Наша крхка планета — како стоји ствар с будућношћу?

ПРЕ двеста година, амерички државник Патрик Хенри је рекао: „Не знам ни за један други начин просуђивања будућности осим помоћу прошлости.“ У прошлости, човек је тлачио околину. Хоће ли убудуће окренути нови лист? До сада, знаци нису охрабрујући.

Иако се остварио известан похвалан напредак, он је углавном био козметички, јер се бавио симптомима пре него узроцима. Ако је кућа трула, то што се дрво офарба неће спречити њен пад. Само већа структурна реформа може је спасти. Слично томе, мора постојати реструктуирање начина на који човек користи ову планету. Пуко контролисање штете неће бити довољно.

Анализирајући резултате 20-годишњих еколошких контрола у Сједињеним Државама, један стручњак закључује да се „насртај на околину не може ефикасно контролисати, већ мора бити спречен“. Очито, спречавање загађивања је много боље него лечење од његових штетних последица. Али постизање оваквог циља захтевало би ништа мање него фундаменталну промену у људском друштву и у жижи великог бизниса. Књига Caring for the Earth признаје да старање о земљи захтева „вредности, економије и друштва другачија од већине оних што данас преовладавају“. Које су неке од ових вредности које треба променити ради спасавања планете?

Укорењени узроци криза

Себичност. Стављање интереса планете испред интереса искоришћавања људи први је неопходни корак ка заштити околине. Ипак, мало је њих спремно да се одрекне имућног начина живота, иако он можда уништава планету за будуће генерације. Кад је влада у Холандији — једној од најзагађенијих земаља у западној Европи — покушала да у оквиру једне кампање против загађивања ограничи путовање аутомобилима, широко распрострањено противљење саботирало је план. Иако су холандски путеви најпренатрпанији на свету, возачи једноставно нису били вољни да се одрекну своје слободе.

Користољубље утиче како на доносиоце одлука тако и на општу јавност. Политичари нису вољни да у дело спроведу еколошку политику која их може коштати гласова, а индустријалци се противе сваком предлогу који би могао угрозити профит и економски раст.

Похлепа. Кад је у питању избор између профита и очувања околине, новац обично гласније говори. Снажне индустрије лобирају да би контролу загађивања смањиле на најмању меру или да би сасвим избегли владине регулативе. Штета на озонском омотачу пружа пример за овај проблем. Чак у марту 1988, председник једне велике хемијске компаније САД је изјавио: „У овом тренутку, научни доказ не указује на потребу за драматичним смањивањима испуштања ХФУ.“

Међутим, ова иста компанија је препоручила комплетно постепено искључивање хлорофлуороугљеника (ХФУ). Је ли то био преокрет у срцу? „То није имало никакве везе с тим да ли се околини штети или не“, објаснио је Мустафа Толба, генерални директор Програма УН за човекову околину (UNEP). „Ствар је била [у] томе ко ће остварити [економску] предност над ким.“ Сада многи научници схватају да је уништавање озонског омотача једна од најгорих еколошких катастрофа у историји коју је проузроковао човек.

Незнање. Оно што не знамо чини оно што знамо кржљавим. „Ми још увек знамо релативно врло мало о обиљу живота у тропским кишним шумама“, објашњава Питер Рејвен, директор Ботаничке баште Мисурија. „Запањујуће је то што више знамо — пуно више — о месечевој површини.“ Исти је случај и у погледу атмосфере. Колико још угљен-диоксида можемо и даље пумпати у небо а да не наудимо глобалној клими. Нико то не зна. Али, као што је рекао часопис Time „лакомислено је подвргнути природу таквим џиновским експериментима када је крајњи резултат непознат и кад су могуће последице и сувише страшне да се о њима размишља“.

Према проценама UNEP-а, могуће је да ће губитак озона до краја ове деценије коначно изазивати стотине хиљада нових случајева рака коже сваке године. Последице по усеве и рибарство још увек су непознате, али се очекује да буду суштинске.

Кратковида гледишта. За разлику од других катастрофа, еколошки проблеми нам се подмукло прикрадају. То кочи покушаје да се изведе концентрисана акција пре него што се направи трајна штета. Књига Saving the Planet упоређује нашу садашњу ситуацију са ситуацијом осуђених путника на онеспособљеном Титанику 1912: „Мало њих је свесно пропорција могуће трагедије.“ Аутори верују да се планета може спасти уколико се политичари и бизнисмени суоче с реалношћу и размисле с аспекта дугорочних решења способних да заживе уместо с аспекта краткорочних користи.

Самољубиви ставови. На Самиту о Земљи 1992, шпански премијер Фелипе Гонзалес је истакао да је „проблем глобалан, и да решење не може бити друго осим глобално“. То је истина, али пронаћи решења која су глобално прихватљива јесте обесхрабрујући задатак. Један делегат САД на Самиту о Земљи рекао је без увијања: „Не долази у обзир да се о америчком начину живота преговара.“ С друге стране, индијски еколог Манејка Ганди се жалила да „једно дете на Западу потроши колико и 125 људи на Истоку“. Она је тврдила да „је скоро целокупна еколошка деградација на Истоку због потрошње на Западу“. Увек изнова, међународни покушаји да се побољша околина разбили су се о стене самољубивих националних интереса.

Упркос свим овим основним проблемима, постоје разлози да се с поуздањем гледа у будућност. Један од њих јесте еластичност одбрамбеног система наше планете.

Исцељивање Земље

Попут људског тела, земља има задивљујућу способност да се сама исцели. Један изузетан пример за то одиграо се прошлог века. Индонежанско вулканско острво Кракатао (Кракатоа) је пукло 1883. уз огромну експлозију која се чула на удаљености од скоро 5 000 километара. Скоро је 21 кубни километар материје био избачен у небо, а две трећине острва нестало је у мору. Девет месеци касније, једини знак живота био је микроскопски паук. Данас је читаво острво покривено бујном тропском вегетацијом, која удомљава стотине врста птица, сисара, змија и инсеката. Без сумње је овај опоравак потпомогнут заштитом коју острво ужива као део националног парка Ујунг Кулон.

Људска штета се такође може отклонити. Уз довољно времена, земља може сама себе исцелити. Питање је: хоће ли човек дати земљи предах који јој је потребан? Вероватно не. Али постоји Неко ко је одлучан да нашој планети допусти да се исцели — Онај који ју је створио.

„Нек се радује земља“

Бог никада није намеравао да човек уништава земљу. Он је Адаму рекао да ’ради и чува‘ Еденски врт (Постање 2:15). Јеховина брига за заштиту околине такође је очигледна из многих закона које је дао Израелцима. На пример, било им је речено да сваке седме године — сабатне године — оставе земљу да лежи угарена (Излазак 23:10, 11). Када су Израелци често игнорисали ову и друге божанске заповести, Јехова је коначно дозволио да Вавилонци ту земљу оставе без становника, и она је лежала пуста 70 година „докле се земља не наужива субота својих“ (2. Летописа 36:21). С обзиром на овакав историјски преседан, не изненађује то што Библија каже да ће Бог ’уништити оне који земљу уништавају‘ тако да се земља може опоравити од човековог еколошког насртаја (Откривење 11:18).

Та акција, међутим, биће само први корак. Преживљавање планете, како је биолог Бари Комонер исправно истакао, „зависи исто толико од окончања рата с природом колико од окончања ратова између нас самих“. Да би постигли тај циљ, људи на земљи морају бити „научени од Господа“ како би бринули једни за друге и за свој земаљски дом. Као резултат, њихов мир биће „обилан“ (Исаија 54:13, ДК).

Бог нас уверава да ће бити обнове земљиних екосистема. Уместо да неумољиво напредују, пустиње ће ’цветати ко ружа‘ (Исаија 35:1). Уместо несташица хране, биће „пшенице у земљи изобиља“ (Псалам 72:16). На место да умиру од загађености, земљине реке ће „пљескати рукама“ (Псалам 98:8, ДК).

Када ће таква промена бити могућа? Кад ’сам Јехова постане краљ‘ (Псалам 96:10, NW). Божанска владавина гарантоваће благослов за сваку живу ствар на земљи. „Нек се радује земља“, каже псалмиста. „Нек попљеска море и све што је у њему. Нека слави поље и све што је у њему и нек покликују сва дрвета шумска“ (Псалам 96:11, 12).

Земља, коју благосиља њен Створитељ и којом се влада у праведности има славну будућност. Библија описује резултате: „Правда и мир пољубиће се. Верност ће из земље изникнути, а правда ће с неба приникнути. И Господ ће дати срећу, и земља ће наша плод свој дати“ (Псалам 85:11-13). Када тај дан осване, наша планета ће заувек бити изван опасности.

[Слика на 13. страни]

Попут људског тела, земља има задивљујућу способност да се сама исцели