Kad se kamena srca odazovu

GODINE 1989, JEHOVINI SVEDOCI U POLJSKOJ bili su zakonski priznati kao religiozna organiza- cija. Svedoci koji su bili zatvoreni zbog hrišćan- ske neutralnosti postepeno su bili oslobađani, ostavljajući za sobom u zatvoru mnoge zatvorenike koji su žarko želeli da od njih više nauče o Bibliji. Sledi jedan izveštaj o tome kako u jednom takvom zatvoru Jehovini svedoci nastoje da pomognu onima koji su ranije imali kameno srce da se odazovu na moć Božje Reči.

U VOLOVU, gradu na jugozapadu Poljske sa 12 000 stanovnika, nalazi se jedan 200 godina star zatvor u kojem se čuvaju neki od najgorih kriminalaca u Poljskoj. Od kad je zvanično priznato njihovo delo, Jehovini svedoci nastoje da dobru vest o Kraljevstvu donesu tamošnjim zatvorenicima, i oni to čine s velikim entuzijazmom.

Put je prokrčilo jedno pismo koje je u februaru 1990. Ministarstvo pravde poslalo svim upravnicima zatvora u Poljskoj. Tim pismom im je savetovano da ne treba da „prave poteškoće“ bilo kom zatvoreniku koji želi da primi publikacije Watch Towera ili da se sretne s Jehovinim svedocima. Svedoci, od kojih su neki proveli mnoge godine u zatvoru u Volovu, dobro znaju mnoge tamošnje okorele zatvorenike. Međutim, oni su se oslonili na Jehovu da on blagoslovi njihove napore u tome da biblijska istina razmekša kamena srca drugih zatvorenika.

Započinjanje dela

„Bilo je teško da započnemo s programom“, kaže brat Česlav iz Vroclava, udaljenog oko 40 kilometara, koji je ovlašćen da posećuje zatvor u Volovu. „Bilo je puno dugih razgovora sa upravom zatvora da bismo ih ubedili da su naše ’religiozne službe‘ korisne za zatvorenike.“

Česlavov partner Pavel se priseća da je stvari komplikovao „jedan visoki oficir koji je uporno tvrdio da zatvorenici jednostavno koriste religiozne službe kao izgovor za materijalnu korist“. Ali kada su se tri nekadašnja opasna kriminalca krstila 1991, uprava zatvora je promenila stav i saradnja se poboljšala.

„Počeli smo svedočeći zatvorenicima, njihovim porodicama koje su ih posećivale u zatvoru, kao i zatvorskom osoblju“, objašnjava Česlav. „Zatim nam je bilo dozvoljeno da propovedamo dobru vest od ćelije do ćelije, što je krajnje neobičan izuzetak. Konačno, kada smo našli prve zainteresovane osobe, bilo nam je dozvoljeno da idemo u jednu malu salu u kojoj smo vodili biblijske studije i održavali hrišćanske sastanke.“ Da, Jehova je otvorio put ka kamenim srcima zatvorenika.

Efikasan obrazovni program

Ta mala sala uskoro je ispala premala. Pošto su i kršteni zatvorenici i braća koja su dolazila izvana učestvovali u delu propovedanja, čak 50 zatvorenika je počelo da posećuje sastanke. „Za nešto više od tri godine, održavali smo sve sastanke, i zatvorenici su redovno posećivali te sedmične sastanke“, objašnjava jedan od lokalnih starešina. Tako im je u maju 1995. data na upotrebu jedna veća sala.

Kako odgovorna braća određuju ko može da dolazi na sastanke koji se održavaju u zatvoru? „Imamo spisak zatvorenika koji pokazuju iskreno zanimanje za istinu“, objašnjavaju braća Česlav i Zđislav. „Ukoliko zatvorenik ne napreduje ili propušta sastanke bez nekog dobrog razloga, te tako pokazuje da nema cenjenja za ovakve pripreme, brišemo njegovo ime sa spiska i obaveštavamo upravnika zatvora.“

U toku biblijskih studija, braća takođe poučavaju zatvorenike kako da se dobro pripremaju za sastanke i kako da efikasno koriste našu literaturu. Tako, kada zatvorenici dođu na sastanke, oni su dobro pripremljeni i slobodno učestvuju. Oni daju izgrađujuće komentare, vešto koriste Bibliju i primenjuju savet na sebe, često ubacujući u svoje komentare zapažanja kao: ’Vidim da moram da uradim ovo ili ono.‘

„Sve skupa, u zatvoru u Volovu vodi se 20 biblijskih studija. Osam njih vode tri objavitelja iz zatvora“, kaže sekretar skupštine. Oni takođe imaju dobre rezultate dok propovedaju od ćelije do ćelije i u toku njihovih šetnji po zatvorskom krugu. Recimo, za deset meseci, od septembra 1993. do juna 1994, oni su uručili 235 knjiga, skoro 300 brošura i 1 700 časopisa. Nedavno su dva zatvorska službenika zatražila biblijski studij.

Posebni veliki skupovi donose radost

S vremenom, obrazovnom programu u tom zatvoru bio je pridodat još jedan element, naime, posebni veliki skupovi. Putujući nadglednici i druga osposobljena braća bi u zatvorskoj gimnastičkoj sali iznela glavne delove programa pokrajinskog sastanka i dana posebnog sastanka. Prvi posebni sastanak bio je održan u oktobru 1993. Prisustvovalo je pedeset zatvorenika, i „iz Vroclava su došle cele porodice, uključujući i žene i malu decu“, izvestile su novine Słowo Polskie, tako da je ukupno bilo 139 prisutnih. Pauza u toku programa pružila je priliku za obrok koji su sestre pripremile, kao i vreme za izvrsno hrišćansko druženje.

Od tada je održano još sedam posebnih sastanaka, i koristi su bile ne samo za one u zatvoru već i za one koji su napolju. Kada je jedna sestra Svedokinja došla kod jednog bivšeg zatvorenika iz Volova koji sada živi u gradu, on je najpre bio prilično negativan. Ali kada je čuo da je izvestan zatvorenik postao Svedok, čovek je sav u neverici uzviknuo: „Taj ubica je sada Svedok?“ Kao rezultat toga, ovaj čovek je prihvatio biblijski studij.

Postignuta je veličanstvena transformacija

Da li je ovaj obrazovni program velikih razmera stvarno razmekšao kamena srca zatvorenika? Neka oni ispričaju svoje priče.

„Nikada nisam upoznao svoje roditelje zato što su me ostavili još dok sam bio mali, i na najbolniji način mi je nedostajao osećaj da sam voljen“, priznaje Zđislav, jedan odmeren čovek. „U mladosti sam se upleo u kriminal, i na kraju sam počinio ubistvo. Osećaj krivice me je naterao da razmišljam o samoubistvu, i bio sam u očajničkoj potrazi za pravom nadom. Zatim, 1987, naišao sam na časopis Kula stražara. Iz njega sam saznao za nadu uskrsenja i večnog života. Shvativši da nije sve izgubljeno, odbacio sam ideju o samoubistvu i počeo da proučavam Bibliju. Sada sam naučio šta znači ljubav od Jehove i od braće.“ Od 1993, taj bivši ubica je sluga pomoćnik i pomoćni pionir, a prošle godine je postao opšti pionir.

S druge strane, Tomaš je oberučke prihvatio biblijski studij. „Međutim, to nije bio iskren korak“, priznaje on. „Proučavao sam samo zato što sam voleo da se hvališem kada objašnjavam verovanja Jehovinih svedoka drugima. Ali nisam se mnogo bavio biblijskom istinom. Jednoga dana, odlučio sam se i otišao na hrišćanski sastanak. Kršteni zatvorenici su me srdačno dočekali. Shvatio sam da umesto što pokušavam da se hvališem spoznanjem, treba da razmekšam svoje kameno srce i preobrazim um.“ Tomaš je počeo da oblači novu hrišćansku ličnost (Efescima 4:22-24). Danas, on je predan i, kršteni Svedok i nalazi pravo zadovoljstvo u propovedanju od ćelije do ćelije.

Pritisci od bivših prijatelja

Oni koji su upoznali biblijsku istinu u zatvoru našli su se pod teškim pritiscima od bivših prijatelja iz ćelije i od zatvorskih službenika. Jedan od njih se priseća: „Stalno su mi se rugali i ismevali me. Ali zadržao sam na umu ohrabrujuće reči braće. ’Stalno se moli Jehovi‘, govorili su mi. ’Čitaj Bibliju i osećaćeš unutrašnji mir.‘ To je stvarno pomoglo.“

„Ostali zatvorenici se nisu štedeli u uvredljivim primedbama koje su mi upućivali“, kaže Rišard, jedan snažan kršteni brat. Upozoravali bi me: ’Možeš ići na sastanke, ali nemoj da si probao da se izdvajaš i pretvaraš se da si bolji, je l’ jasno?‘ Kada sam napravio promene u svom životu zato što sam primenjivao biblijska načela, morao sam da snosim patnje zbog toga. Prevrnuli su mi krevet, razbacali mi biblijsku literaturu i napravili ršum po mom delu ćelije. Pomolio sam se Jehovi za snagu da se kontrolišem i zatim sam tiho počeo da skupljam svoje stvari. Nedugo zatim, napadi su prestali.“

„Kada ostali zatvorenici vide da smo čvrsto rešili da služimo Jehovi“, pričaju neki drugi kršteni zatvorenici, „pritisak poprima drugi oblik. Oni bi obično rekli: ’Seti se, više ne smeš da piješ, da pušiš niti da lažeš.‘ Ta vrsta pritiska pomaže osobi da se kontroliše, da se brzo oslobodi bilo kojih poroka ili zavisnosti. Ona takođe pomaže osobi da neguje plodove duha“ (Galatima 5:22, 23).

Oni su postali predane Božje sluge

Uz dozvolu uprave zatvora, prvo krštenje je izvršeno u gimnastičkoj sali u proleće 1991. Zđislav je bio taj srećni kandidat. Prisustvovalo je dvanaestoro zatvorenika, a za tu priliku su došli i 21 brat i sestra spolja. Taj sastanak je ohrabrujuće delovao na zatvorenike. Veliki broj njih je tako primetno napredovao da su se kasnije te godine krstila još dva kažnjenika. Dve godine kasnije, 1993, dvaput je bilo krštenje, i još sedmoro kažnjenika je simbolizovalo predanje Jehovi!

Izveštavajući o krštenju koje je bilo u decembru, lokalni dnevnik, Wieczór Wrocławia, primetio je: „Ljudi se i dalje stiču u gimnastičku salu, pozdravljajući sve i rukujući se s njima. Ovde niko nije stranac. Oni sačinjavaju jednu veliku porodicu, ujedinjenu u razmišljanju, u načinu života i u služenju jednom Bogu, Jehovi.“ Ta ’velika porodica‘ tada se sastojala od 135 osoba, uključujući i 50 zatvorenika. Upoznajmo neke od njih.

Jerži, kršten u junu, priča: „Iako sam godinama ranije imao neki kontakt s biblijskom istinom, ono što je bilo u meni zaista je bilo kameno srce. Prevara, razvod od moje prve žene, nezakoniti odnosi s Kristinom, vanbračno dete i česti povraci u zatvor — eto kako je izgledao moj život.“ Kad je video kako su drugi okoreli kriminalci postali Svedoci dok su bili u zatvoru, počeo je da se pita: ’Zar ne bih i ja mogao da budem bolji čovek?‘ Zatražio je biblijski studij i počeo je da dolazi na sastanke. Međutim, prava prekretnica je bila onda kada je od javnog tužioca saznao da je Kristina tri godine ranije postala Jehovin svedok. „Bio sam potpuno iznenađen!“ kaže Jerži. „Mislio sam: ’Šta je sa mnom? Šta ja radim?‘ Shvatio sam da sam, da bi me Jehova priznao, morao da dovedem svoj život u red.“ Kao rezultat toga, u zatvoru je došlo do srećnog ponovnog sjedinjenja — s Kristinom i njihovom 11-godišnjom kćerkom, Maženom. Uskoro su registrovali svoj brak. Iako je još uvek u zatvoru i ima svoje uspone i padove, Jerži je nedavno sam naučio znakovni jezik i u mogućnosti je da pomogne zatvorenicima koji su gluvi.

Miroslav je bio uključen u kriminalne radnje još dok je išao u osnovnu školu. Jako se divio onome što su radili njegovi drugovi, i ubrzo je isto to počeo da radi. Mnoge je pokrao ili pretukao. Zatim su ga smestili u zatvor. „Kad sam se našao u zatvoru, obratio sam se svešteniku za pomoć“, priznaje Miroslav. „Ali bio sam jako razočaran. Tako sam odlučio da se otrujem.“ Onog dana kada je planirao da se ubije, bio je prebačen u drugu ćeliju. Tamo je našao primerak Kule stražare koja je govorila o svrsi života. „Pokazalo se da su te jednostavne i jasne informacije bile baš ono što mi je trebalo“, dodaje on. „Sada sam želeo da živim! Stoga sam se pomolio Jehovi i zamolio Svedoke za biblijski studij.“ Brzo je napredovao u svom biblijskom studiju i krstio se 1991. Sada služi kao pomoćni pionir u zatvoru i ima prednost da propoveda od ćelije do ćelije.

Do sada je kršteno ukupno petnaest zatvorenika. Njihova zajednička kazna iznosi skoro 260 godina. Neki su pušteni pre nego što im je istekla kazna. Jednom zatvoreniku je 25-godišnja kazna smanjena za 10 godina. A nekoliko onih koji su pokazali zanimanje dok su bili u zatvoru postali su kršteni Svedoci nakon što su bili oslobođeni. Pored toga, u zatvoru ima još četvoro zatvorenika koji se pripremaju za krštenje.

Uprava zatvora odaje priznanje

„Naročito je primetna promena u stavu kažnjenika“, kaže jedan zatvorski izveštaj. „Mnogi prestaju da puše, i održavaju čistoću ćelija. Takve promene u ponašanju očigledne su kod mnogih kažnjenika.“

Novine Życie Warszawy izveštavaju da je uprava zatvora u Volovu priznala da su „obraćenici disciplinovani; ne prave nikakve probleme zatvorskim čuvarima“. Članak dalje primećuje da su se oni koji su pušteni pre isteka kazne dobro uklopili u krug Jehovinih svedoka i da se ne vraćaju kriminalu.

A kakvo je mišljenje upravnika zatvora? On kaže: „Delo Jehovinih svedoka u ovom zatvoru je izuzetno poželjno i korisno.“ Upravnik priznaje da se „tokom njihovog biblijskog studija [sa Svedocima], vrednosti i merila kažnjenika menjaju, što im daje novu silu vodilju kroz život“. Njihovo ponašanje je jako taktično i ljubazno. Oni su vredni radnici i ne prave maltene nikakve probleme. Naravno da takvi povoljni komentari vlasti raduju Svedoke koji rade sa zatvorenicima iz zatvora u Volovu.

Svedoci koji dolaze u posete u potpunosti cene Isusove reči: „Znam ovce svoje, i one mene znaju... Čuće one glas moj, i biće jedno stado i jedan pastir“ (Jovan 10:14, 16). Čak ni zatvorski zidovi ne mogu sprečiti Dobrog Pastira, Isusa Hrista, u sakupljanju ovcama sličnih osoba. Svedoci u Volovu su zahvalni što imaju prednost da učestvuju u ovoj radosnoj službi. I oni se uzdaju da će ih Jehova i dalje blagosloviti dok pomažu još mnogim kamenim srcima da se odazovu dobroj vesti o Kraljevstvu pre nego što dođe kraj (Matej 24:14).

[Okvir na 27. strani]

Problem „velikog deteta“

„Nakon što neko vreme bude u zatvoru, zatvorenik često izgubi osećaj za to šta znači živeti na slobodi, to jest samostalno“, primećuju Svedoci koji rade u zatvoru u Volovu. „Ono što imamo u osnovi je problem ’velikog deteta‘ — osobu koja kada je puštena iz zatvora ne zna kako da se brine o sebi. Eto zašto skupština nema samo zadatak da je pouči biblijskoj istini. Moramo je pripremiti da postane deo društva, upozoravajući je na nove opasnosti i iskušenja s kojima bi mogla da se suoči. Iako pazimo da ne budemo preterano zaštitnički, moramo joj pomoći da počne život iz početka.“