’То је само привремено!‘ — мој живот с бубрежном болешћу

Још се увек сећам тог дана почетком јануара 1980. као да је било јуче. Мајка ме је замолила да одем до радње да купим векну хлеба, али баш кад сам излазио из куће, зазвонио је телефон. Био је то мој доктор који је звао да нам каже резултате мојих лабораторијских тестова. Мама је изненада бризнула у плач. Између јецаја, она ми је пренела лоше вести. Моји бубрези су отказивали. Била ми је преостала још само једна година, највише две, рада бубрега. Доктор је био у праву — годину дана касније био сам на дијализи.

РОДИО сам се 20. маја 1961, као прво од шесторо деце. Кад сам имао око шест месеци, мајка је приметила крв у мокраћи на мојим пеленама. После обимних тестова, моје стање је дијагнозирано као Алпортов синдром, једна ретка наследна мана. Из непознатих разлога, мушкарци с овом болешћу после неког времена често доживе прекид рада бубрега. То није било речено мојим родитељима и мени, тако да нисам бринуо о бубрежној болести.

Онда сам, у лето 1979, приметио да ујутро имам амонијачни дах из уста. Томе и нисам поклањао пуно пажње, али онда сам почео да осећам изнемоглост. Мислио сам да једноставно нисам у форми, па сам прешао преко тога. У децембру сам имао годишњи преглед, а у јануару сам добио горе споменути телефонски позив.

Док сам возио до радње — коначно, мајци је ипак био потребан хлеб — био сам у шоку. Нисам могао да верујем да ми се то догађа. „Имам само 18 година!“ заплакао сам. Скренуо сам и стао. Почео сам да постајем свестан ужаса онога што се догађало.

„Зашто ја?“

Док сам седео ту поред пута, почео сам да ридам. Са сузама које су ми лиле низ лице, зајецао сам: „Зашто ја, Боже? Зашто ја? Молим те, не дај да ми бубрези откажу!“

Док су пролазили месеци 1980, осећао сам се све болесније и болесније; а моје молитве су постале очајније и пуније суза. До краја године, губио сам свест и имао сам честе нападе повраћања због накупљања отпадних токсина у мојој крви, коју моји ослабљени бубрези нису филтрирали. У новембру сам отишао на једно последње камповање с неким пријатељима. Али, био сам тако болестан да сам целог викенда само седео у колима, дрхтећи. Ма шта радио, нисам могао да се угрејем. Коначно, у јануару 1981, догодило се оно неизбежно — моји бубрези су потпуно отказали. Било је или почети дијализу или умрети.

Живот на дијализи

Неколико месеци раније, наш породични доктор испричао ми је о једном новом типу дијализе која не укључује игле и којом се крв чисти унутар тела. Тај процес је познат као перитонеална дијализа (ПД). То ми се одмах свидело, пошто сам имао снажну аверзију према иглама. Тај процес је постао адекватна алтернатива за неке дијалитичке пацијенте.

Задивљујуће је што наше тело има једну опну која може функционисати попут вештачког бубрега. Перитонеум — глатка, провидна опна која формира једну кесу око органа̂ за варење — може да се користи као филтер за чишћење крви. Унутрашња страна те опне ограничава један простор назван перитонеална дупља. Перитонеум је попут једног издуваног балона, уметнутог између стомачних органа.

Ево како делује ПД: у перитонеалну дупљу се ставља специјална течност за дијализу преко једног катетера (цеви) који се хируршки угради у доњи део стомака. Та течност садржи декстрозу, и помоћу осмозе, отпадни продукти и вишак течности извлаче се преко перитонеума из крви у течност за дијализу, која се налази у перитонеалној дупљи. Отпадни продукти који би се нормално уклањали као мокраћа сада су у тој течности за дијализу. Четири пута на дан, морате извршити измену — извући употребљену течност и затим испунити дупљу свежом течношћу. Да се изврши измена, потребно је 45 минута. То је нешто као замена уља — извадите старо и замените новим да бисте повећали свој век трајања и помогли свом телу да глатко функционише!

Почетком јануара 1981, на доњој десној страни био ми је уграђен неопходни катетер. Затим сам прошао кроз две седмице обучавања у тој процедури. Ако се процес не уради исправно, користећи строго асептичну технику, особа може добити перитонитис — озбиљну и потенцијално смртну инфекцију перитонеума.

У лето 1981, око шест месеци након што сам почео ПД, моји родитељи су добили још један телефонски позив који ће дубоко утицати на мој живот.

Потрага за новим бубрегом

Од јануара 1981, био сам на националној листи за пресађивање бубрега.a Надао сам се да ћу се с пресађеним бубрегом вратити у нормалан живот као пре. Нисам ни слутио шта ме чека!

Телефонски позив средином августа обавестио нас је да је пронађен давалац. Кад сам стигао у болницу, око 22 сата, узети су узорци крви да се осигура да сам одговарајућ пар за трансплантат. Бубрег је ставила на располагање породица једног младића који је тог дана погинуо у једној несрећи.

Операција је била испланирана за следеће јутро. Пре него што је операција могла да се обави, требало се позабавити једним важним питањем, пошто сам Јеховин сведок и моја библијски школована савест ми не би допустила да примим трансфузију крви (Дела апостолска 15:28, 29). Те прве ноћи анестезиолог је дошао да ме види. Наговарао ме да пристанем да крв буде спремна у операционој сали, за сваки случај. Рекао сам не.

„Шта да урадим ако нешто не буде у реду? Да те пустим да умреш?“ питао је.

„Урадите било шта друго што морате да урадите, али немојте ми давати никакву крв, ма шта било.“

Кад је он отишао, ушли су хирурзи. Разговарао сам с њима о истом питању и на моје велико олакшање, пристали су да оперишу без крви.

Троипочасовна операција протекла је глатко. Хирург је рекао да сам изгубио веома мало крви. Кад сам се пробудио у соби за буђење, три ствари су ми пројуриле главом — најпре глад и жеђ а затим бол! Али све је то постало неважно кад сам видео врећу на поду, како се пуни црвенкасто-жутом течношћу. Била је то мокраћа из мог новог бубрега. Коначно сам мокрио! Био сам веома срећан кад ми је из бешике био извађен катетер и кад сам могао да мокрим као и свако други.

Међутим, моја радост је била краткотрајна. Два дана касније добио сам депримирајуће вести — мој нови бубрег није радио. Морао сам да опет почнем с дијализом у нади да ће се тиме мом новом бубрегу дати времена да крене. Наставио сам с дијализом неколико седмица.

Сада је била средина септембра, и ја сам био у болници већ скоро месец дана. Болница је била 80 километара од моје куће, тако да је мојој хришћанској браћи и сестрама било тешко да ме посећују. Пуно ми је недостајала моја скупштина. Добијао сам траке са снимљеним скупштинским састанцима, али кад сам их слушао, све ме је нешто гушило. Многе сате сам провео у самоћи разговарајући с Јеховом Богом у молитви, молећи га за снагу да и даље истрајем. Тада то нисам знао, али преда мном су биле још теже кушње.

Не бојим се да умрем

Прошло је шест дугих седмица од пресађивања, и сада је већ било болно очигледно да је моје тело одбацило бубрег. Стомак ми је био грозно отечен; доктори су ми рекли да ће одбачени бубрег морати да се извади. Поново се појавило питање крви. Доктори су објаснили да је овај пут операција још озбиљнија, зато што је моја крвна слика била веома ниска. Стрпљиво али одлучно, објаснио сам свој на Библији заснован став и коначно су пристали да обаве операцију без крви.b

После операције, ствари су веома брзо кренуле низбрдо. Док сам био у соби за буђење, моја плућа су почела да се пуне течношћу. После целе ноћи интензивне дијализе, било ми је мало боље. Али, два дана касније, плућа су ми опет била пуна. Уследила је још једна ноћ дијализе. Не сећам се пуно те ноћи, али се сећам да је мој отац био поред кревета, говорећи: „Удахни још једном, Ли! Хајде. Ти то можеш! Удахни још једном. То је то, диши!“ Био сам тако уморан, уморнији него икада. Само сам желео да се то заврши и да се пробудим у Божјем новом свету. Нисам се бојао да умрем (Откривење 21:3, 4).

Следећег јутра, моје стање је било озбиљно. Мој хематокрит, број црвених крвних зрнаца који циркулишу у крви, пао је на 7,3 — нормалан је изнад 40! Доктори нису били оптимистични у вези с мојим стањем. Често су покушавали да ме натерају да примим трансфузију крви, за што су говорили да је од животне важности за мој опоравак.

Премештен сам у јединицу интензивне неге, и тада је мој хематокрит пао на 6,9. Али уз помоћ моје мајке, мој хематокрит је полако почео да расте. Код куће је у миксеру правила напитке од хране која има доста гвожђа и то ми је доносила. Чак је то пила са мном да би ме охрабрила. Љубав мајке према својој деци дивна је ствар.

Кад сам био отпуштен из болнице средином новембра, имао сам хематокрит од 11. Почетком 1987, почео сам да примам ЕПО (еритропоетин), синтетски хормон који стимулише коштану срж да у крвоток шаље свежа црвена крвна зрнца, и сада је мој хематокрит око 33.c

’То је само привремено, Ли!‘

После сам имао друге веће операције 1984, 1988, 1990, 1993, 1995. и 1996. — све као резултат мојих отказалих бубрега. Током тих многих година живота с бубрежном болешћу, једна мисао која ми је помогла да издржим била је: ’То је само привремено.‘ Без обзира какви су наши проблеми, физички или други, они ће бити исправљени под Божјим Краљевством у новом свету који долази (Матеј 6:9, 10). Кад год се суочим с неким новим изазовом и почнем да се осећам потиштено, једноставно кажем себи: ’То је само привремено, Ли!‘ и то ми помаже да ствари опет видим у исправном светлу. (Упоредите с 2. Коринћанима 4:17, 18.)

Година 1986. донела ми је највеће изненађење — оженио сам се. Мислио сам да се никада нећу оженити. ’Која би уопште хтела да се уда за мене?‘ питао сам се. Али, онда се појавила Кимберли. Видела је какав сам човек унутра, а не човека који је споља пропадао. И она је видела да је моје стање само привремено.

На дан 21. јуна 1986, Кимберли и ја смо се венчали у нашој локалној Дворани Краљевства у Плизантону, у Калифорнији. Решили смо да немамо деце, пошто је моја болест наследна. Али и то је можда привремено. У Божјем новом свету, волели бисмо да имамо децу ако је то Јеховина воља.

Данас имам предност да служим као старешина у скупштини Хајланд Окс у Калифорнији, а Кимберли служи као пуновремени јеванђелизатор. Ових дана моје здравље је солидно; кушња из 1981. тешко ми је оштетила тело и оставила ми мало снаге. После тога, моја сестра је добила благи облик Алпортовог синдрома, а двојица моје браће, који имају ту болест, доживели су отказивање бубрега и налазе се на дијализи. Моја друга два брата су веома здрава.

И даље сам на перитонеалној дијализи и захвалан сам што ми она омогућује да будем покретан. Гледам у будућност с надом и поверењем зато што су, на крају крајева, данашњи проблеми — укључујући бубрежну болест — само привремени. (Испричао Ли Кордивеј.)

Пробудите се! не препоручује ниједан специфичан метод медицинског лечења. Овај чланак није намењен да одврати од других облика лечења, као што је хемодијализа. Постоје ствари за и против сваког метода, и особа мора донети властиту савесну одлуку у вези с тим који ће метод применити.

[Фусноте]

[Дијаграм на 13. страни]

Како делује перитонеална дијализа

Јетра

Петље танког црева

Катетер (прима чист раствор; ослобађа стари раствор)

Перитонеум

Перитонеална дупља

Бешика

[Слика на 12. страни]

С мојом женом, Кимберли