog naloga za prisilno davanje transfuzije krvi“ (Health Progress, jun 1989).

RADIJE NEGO SUDOVI

Mnogi ljudi se slažu da sud nije mesto za lična medicinska pitanja. Kako bi se osećao kad bi izabrao terapiju antibioticima, međutim neko se obrati sudu da izda nalog da ti se hirurškim putem uklone krajnici? Lekar možda želi pružiti ono što on misli da je najbolja nega, međutim, on nije obavezan tražiti zakonsko sredstvo da gazi tvoja temeljna prava. A budući da Biblija stavlja uzdržavanje od krvi na isti moralni nivo s izbegavanjem bluda, prisiljavanje hrišćanina da uzme krv bilo bi ravno prisiljavanju na polni odnos (Dela apostolska 15:28, 29).

Ipak, knjiga Informed Concent for Blood Transfusion (Informisani pristanak na transfuziju, 1989) izveštava da su neki sudovi toliko ojađeni kad pacijent želi prihvatiti određeni rizik zbog svojih verskih prava „da donose neke pravne izuzetke — pravne izmišljotine ako želite — koje će dopustiti da se izvrši transfuzija“. Oni to mogu pokušati opravdati govoreći da je uključena trudnoća ili da neće imati ko brinuti za decu. „To su pravne izmišljotine“, kaže knjiga. „Kompetentne odrasle osobe imaju pravo da odbiju tretman.“

Neki od onih koji insistiraju na transfuziji krvi zanemaruju činjenicu da Svedoci ne odbijaju sve terapije. Oni odbacuju samo jednu terapiju, za koju čak stručnjaci kažu da je krcata opasnostima. Obično se medicinski problem može rešiti na razne načine. Jedan način ima ove rizike, jedan one. Može li sud ili lekar paternalistički znati koji je rizik „za tvoju najveću korist“? To ti moraš prosuditi. Jehovini svedoci odlučno ne žele da iko drugi odlučuje za njih; to je njihova lična odgovornost pred Bogom.

Ako te sud prisili na odvratan tretman, kako to može uticati na tvoju savest i na važan element tvoje volje za životom? Dr. Konrad Drebinger piše: „Bio bi to sigurno zaveden oblik medicinske ambicije koji bi vodio do prisiljavanja pacijenta da prihvati predloženu terapiju, zapostavljajući njegovu savest, lečeći ga fizički, a psihi zadajući smrtonosan udarac“ (Der Praktische Arzt, juli 1978).

BRIGA PUNA LJUBAVI ZA DECU

Sudske odluke obzirom na krv uglavnom uključuju decu. Kad su roditelji puni ljubavi s poštovanjem zatražili da se upotrebi beskrvni postupak, pojedino medicinsko osoblje je tražilo sudsku podršku za davanje krvi. Hrišćani se slažu sa zakonima ili sudskim postupcima koji sprečavaju zloupotrebu dece i njihovo zanemarivanje. Možda si čitao o slučajevima kad jedan roditelj grubo postupa s detetom ili odbija svaku medicinsku negu. Kako tragično! Jasno je da se u takvim slučajevima država može i treba umešati i zaštititi zanemareno dete. Ipak, nije teško videti koliko je to različito od onoga kad brižni roditelj zahteva visoko-kvalitetnu beskrvnu medicinsku terapiju.

Te sudske presude se obično usredsređuju na decu koja su u bolnici. Kako su tamo dospela i zašto? Gotovo uvek zabrinuti roditelji dovedu tamo svoju decu da bi dobila kvalitetnu negu. Kao što je Isus bio zainteresovan za decu i hrišćanski roditelji brinu o svojoj deci. Biblija govori o ’majci koja s ljubavlju neguje svoju decu‘ (1. Solunjanima 2:7, St; Matej 19:13-15).

Naravno, svi roditelji donose odluke koje utiču na sigurnost i život njihove dece: Hoće li porodica upotrebljavati plin ili ulje za zagreavanje prostorija? Hoće li povesti dete na dalek put? Da li sme da pliva? Takve stvari uključuju rizike, pa i one o životu i smrti. Međutim, društvo priznaje roditeljsko pravo odluke, pa je roditeljima dano pravo da donose konačne doluke u gotovo svim odlukama koje se odnose na njihovu decu.

Vrhovni sud SAD je 1979. jasno izjavio: „Koncept zakona o porodici počiva na pretpostavci da roditelji poseduju ono što detetu nedostaje u zrelosti, iskustvu i sposobnosti rasuđivanja, što je potrebno za donošenje teških životnih odluka (...) Ako roditeljska odluka [u vezi neke medicinske stvari] uključuje rizik, ne može se jednostavno zbog toga sposobnost donošenja te odluke automatski prebaciti sa roditelja na neku ustanovu ili državnog službenika“ (Parham v. J. R.).

Te iste godine je njujorški Apelacioni sud izglasao: „Najznačajniji činilac u određivanju da li detetu nedostaje adekvatna medicinska nega (...) je taj da li su se roditelji uverili u prihvatljivost metode medicinskog tretmana za svoje dete u svetlu svih ostalih okolnosti. Istraga se ne može temeljiti na tome jesu li roditelji ’ispravno‘ ili ’pogrešno‘ odlučili, jer sadašnje stanje medicinske prakse, uprkos njenim velikim naprecima, vrlo retko dopušta takve konačne zaključke. Isto tako, ni sud ne može prisvojiti ulogu zamene za roditelja“ (In re Hofbauer).

Priseti se primera roditelja koji biraju između hirurškog zahvata i antibiotika. Svaka terapija ima svoje rizike. Roditelji puni ljubavi odgovorni su da odvagnu rizike, koristi i druge činioce i tada odabrati. S tim u vezi, dr. Jon Samuels (Anesthesiology News, oktobar 1989) predložio je reviziju članka Guides to the Judge in Medical Orders Affecting Children, koji je zauzeo ovakav stav: „Medicinsko spoznanje nije dovoljno napredovalo da omogući lekaru s razumnom sigurnošću predvideti da li će njegov pacijent živeti ili umreti (...) Ako postoji izbor procedura — ako, naprimer, lekar preporučuje proceduru koja ima 80% šanse da uspe, ali je roditelji ne odobravaju, međutim roditelji nemaju primedbu na proceduru koja ima samo 40% šanse da uspe — lekar mora slediti medicinski rizičniji put, ali put na koji roditelji nemaju prigovora.“

Obzirom na mnoge smrtonosne opasnosti medicinske upotrebe krvi koje su do sada otkrivene i budući da postoje delotvorni alternativni načini postupanja, zar izbegavanje krvi ne nosi manji rizik?

Naravno, hrišćani ocenjuju mnoge činioce ako je njihovom detetu potreban hirurški zahvat. Svaka operacija, sa ili bez krvi, ima rizike. Koji hirurg daje garancije? Roditelji mogu znati da su vešti lekari imali lep uspeh s beskrvnom hirurgijom na deci Svedoka. Zato, ako lekar ili bolničko osoblje ima drugačije sklonosti, radije nego da prouzrokuje stresnu i dugotrajnu pravnu bitku, zar nije razumno i dosledno da se sarađuje s roditeljima punim ljubavi? Ili roditelji mogu preneti svoje dete u drugu bolnicu gde je osoblje iskusnije u rešavanju takvih slučajeva i želi to učiniti. Ustvari, beskrvni postupak će verovatnije biti kvalitetna nega, jer će pomoći porodici ’da dosegne legitimne medicinske i nemedicinske ciljeve‘, kao što smo ranije naveli.

[Fusnota]

[Okvir na 18. strani]

OSLOBOĐENI PRAVNIH POSLEDICA

Mogao bi se pitati: ’Zašto su neki lekari i bolnice brzi u nastojanju da dobiju sudski nalog da daju krv?‘ U nekim slučajevima je čest razlog strah pred odgovornošću.

Nema temelja za takvu zabrinutost kad Jehovini svedoci izaberu beskrvno lečenje. Jedan lekar sa Medicinskog koledža Albert Ajnštajn (SAD) piše: „Većina [Svedoka] spremno potpiše formular Američkog medicinskog udruženja koji oslobađa lekare i bolnice odgovornosti, a mnogi nose Medicinsku iskaznicu. Ispravno potpisan i sa označenim datumom, obrazac ’Odbijam prihvatiti krvne proizvode‘ je ugovorni dogovor i ima pravnu punomoć“ (Anesthasiology News, oktobar 1989).

Da, Jehovini svedoci nude, sa željom da sarađuju, pravnu garanciju da se lekar ili bolnica neće izložiti odgovornosti pružajući zahtevanu beskrvnu terapiju. Kako su preporučili medicinski stručnjaci, svaki Svedok nosi Medicinsku iskaznicu. Ona se obnavlja svake godine i potpisali su je dotična osoba i svedoci, često njegova najbliža rodbina.

U martu 1990, Vrhovni sud Ontarija, Kanada, podržao je odluku koja se povoljno izrazila o takvom dokumentu: „Iskaznica je pisana izjava sa pravovaljanog položaja kojeg nosilac iskaznice može legitimno zauzeti u postavljanju pismenog ograničenja na ugovor sa lekarom. U Medicinsk Etik (1985), profesor Daniel Andersen je napisao: „Ako postoji nedvosmislena pismena izjava od pacijenta u kojoj kaže da je Jehovin svedok i ne želi krv ni pod kojim okolnostima, poštovanje pacijentove autonomije zahteva da to bude uvaženo, kao i da je bilo izraženo usmeno.“

Svedoci će takođe potpisati i bolnički formular pristanka. Onaj koji se koristi u bolnici u Frajburgu, Nemačka, sadrži prostor gde lekar može opisati informacije koje je dao pacijentu u vezi tretmana. Zatim, iznad potpisa lekara i pacijenta, u ovom formularu stoji: „Kao član religioznog tela Jehovinih svedoka, kategorički odbijam upotrebu strane krvi ili krvnih sastojaka tokom hirurškog zahvata na meni. Svestan sam da planirana i potrebna procedura time ima viši rizik zbog komplikacija prilikom krvarenja. Nakon što sam primio opsežno objašnjenje posebno u vezi toga, zahtevam da se potreban hirurški zahvat izvrši bez upotrebljavanja strane krvi ili krvnih sastojaka“ (Herz Kreislauf, avgust 1987).

Ustvari, beskrvan postupak može imati manji rizik. Ipak, ovde se radi o tome da pacijenti Svedoci dragovoljno oslobađaju svake nepotrebne brige tako da medicinsko osoblje može napredovati u izvršavanju onoga čemu su se posvetili, pomaganju ljudima da ozdrave. Ta saradnja koristi svima, kao što je dr. Angelos A. Kamburis pokazao u članku „Veće abdominalne operacije na Jehovinim svedocima“:

„Hirurg treba predoperativni dogovor smatrati obaveznim i treba ga se držati bez obzira na događaje koji se razvijaju u toku i posle operacije. [To] na pozitivan način usmerava pacijente prema njihovom hirurškom tretmanu i skreće pažnju hirurga sa pravnih i filozofskih razmatranja na hirurška i tehnička, dozvoljavajući mu time da optimalno postupa i služi najboljim interesima svog pacijenta“ (The American Surgeon, jun 1987).

[Okvir na 19. strani]

„Preterana upotreba medicinske tehnologije je najveći činilac u porastu troškova sadašnje zdravstvene nege (...) Transfuzija krvi je posebno značajna zbog svoje cene i potencijala visokog rizika. Osim toga, American Joint Commission on Accreditation of Hospitals (Američka združena komisija za akreditaciju bolnica) je transfuziju krvi klasifikovala kao ’odličan volumen, visoki rizik i sklonost pogrešci‘“ („Transfusion“, juli-avgust 1989).

[Okvir na 20. strani]

SAD: „Osnovna potreba za pacijentov pristanak je etički koncept lične nezavisnosti, da odluke o vlastitoj sudbini mora donositi ta ista osoba. Pravna osnovica za potreban pristanak je ta da medicinski čin izvršen bez pacijentovog pristanka predstavlja zlostavljanje“ („Informed Concent for Blood Transfusion“, 1989).

Nemačka: „Pacijentovo pravo samoodlučivanja prelazi načelo pružanja pomoći i očuvanja života. Posledica toga je: Nema transfuzije krvi protiv volje pacijenta“ („Herz Kreislauf“, avgust 1987).

Japan: „Nema ’apsolutnog‘ u svetu medicine. Lekari veruju da je put savremene medicine najbolji i slede njen put, ali ne bi trebali prisiljavati pacijenta na svaki njen detalj kao nešto ’apsolutno‘. I pacijenti moraju imati slobodu izbora“ („Minami Nihon Shimbun“, 28. juni 1985).

[Okvir na 21. strani]

„Našao sam da su porodice [Jehovinih svedoka] tesno vezane i pune ljubavi“, izveštava dr. Lorens S. Frankel. „Deca su vaspitana, zbrinuta i uljudna (...) Izgleda da revno udovoljavaju medicinskim diktatima, što može predstavljati nastojanje da se pokaže prihvatanje medicinske intervencije do mere koju im dopuštaju njihova uverenja“ (Department of Pediatrics, M. D. Anderson Hospital and Tumor Institute, Houston, SAD, 1985).

[Okvir na 22. strani]

„Bojim se da nije neuobičajeno“, komentariše dr. Džejms L. Flačer, Jr., „da profesionalna arogancija zameni zdravo medicinsko rasuđivanje. Tretmani koje se smatra ’najboljima koji danas postoje‘, sutra se menjaju ili odbacuju. Šta je opasnije, ’religiozni roditelj‘ ili arogantan lekar koji je uveren da je njegov ili njen tretman apsolutno neophodan?“ („Pediatrics“, oktobar 1988).