Да ли се битка добија?

„ЧУВАЈТЕ ову планету, то је једина коју имамо.“ Био је ово драматичан апел британског принца Филипа, председника Светског фонда за природу.

Хиљадама година раније, псалмиста је написао: „Небо је небо Господње, а земљу је синовима човечјим дао“ (Псалам 115:16). Бог нам је дао земљу као наш дом, и ми је морамо чувати. У томе је у ствари сва екологија.

Дословно, реч „екологија“ значи „проучавање дома“.a Једна дефиниција коју даје American Heritage Dictionary је „проучавање штетних утицаја модерне цивилизације на околину, у погледу њихове превентиве или одстрањивања путем очувања“. Једноставно речено, екологија подразумева откривање тога какву штету човек чини и затим проналажење начина да се она отклони. Ни једно ни друго није једноставан задатак.

Три суште истине екологије

Бари Комонер, биолог, у својој књизи Making Peace With the Planet, указује на три једноставна закона екологије која помажу да се објасни због чега је земља толико рањива на злоупотребу.

Све је повезано са свим другим. Баш као што кваран зуб може лоше утицати на читаво тело, тако оштећење једног засебног природног ресурса може покренути читав ланац еколошких проблема.

На пример, током последњих 40 година, крчи се 50 посто непалских хималајских шума или због огрева или за дрвне производе. Када се то земљиште на планинским обронцима једном лиши дрвећа, ускоро бива спрано кад стигну монсунске кише. Ново дрвеће се не може лако учврстити без површинског тла и многе планине постају голе. Због крчења шума, Непал сада губи милионе тона површинског тла годишње. А проблеми нису ограничени само на Непал.

У Бангладешу провале облака, које су некада упијала дрвећа, неометано јуре низ оголеле планине и даље ка обали, где изазивају катастрофалне поплаве. У ранијим временима, Бангладеш је имао озбиљно плављење једном у 50 година; сада је то сваке 4. године или и мање.

У другим деловима света, крчење шума води до стварања пустиња и промена у локалној клими. Шуме су само један природни ресурс који човек експлоатише. Пошто еколози још увек релативно мало знају о међусобно повезаним деловима нашег пространог екосистема, проблем може бити неопажен све док се већ не направи озбиљна штета. То је тако и у случају одстрањивања отпада, што добро илуструје други закон екологије.

Све мора негде да оде. Замислите на шта би личила типична кућа ако се уопште не би избацивало смеће. Наша планета је баш један такав затворени систем — сав наш отпад коначно мора завршити негде унутар нашег земаљског дома. Делимично уништавање озонског омотача показује да чак и очито безопасни гасови, као што су хлорофлуороугљеници (ХФУ) не нестају једноставно у ваздуху. ХФУ су само једна од стотина потенцијално опасних супстанција које се пуштају у небо, у реке и океане.

Истина, неки продукти — названи „биодеградабилни“ — могу с временом бити разложени и апсорбовани природним процесима, али други не могу. По плажама у свету разбацани су пластични контејнери који ће деценијама лежати уоколо. Мање приметљив је индустријски токсични отпад, који је обично негде затрпан. Иако је далеко од очију, нема гаранције да ће увек бити далеко и од нас. Он још увек може процурити до подземних залиха воде и створити велике здравствене опасности по човека и животиње. „Ми не знамо шта да радимо с хемикалијама које модерна индустрија производи“, признао је један мађарски научник с будимпештанског Института за хидрологију. „Ми чак не можемо да водимо евиденцију о њима.“

Најопасније ђубре од свих јесте радиоактивни отпад, нуспроизвод нуклеарних електрана. Хиљаде тона нуклеарног отпада чува се на привременим локацијама, иако је нешто већ бачено у океане. Упркос година научног истраживања, до сада се није пронашло никакво решење за безбедно, трајно складиштење или одстрањење, и ниједно се не назире на пучини. Нико не зна када би ове еколошке темпиране бомбе могле експлодирати. Тај проблем сигурно неће нестати — отпад ће бити радиоактиван вековима, или миленијумима који долазе, или док Бог не предузме акцију (Откривење 11:18). Човеково необраћање пажње тој ствари одстрањивања отпада такође је подсетник на трећи закон екологије.

Пусти да природа иде својим путем. Другим речима, човек треба да сарађује с природним системима уместо да покушава да их заобиђе нечим што он мисли да је боље. Одређени пестициди су прикладан пример. Кад су први пут били уведени, они су земљорадницима омогућили да контролишу коров и практично елиминишу штеточине. Обилне жетве изгледале су гарантоване. Али онда су ствари пошле наопако. Корови и инсекти су се показали отпорнима на један пестицид за другим, и постало је очигледно да ти пестициди трују природне непријатеље инсеката, дивљач, па чак и самог човека. Можда се тровање пестицидима и вас дотакло. Тада сте једна од најмање милион жртава широм света.

Коначна иронија јесте растући доказ да на дуге стазе пестициди чак не могу повећати приносе жетве. У Сједињеним Државама инсекти прождиру већи део жетве сада него пре пестицидне револуције. Слично томе, Међународни истраживачки институт за пиринач, с базом на Филипинима, открио је да у југоисточној Азији пестициди више не повећавају приносе пиринча. У ствари, један програм који спонзорише индонежанска влада који се на пестициде не ослања тако снажно, постигао је 15-постотни пораст у производњи пиринча почев од 1987. упркос 65-постотном паду у коришћењу пестицида. И поред свега тога, земљорадници у свету још увек сваке године навелико користе пестициде.

Три горе истакнута закона екологије помажу да се објасни зашто ствари иду наопако. Друга значајна питања су: колико је штете већ направљено, и може ли се она отклонити?

Колико је штете направљено?

Приложена карта света (види стране 8-9) истиче неке главне еколошке проблеме и локације где су они најкритичнији. Очигледно, кад губитак обитавалишта или други чиниоци изазову нестанак неке биљне или животињске врсте, човек не може отклонити ту штету. Друге штете — попут пропадања озонског омотача — већ су учињене. Како стоје ствари с текућом еколошком деградацијом? Да ли је учињен напредак у њеном заустављању или барем успоравању?

Два најважнија мерила еколошке штете јесу пољопривреда и рибарење. Зашто? Зато што њихова продуктивност зависи од здраве околине и зато што наши животи зависе од поузданих залиха хране.

Оба сектора показују знаке погоршања. Организација Уједињених нација за исхрану и пољопривреду израчунала је да рибарске флоте у свету не могу ухватити више од 100 милиона тона рибе а да озбиљно не угрозе залихе рибе. Тај укупан износ премашен је 1989, и наравно, следеће године светски улов је опао за четири милиона тона. Количине рибе у неким стаништима нагло се смањују. На пример, у североисточном Атлантику улов је опао за 32 посто у последњих 20 година. Главни проблеми су претерано ловљење рибе, загађивање океана, и уништавање мрестилишта.

Овај алармантни тренд огледа се у производњи усева. Током шездесетих и седамдесетих, побољшане сорте усева као и наводњавање и широка употреба хемијских пестицида и вештачког ђубрива знатно су поспешили светску производњу житарица. Сада, пестициди и вештачка ђубрива губе своју ефикасност, а несташице воде и загађивање такође доприносе мршавим жетвама.

Иако сваке године има скоро 100 милиона уста више за храњење, током прошле деценије дошло је до пада укупне количине обрадивог земљишта. И та ораница губи своју плодност. Институт за посматрање света процењује да је ерозија у току последњих 20 година земљораднике лишила 500 милијарди тона површинског тла. Неизбежно, производња хране је почела да опада. Извештај State of the World 1993 коментарише да „тренд у данашњем свету који највише узнемирава вероватно [јесте] пад од шест посто по особи у производњи житарица између 1984. и 1992.“.

Јасно је да су животи милиона људи већ у опасности као последица човековог немара према околини.

Може ли човек решити проблеме?

Иако човек сада разуме нешто од онога што иде наопако, то није лако поправити. Прва потешкоћа јесте што би то захтевало пуно пара — најмање 600 милијарди америчких долара годишње — да би се спровели опсежни предлози изложени на Самиту о Земљи 1992. Стварне жртве такође би биле неопходне — жртве као што су бацати мање а рециклирати више, чувати воду и енергију, користити јавни превоз радије него приватни, и, што је најтеже, размишљати с аспекта планете, а не с аспекта свог сопственог дворишта. Џон Карнз мл., председник једног комитета САД за обнављање водених екосистема, сажео је овај проблем у неколико речи: „Оптимиста сам што се тиче тога шта можемо урадити. Песимиста што се тиче онога што ћемо урадити.“

Сама цена целокупног чишћења таква је да већина земаља више воли да одложи дан обрачуна. У време економских криза, еколошке мере се сматрају претњом за послове или кочницом за економију. Говорити је јефтиније него деловати. Књига Caring for the Earth описује да је досадашњи одазив попут „грмљавине реторике коју следи суша неделовања“. Али упркос овом намерном одуговлачењу, зар не би нова технологија — ако јој се да времена — могла пронаћи неки безболни лек за бољке ове планете? Очигледно не.

У једној заједничкој изјави, Национална академија наука САД и Краљевско друштво Лондона искрено су признали: „Ако се тренутна предвиђања о порасту становништва покажу тачним а обрасци људске активности на планети остану непромењени, наука и технологија можда неће бити у стању да спрече или неповратну деградацију околине или дуго сиромаштво за велики део света.“

Застрашујући проблем нуклеарног отпада који нема куда да оде јесте подсетник да наука није свемоћна. Већ 40 година научници трагају за безбедним локацијама на којима би трајно ускладиштили високорадиоактивни отпад. Та потрага се показује толико тешком да су неке земље, као што су Италија и Аргентина, закључиле да спремну локацију неће имати све до 2040. најраније. Немачка, земља с највише оптимизма на овом подручју, нада се да ће планове привести крају до 2008. године.

Зашто је нуклеарни отпад толики проблем? „Ниједан научник нити инжењер не може дати апсолутну гаранцију да радиоактивни отпад неће једног дана процурити у опасним количинама чак и из најбољих складишта“, објашњава геолог Конрад Краускопф. Али упркос раним упозорењима о тешкоћама око одстрањивања отпада, владе и нуклеарна индустрија су безбрижно гурали напред, претпостављајући да ће се технологија сутрашњице појавити с неким решењем. То сутра никад није дошло.

Уколико технологија нема брзински лек за ову еколошку кризу, које су друге опције преостале? Хоће ли морање коначно присилити народе да заједнички делују како би заштитили планету?

[Фуснота]

[Оквир на 7. страни]

Потрага за обновљивим изворима енергије

Већина од нас енергију узима здраво за готово — све док не нестане струја или док не поскупи нафта. Међутим, потрошња енергије је један од највећих узрока загађења. Велики део искоришћене енергије потиче од сагоревања дрвета и фосилних горива, што је процес који у атмосферу избацује милионе тона угљен-диоксида и десеткује светске шуме.

Нуклеарна енергија, као друга могућност, постаје све непопуларнија због опасности од несрећа и потешкоћа око складиштења радиоактивног отпада. Друге могућности познате су као обновљиви извори енергије, јер користе изворе енергије који се природно појављују и који слободно стоје на располагању. Постоји пет основних врста.

Соларна енергија. Она се лако може искоришћавати за грејање, а у неким земљама, као што је Израел, многе куће имају соларне панеле за загревање воде. Коришћење сунца за производњу електричне струје је теже али савремене фотоволтажне ћелије већ обезбеђују електричну струју у сеоским подручјима и све су економичније.

Снага ветра. Огромне ветрењаче сада су широко распрострањене у неколико ветровитих делова света. Електрична струја коју обезбеђује ова, како се назива, еолска енергија константно има све нижу цену и сада у неким подручјима кошта мање него струја из традиционалних енергетских залиха.

Хидроелектрицитет. Из хидроелектрана у свету већ долази 20 посто електричне струје, али је нажалост у развијеним земљама велики број погодних локација већ искоришћен. Огромне бране такође могу проузроковати знатну еколошку штету. Чини се да је градња бројних мањих хидроелектрана бољи изглед, поготову у земљама у развоју.

Геотермална енергија. Неке земље, а нарочито Исланд и Нови Зеланд, биле су у могућности да се прикључе на „топловодни систем“ испод својих ногу. Подземна вулканска активност загрева воду која се може употребити за грејање кућа и за стварање електричне струје. Италија, Јапан, Мексико, Сједињене Државе и Филипини такође су до извесне мере радили на овом природном извору енергије.

Снага плиме и осеке. Неке земље, као што су Британија, Русија и Француска, користе плиму и осеку на океану да би производили електричну струју. Међутим, у целом свету постоји мало локација које би обезбеђивале овакве залихе енергије по економичним ценама.

[Оквир⁄Слике на странама 8, 9]

Неки већи еколошки проблеми света

Уништавање шума. Три четвртине шума умереног појаса и половина тропских шума света већ је изгубљено, а стопа крчења шума у оквиру протекле деценије алармантно расте. Последње процене кажу да се сваке године уништи између 150 000 и 200 000 квадратних километара тропских шума, што је отприлике величина Уругваја.

Токсични отпади. Половина од 70 000 хемикалија које се тренутно производе класификоване су као токсичне. Само Сједињене Државе производе 240 милиона тона токсичног отпада сваке године. Недостатак података онемогућава да се израчуна укупан светски износ. Осим тога, до 2000, биће отприлике 200 000 тона радиоактивног отпада ускладиштеног на привременим локацијама.

Деградација земљишта. Трећину површинског подручја у свету угрожава стварање пустиња. У неким деловима Африке, Сахара је узнапредовала за 350 километара у року од само 20 година. Већ су угрожени животи милиона људи.

Оскудица воде. Око две милијарде људи живи у подручјима где постоји хронична несташица воде. Пресушивање хиљада бунара због све нижих нивоа воде у изданима од којих зависе погоршава ову несташицу.

Врсте којима прети изумирање. Иако су бројеви донекле засновани на претпоставци, научници процењују да ће између 500 000 и 1 000 000 врста животиња, биљака и инсеката бити искорењено до 2000.

Загађеност атмосфере. Једна студија Уједињених нација из раних 1980-их установила је да једна милијарда људи живи у урбаним подручјима која су свакодневно изложена количинама честица чађи или отровних гасова, као што су сумпор-диоксид, азот-диоксид и угљен-моноксид, опасним по здравље. Нагли раст градова у последњој деценији без сумње је овај проблем још више погоршао. Надаље, 24 милијарде тона угљен-диоксида годишње се пумпа у атмосферу, и страхује се да ће овај „гас стаклене баште“ изазвати глобално загревање.

[Мапа]

(За комплетан текст, види публикацију)

Крчење шума

Токсични отпади

Загађеност атмосфере

Оскудица воде

Угрожене врсте

Деградација земљишта

[Извори]

Mountain High Maps™ copyright© 1993 Digital Wisdom, Inc.

Фото: Hutchings, Godo-Foto

Фото: Mora, Godo-Foto