Јов

9 Тада Јов рече:

 2 „Заиста, добро знам да је тако.

Али како смртни човек може бити у праву кад се спори с Богом?+

 3 Кад би Бог хтео да се с њим препире,+

Човек не би могао да му одговори ни на једно од хиљаду питања.

 4 Он је мудар у срцу и силан у снази.+

Ко му се може тврдоглаво супротставити и некажњено проћи?+

 5 Он премешта горе,+ па се и не зна за њих,

Обара их у гневу своме.+

 6 Потреса земљу и помера је с места њеног,

И стубови+ се њени тресу.

 7 Говори сунцу да не засја,

Запечаћује звезде да се не види светлост њихова,+

 8 Сам небеса разапиње,+

И гази по високим таласима морским.+

 9 Створио је сазвежђа Аш* и Кесил,*

Сазвежђе Кима*+ и одаје Југа.*

10 Он чини дела велика и неистражива,+

Чуда којима нема броја.+

11 Ево, он пролази поред мене, а ја га не видим,

Иде, а ја га не опажам.+

12 Ево, он граби. Ко му се може одупрети?

Ко ће му рећи: ’Шта радиш?‘+

13 Бог неће одвратити гнев свој,+

Пред њим ће од страха пузати помоћници нападача.+

14 А како онда ја да му одговорим?

Морао бих да бирам речи које бих му рекао.+

15 Зато му нећу одговорити, чак ни ако будем у праву.+

Од свог противника на суду тражићу милост.+

16 Кад бих га звао, да ли би ми се одазвао?+

Не верујем да би чуо глас мој,

17 Он који ме олујом сатире,

И ране ми без разлога умножава.+

18 Не да ми да дођем до даха,+

Јер ме сити горчином.

19 Ако је ико силан у снази, онда је то он.+

Ако је ико силан у правди — кад би ме барем такав пред њим бранио!

20 Кад бих био у праву, уста би ме моја злим прогласила.

Кад бих био честит, он би ме кривим прогласио.

21 Кад бих и био честит, не бих знао каква је душа моја,

Омрзао би ми живот мој.

22 Свеједно је. Зато кажем:

’И беспрекорног и злог он приводи крају њиховом.‘+

23 Кад би бујица изненада смрт донела,

Очају недужних он би се ругао.

24 На земљи која је предата у руке зломе,+

Очи судијама њеним он затвара.

Ако он то не ради, ко онда ради?

25 Дани су моји бржи од гласника што трчи,+

Беже, и неће добра видети.

26 Пролазе као бродови од трске,

Као орао кад се обрушава сад тамо сад овамо тражећи храну.+

27 Кад кажем: ’Заборавићу бригу своју,+

Променићу израз лица+ свог и разведрићу се‘,

28 Уплашим се свих мука својих,+

Јер знам да ме нећеш сматрати недужним.

29 Сигурно ћу бити проглашен злим.

Зашто се узалуд трудим?+

30 Кад бих се у отопљеном снегу опрао,

Кад бих руке своје поташом очистио,+

31 Ти би ме у каљужу гурнуо,

Па би се и хаљине моје гадиле на мене.

32 Јер он није човек+ као ја, да могу да му одговорим

И да с њим на суд идем.

33 Нема никог ко би могао судити међу нама,+

Па да стави своју руку на нас обојицу.

34 Нека склони прут свој с мене,+

Тако да ме више не плаши страх од њега.

35 Говорићу и нећу га се бојати,

Јер ја нисам такав.