Да ли би Месија трпео и умро?

КАКО смо већ видели, очекивали су Јевреји првог века вођу, који би победио Римљане и над Израелом успоставио јеврејску краљевску владавину, која би неко време имала за последицу мир и Божији благослов. Пошто Исус из Назарета није испунио ова очекивања, није га признао јеврејски народ као месију.

Многи Јевреји, којима је учење Исуса одговарало, веровали су још после његове смрти да је он био Месија. Зашто су могли да верују? Зашто су могли ови Јевреји у некога да верују, који је морао да трпи и да буде убијен, док хебрејски списи ипак признају, да ће Месија донети са собом краљевску владавину над Израелом, једно време великих благослова?

Како из списа Исусових јеврејских следбеника произлази, дошли су његови ученици кратко после његове смрти до закључка, да су превиђена важна пророчанства из хебрејских списа, текстови који су показивали, да је Месије имао да испуни унапред припремљени задатак, пре него што би могао да влада Израелом. Какав је то био задатак? А где се говори у хебрејским списима о овом унапред припремљеном задатку?

Пророчанство о Месији у књизи Данила

У хебрејским списима односи се хебрејска реч Месија или помазаник често на краљеве и свештенике старог Израела. Увек када се она односи на ове ситне помазанике употребљава се у хебрејском језику или као атрибутивни придев или ту долази један други генитив атрибута. Постоји један библијски текст, где то није случај, што указује да се реч односи на Месију. Пазило се на дословну реч овог библијског текста.

„Седамдесет је недјеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши пријеступ и да нестане гријеха и да се очисти безакоње и да се доведе вјечна правда, . . . Зато знај и разумиј: откад изиде ријеч, да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам недеља, и шездесет и двије недеље да се опет пограде улице и зидови, и то у тешко вријеме. А послије те шездесет и двије недеље погубљен ће бити помазаник“ (Данило 9:24—26).

Занимљиво је, да спис овде каже да ће вечна праведност бити доведена, ова се не приписује владавини Месије него се доводи у везу са погубљењем.

Даље се указује, да ови догађаји стоје у вези са ’крајем грехова’. То је сигурно вредно пажње, јер у хебрејским списима то значи, да свако од нас има урођену склоност да чини неправду или да греши. У 1. Мојсијевој 8:21 цитира се следећа Божија изјава: „Мисао срца човјечијега је зла од малена“. Даље читамо: „Доиста нема човјека праведна на земљи који твори добро и не гријеши!“ (Проповедник 7:20). Али иако свако од нас има ову склоност, против које се он стално узалудно бори, ипак ће појава и смрт Месије да учини „гресима крај“. Није чудо, да се то каже у вези са доношењем „вечне праведности“!

Осим тога каже се у Данилу 9, да ће појава и смрт Месије ’уклонити грех’. У хебрејским списима односи се реч „помирење“ на покривање греха приношењем животиња за жртву (2. Мојсијева 29:36). На посебан начин се у Данилу 9 не доводи реч „помирење“ у везу са смрћу животиње, него у везу са смрћу Месије.

„Жртва“ за друге

Вредно је пажње, да у хебрејским; списима осим у Данилу 9:24, 26 где је наведена заступничка жртва постоји још један текст, који опширно описује заступничко помирење и смрт. У овом пророчанству је реч о патњама и о смрти једног човека, који ће учинити помирење за грех других. Чак се јасно каже, да ће он бити жртва за грехе других.

Узима се у обзир оно што у Исаији 52:13 до 53:12 о овом Божијем слуги стоји написано: „Гле, слуга ће мој бити срећан, подигнуће се и узвисиће се и прославиће се. Како се многи зачудише теби, што бијеше нагрђен у лицу мимо сваког човјека, и у стасу мимо синове човјечије. Тако ће опет удивити многе народе, цареви ће пред ким затиснути уста своја, јер ће видјети што им није казивано и разумјеће што нијесу слушали. Ко вјерова проповиједању нашему, и мишица Господња коме се откри? Јер изниче пред њим као шибљика, и као коријен из сухе земље, не би обличја ни љепоте у њега, и видјесмо га, и не бјеше ништа на очима, чега ради бисмо га пожељели. Презрен бјеше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице, презрен да га ни за што не узимасмо. А он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше пријеступе, избијен за наша безакоња; кар бјеше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцијелисмо. Сви ми као овце зађосмо, сваки нас се окрену својим путем, и Господ пусти на њ безакоње свијех нас. Мучен би и злостављен, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би, и као овца; нијема пред онијем који је стриже не отвори уста својих. Од тјескобе и од суда узе се, а род његов ко ће исказати? јер се истрже из земље живијех и за пријеступе народа мојега би рањен. Одредише му гроб са злочинцима, али на смрти би с богатијем, јер не учини неправде, нити се нађе пријевара у устима његовијем. Али Господу би воља да га бије, и даде га на муке; кад положи душу своју у принос за гријех, видјеће натражје продуљиће дане, и што је Господу угодно напредоваће његовом руком. Видјеће труд душе своје и наситиће се праведни слуга мој оправдаће многе својим познањем, и сам ће носити безакоња њихова. Зато ћу му дати дио за многе, и са силнима ће дијелити плијен, јер је дао душу своју на смрт, и би метнут међу злочинце, и сам носи гријехе многих, и за злочинце се моли“.

Запажа се да је Исаија рекао: „Правда ће доћи преко једне особе, која је као „жртва“ поднешена за наше грехе“ и која стога носи „све наше грехе“. Пошто из Данила 9:24—26 произлази да ће Месија ове грехе да укине, мора да се Исаија 52:13 до 53:12 такође односи на дело Месије.

Противречност је разјашњена

Али ако Месија мора да пати и умре, да би грехе других окајао, како може он онда у испуњењу једног даљњег пророчанства Исаије да влада као краљ?

Исаија је указао на ову привидну противречност, када је рекао о Месији: „Видјеће натражје, продуљиће дане.“ „Са силнима ће дијелити плен, јер је дао душу своју на смрт“. Како је могло тако нешто привидно да противречно заиста да се догоди? Како могу неком да се; „продуље дани“, пошто је „дао душу своју на смрт“?

Један други слуга Божији је поставио једном питање: „Кад умре човјек, хоће ли оживјети?“ (Јов 14:14). Хебрејски списи одговарају одлучно са ДА! Они не обавештавају само, да су Божији пророци васкрсавали мртве, него у њима стоји, да ће се они који у гробовима спавају пробудити (Данило 12:2 упореди 1. Царевима 17:17—24; 2. Царевима 4:32—37; 13:20, 21).

Да би се могла Божија реч испунити, морао би Месија да буде доведен у живот или васкрснут. Само онда би могао он као краљ да влада и да благослови човечанство. Следеће Давидове речи се могу с правом односити на њега: „Јер нећеш оставити душе моје у паклу“ (Псалам 16:10).

Ова библијска пророчанства су била тако схваћена од Христових ученика првог века. Сазнало се, да је Исус упркос своје патње и своје смрти могао да буде Месија, чак се у томе видела и једна потврда да је он био Месија!

Зашто је тако тешко да се прими?

За већину Јевреја оног времена било је тешко да се прими веровање о једном Месији који пати и умире. Узроци зато били су без сумње дуго популарно схватање оног времена. На пример, многи Јевреји су мислили, да су они у стању, њихову урођену склоност ка греху потпуно да победе, при чему се труде да задрже мозаитски закон. Такве особе су веровале, да могу сопственом снагом „греху да направе крај“, и стога нису увидели потребу да је Месија за њихове грехе умро, да би њих окајао.

Даље свуда се учило, да Бог Јевреје већ сам стога за праведне сматра, пошто су они Аврамови потомци. Када би Јеврејима била аутоматски приписана праведност, онда они не би требали Месију који би „многе до праведности“ довео. Било је тако, као што Клауснер пише: „Цела идеја о једном Месији, који би био убијен, била је у Исусово време. . . још сасвим незамислива“.

До око 100 године после Исусове смрти одбили су Јевреји, да верују у Месију, који би могао да буде убијен. Онда је дошло нешто, што је то изменило. Шта?