Рођенданске прославе — како су почеле?
ЈЕДАН познати човек славио је недавно свој 70. рођендан—али он га није тако означио. „То је 31. годишњица мог 39. рођендана“, шалио се.
Не мисли свако тако о рођенданима. Јован једва чека тај велики дан с колачима, свећама и поклонима. А његова мајка можда и не жели да мисли на своје године.
Некима савест не дозвољава да славе свој рођендан. Није ли то чудно, Али, да си био члан ране хришћанске скупштине, ти би сигурно одбио да славиш свој рођендан.
„Иако је слављење годишњице рођења било уобичајено међу старим народима, хришћани то првобитно нису одобравали“, примећује Вилијам С. Велш, у својој књизи Куриозитети популарних обичаја. Историчар Велш цитира затим из раних хришћанских записа следеће: „У свом делу Хомилиен он Левитикус XII 2, Ориген пише како ни за једну свету особу споменуту у Писму није речено . . ., да је славила неку свечаност за свој рођендан, нити је припремала неко богато јело. Само у грешници славили дан свог рођења“.
Одакле првим хришћанима та одбојност према рођенданима? Делимично од Јевреја. У Енциклопедији од М. Клинтона и Стронга читамо: „Библија не спомиње ни један случај слављења рођендана међу Јеврејима“. Затим наставља: „Чињеница је да су у најмању руку касније Јевреји сматрали рођенданске прославе саставним делом идолопоклонства.“
Рођендани и астрологија
Наравно, први хришћани су имали своје разлоге да не славе никакве рођендане. Тада је постојала тесна веза између рођендана и паганске религије, што данас није више тако уочљиво. „Обичај сећања на дан рођења, . . . у суштини је повезан с одређеним примитивним религиозним изворима“, коментар је Енциклопедије Религије и етике. Који су то извори?
На пример спиритизам. „Грци су веровали да сваки има свог духа заштитника или демона, који је присуствовао његовом рођењу, и надгледава његов живот. Тај дух је имао мистични однос са Богом, на дан рођења појединца. И Римљани су исто веровали. Они су дух звали геније. Ту идеју је човек задржао у свом убеђењу ... које се рефлектовало у веровање у анђела чувара . . . као и у добре виле и свеце заштитнике“ (Предања о рођенданима, од Ралфа и Аделин Тинтона).
Један други разлог због ког су први хришћани избегавали славити рођендане, је веза са астрологијом. „Белешке о рођенданима биле су веома важне у старо време, јер је датум рођења био потребан за састављање хороскопа“—кажу Линтонови. Први хришћани су увидели везу између астрологије и источних религија, римског стоицизма и погрешног мишљења агностичара. Хришћани нису желели да имају део у томе.
Промене у ставу цркве
Коначно се променило и мишљење првобитне цркве. Зашто? Зато јер је црква у опште променила свој став према римском свету, када је престало прогонство у време владавине краља Константина. Првобитно хришћанство, које је већ у великој мери отпало од апостолског, постало је државна религија. Шта се сада догодило с ранијим непријатељством према свему што је паганско? Како је црква „избегла олују прогонства, уронивши у сунчев сјај царске милости“, написао је у 19. веку свештеник Хенри Ј. Вандик, „она се уздигла изнад ниске замисли о цркви, која је спашена из света, до узвишене замисли о свету, који треба да буде спашен посредничком улогом цркве:“
И какав је био резултат тог небиблијског размишљања, „Отворивши своје срце човечијој природи религије, почела се приближавати Исусовој људској природи, ревно истражујући који је дан његовог рођења, да би га могла славити“. Па ако је смео да се слави Исусов рођендан, како је онда с другим рођенданима? Вилиам Велш доводи то у везу следећим речима: „Слављењем Христовог рођења, вратило се назад на слављење рођења обичних смртника“.
Да ли је то данас од значаја?
Све се то догађало пре много векова. Зашто би требало да утиче данас на слављење рођендана? Ако хришћани из првог века нису славили ни свој, ни Исусов рођендан, зашто онда и данас прави хришћани не би опонашали њихов пример?
„Али, није ли то екстремно, чак фанатички?“ могао би неко да пита? „Шта је лоше у једној рођенданској прослави? Данас то нема никакве везе са спиритизмом и астрологијом.“
Интересантно је да много гога што се данас сматра само по себи разумљивим на рођенданској прослави, носи печат старих религиозних обреда. „Паљење свећа на колачима почело је код Грка“, кажу Линтонови. „Филасорус (један грчки историчар) извештава да су сваког шестог дана у месецу, на рођендан Артемиде, богиње месеца и лова и плодности на олтаре темпла те богиње били стављани колачи од меда, округли као месец и окићени запаљеним свећама.“
Шта значе свеће? „Према народном веровању рођенданске свеће имају посебну магичну моћ при испуњењу жеља—свеће које горе и жртвена ватра имају посебно мистично значење откако је човек први пут подигао олтаре својим боговима. Рођенданским свећама се указују почасти и одаје признање ономе ко слави, и оне му доносе срећу“, пише у споменутом делу.
А како је са традиционалном честитком „Срећан рођендан“? У књизи Предања о рођенданима читамо: „Рођендански поздрави и честитке недељиво су везани за тај празник . . . изворни корени те идеје леже у магији. Чаробне речи за добро или за зло главни су инструмент чарања. На рођендан је човек прихватљивији за чаробне речи, јер су у то време присутни лични духови . . . Рођенданске жеље имају јаче деловање на добро или зло, јер смо тај дан ближи свету духова“ (страна 20).
Значи ли то да хришћани не смеју да имају ништа са било којим обичајем, који има порекло у обредима криве религије? Не. Многи широм света раширени обичаји могу да буду баш таквог порекла. Ипак, ако су ознаке неког обичаја, који је сачуван до данашњег дана, супротне библијским темељним начелима, тада прави хришћани на темељу своје савести одбијају да суделују у њима.
Слављење самога себе
Линтонови примећују да су рођендани другачији од свих празника, јер „су сви ти поклони и честитке намењене појединцу. Рођенданска торта са шареним украсима од шећера, обасјана светлом свећа, одаје признање слављенику. Остали празници уздижу срце, али рођендани славе наше ја.“
Да ли је за хришћане добро да суделују у свечаностима које славе „наше ја“? Говорећи поносним фарисејима, Исус је рекао опомињујући: „Јер који се подиже, понизиће се, а који се понижује, подигнуће се“ (Мат. 23:12). Једно претерано слављење нечијем или нашем ја може да има за последицу понижење од стране Божје руке. „Не тежимо за таштом славом“, саветује апостол Павле (Гал. 5:26, СТ).
„Али, зашто критиковати тако малу ствар, као што је слављење рођендана?” могао би неко да примети. Хришћани верују да и овде налази примену библијско темељно начело: „Који је вјеран у малом и у многом је вјеран, а ко је невјеран у малом и у многом је невјеран“ (Лука 16:10).
Иако рођенданска забава може бити „мала ствар“ она додирује једно значајно темељно начело. Црква четвртог века почела је да одобрава слављење рођендана тек након што је извршила битну промену у свом мишљењу. Као што смо приметили на 19. страни свештеник Вандик говори о библијском темељном начелу да хришћанска црква није „ни један део света“, као о „нижој замисли“. Али, хришћани чија се вера темељи на Библији не могу да одобравају такав начин мишљења!
Библија нигде не даје цркви право да одбаци Исусову констатацију да ,,ви не припадате свијету, него вас ја изабрах од свијета” (Јован 15:19, СТ). Одакле цркви право да одбацује Исусове речи као „нижу замисао“, следећи своју „узвишену замисао“, наиме да црква треба да постане део света, како би га могла спасити?
Јаков је сасвим јасно рекао у свом писму: „Прељубничке душе, зар не знате да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Дакле, ко год хоће да буде пријатељ свијету, постаје непријатељ Богу“ (Јаков 4:4, СТ). Посредују ли те речи утисак да би црква могла да спаси свет, постајући део њега и да преузме његове обичаје?
Нешто боље
Иако је рођење детета радостан догађај, Библија га доводи у везу са следећом интересантном примедбом: „Бољи је добар глас него скупоцено уље, и смртни дан него дан рођења“ (Проп. 7:1, СТ). Како то разумети?
Сви смо ми рођењем наследили несавршенство и грех наших предака, Адама и Еве. Рођени смо ван подручја Божје милости и то с изгледом на кратак, мукотрпан живот, који завршава смрћу (Јов 14:1—4; Рим. 5:12).
Иако смо дошли на свет, такорећи под Божјим гњевом, ситуација није безнадежна. Библијски записивач, Јован изражава то следећим речима: „Ко верује у сина има живот вјечни; а тко не вјерује сину, неће видјети живота, већ гњев Божји остаје на њему“ (Јован 3:36, СТ).
Дакле, несавршени живог који поседујемо, с Божјег становишта није заправо стваран живот. Зато је толико важно добро „име“ код Бога. Ако је неко трошио свој живот у стицању таквог „имена“ онда се на крају таквог драгоценог живота, може заиста рећи да је „смртни дан (бољи) него дан рођења“. Таква особа има сигурну наду да ће бити васкрснута у живот (Иса. 26:19). Зар онда не би било боље потражити и сачувати добар однос с Богом, него славити рођендан? Коначно, гледано с Божјег становишта ми смо само „дим који се час покаже и затим нестане“ (Јаков 4:14, СТ).
„Они не славе. . .“
Када је један Јеховин сведок недавно разговарао с неком породицом, било му је речено да у суседном стану живе Јеховини сведоци. Одакле је та породица знала да су они Сведоци? Једно од њихове деце брзо је одговорило: „Они не славе!“
„Тачно је да Јеховини сведоци не славе рођендане или празнике“, потврдио је Сведок. „Али, да ли си знао да се ми сакупљамо у друго време да би се провеселили?“
Дечак је, раширивши очи упитао: „Заиста?“
Јеховини сведоци не носе лицемерно свечана црна одела и кошуље од кострети. Одбијање Јеховиних сведока да славе рођендане укорењено је у искреној жељи да се допадну Богу. Они не могу ништа друго, него да укажу на то—као и хришћани већ од времена Оригена—да Библија спомиње само слављење рођендана египатског фараона и Ирода Антипе, једног римског владара. Ни један од њих није био Божји слуга. Такође је вредно запазити да су обе свечаности биле повезане са погубљењем (1. Мојс. 40:20—22; Мат. 14:6—11).
Али, Јеховини сведоци се радују животу. Понекад се мало разоноде. Они се заједнички радују изгледу на вечни живот под Божјим Царством (Мат. 6:9, 10; Отк. 21:3, 4). Верују да долази време кад се деца више неће рађати са тугом и жалошћу. Тада ће свако ко се роди, са сигурношћу да гледа у сусрет животу, који ће трајати тако дуго, да ће бројање рођендана бити сасвим безначајно. А до тада Сведоци ће, терани дубоком љубављу према животу и љубављу према Богу, желети да му се допадну и у „малим стварима“, као што је на пример њихово становиште према славама, које још увек носе главне ознаке криве религије.