Јов
Глава XXIII.
23 А Јов одговори и рече:
2 Још је тужњава моја одмет? а невоља је моја тежа од уздаха мојих.
3 О кад бих знао како бих нашао Бога! да отидем до пријестола његова,
4 Да разложим пред њим парбу своју, и уста своја напуним разлога,
5 Да знам шта би ми одговорио, и разумијем шта би ми рекао.
6 Би ли се према великој својој сили прео са мном? Не; него би ми помогао.
7 Ондје би се праведан човјек могао правдати с њим, и ослободио бих се за свагда од свога судије.
8 Гле, ако пођем напријед, нема га; ако ли натраг, не находим га;
9 Ако налијево ради, не видим га; ако надесно, заклонио се, не могу га видјети.
10 Али он зна пут мој; кад ме окуша, изаћи ћу као злато.
11 По стопама је његовијем ступала нога моја; пута његова држао сам се, и не зађох.
12 Од заповијести уста његовијех нијесам отступао; чувао сам ријечи уста његовијех више него свој ужитак.
13 Али кад он што науми, ко ће га одвратити? што душа његова зажели, оно чини.
14 И извршиће што је наумио за ме; и тога има у њега много.
15 За то сам се уплашио од њега; и кад то мислим, страх ме је од њега.
16 Бог је растопио срце моје, Свемогући ме је уплашио.
17 Што не погибох прије мрака? и што не сакри мрак испред мене?