Ходочасници и њихова борба за слободу

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ХОЛАНДИЈЕ

ГОДИНЕ 1620, једна група енглеских пуританаца која је отпловила из Делфшавена, близу Ротердама, у Холандији, основала је прву сталну насеобину Европљана у Новој Енглеској — у Плимутској колонији — у ономе што је сада југоисточни Масачусетс. Шта је подстакло ове дубоко религиозне људе да се излажу ризику тако дугог и напорног путовања преко опасног Атланског океана на мајушном броду Mayflower? Шта су они уопште радили у Холандији? Зашто су тамо отишли?

Религиозна ситуација у Енглеској

Током 1500-их, Римокатоличка црква је била ослабљена реформацијом. Широм света, укључујући и Енглеску, дошло је до стварања протестантских цркава. Што се тиче Енглеске, до коначног раскида с Римом дошло је након што је папа одбио да одобри захтев краља Хенрија VIII да поништи свој први брак. Енглеска црква се одвојила од Рима, и 1534. енглески парламент је званично признао Хенрија као „Врховног земаљског поглавара Англиканске цркве, одмах испод Бога“. Његова кћерка Елизабета, рођена 1533, васпитавана је као протестант, и након што је постала краљица Елизабета I, дала је Англиканској цркви снажан протестантски карактер. Ипак, постојале су мање протестантске групе које се нису слагале с преовладавајућом Англиканском црквом. Многи од њих су названи Пуританци јер су желели да очисте Англиканску цркву од свих остатака римокатолицизма. Једна пуританска група је сматрана нарочито радикалном, пошто су напустили црквену хијерархију бискупа и свештеника. Сматрали су да је њихова скупштина потпуно независна, под вођством њених властитих старешина.

Краљица Елизабета се плашила да ће изгубити контролу над народом ако се Пуританци не зауздају. Стога је увела строге законе против њих. Упркос томе, разне пуританске групе и даље су се састајале, али тајно, у приватним домовима. Пуританци су дистрибуисали и многе религиозне памфлете који су разјашњавали њихова веровања. Лондонски Пуританци су наименовали своје властито старешинство, које се углавном састојало од суспендованих англиканских свештеника. На групе које су дигле руке од реформисања Англиканске цркве и одвојиле се од ње указивало се као на сепаратисте.

Краљ Џејмс I, наследник краљице Елизабете, следио је њену религиозну политику, претећи да „прогна [Пуританце] из земље“. Истовремено, овластио је нови енглески превод Библије — King James Version, која је завршена 1611. Тај нови превод је мотивисао многе људе да испитају Библију. Какав је био резултат? Све више људи је почело да се разилази с државном црквом. Шта бисте урадили да сте живели у тим данима? Мислите ли да бисте прилагодили своја религиозна веровања под претњом прогонства? Да ли бисте се чврсто држали својих уверења, без обзира на цену? Многи Пуританци су то урадили и одбили су да учине компромис.

Бекство у Холандију

Једна група сепаратиста која није учинила компромис налазила се у енглеском градићу Скрубију. Тамо су се тајно састајали у дому управника поште Вилијама Брустера, њиховог „владајућег старешине“. С њима је био повезан и Џон Робинсон, некадашњи англикански свештеник. Осим што је заступала црквену управу од стране старешина уместо свештеника и бискупа, та група у Скрубију је одбацила свештеничку одећу и велики део ритуала служби Англиканске цркве, иако их је закон захтевао.

Под све већим притиском, та групица је одлучила да побегне у Холандију, у то време једино место у Европи где ће се њихова мишљења и њихови обичаји толерисати. Међутим, емиграција је била илегална. Стога су, што је тајније било могуће, продали своје домове и све остало што нису могли понети, и 1608. отишли су бродом за Амстердам. У Холандији су сепаратисти почели себе да сматрају за ходочаснике.

Годину дана након што су стигли, ходочасници су се преселили у Лајден, исте године када је примирје прекинуло рат који је беснео између Шпаније и Холандије. Резултат тог примирја било је мирније време за ходочаснике. Постепено је све више избеглица пристизало из Енглеске, и група је порасла на око 300 особа. На крају су купили једну велику кућу, у којој су Џон Робинсон и његова породица живели и у којој су такође могли одржавати састанке.

Након што су око десет година провели у Лајдену, ходочасници су почели да се осећају несигурно. Назирао се прекид примирја са Шпанијом и они су се плашили да ће, ако шпанска инквизиција добије контролу у Холандији, њима бити горе него што им је било под краљем Џејмсом. Штавише, доктринарно се нису слагали са својим либералнијим холандским суседима, и бринули су због дружења своје деце с младим Холанђанима, које су сматрали разузданима. Шта је требало да раде? Размишљали су о још једном веома великом пресељењу — овог пута у Америку!

Mayflower плови!

Њихов највећи изазов био је финансирање тако дугог путовања. Још један знатан проблем био је тај што је дозвола за пут морала да се добије од енглеског краља — од истог краља од кога су гледали да побегну када су отишли у Холандију! Ходочасници су својим петицијама скршили отпор краља Џејмса, све док коначно није дао свој пристанак. На крају, једна група лондонских трговаца је финансирала тај опасан подухват.

Најзад је дошло време за одлазак! Они из ходочасничке цркве у Лајдену који су одлучили да крену, укрцали су се на брод Speedwell и 22. јула 1620, отишли су из Делфшавена за Енглеску, где ће им се тамо придружити и други чланови. Ходочасници су кренули на пут укрцани на два брода, Speedwell и Mayflower. Међутим, озбиљне напуклине на трупу брода Speedwell приморале су бродове да се врате у Енглеску, где је Mayflower преузео путнике и намернице с брода Speedwell. Напокон, 6. септембра мали Mayflower дугачак 27 метара, испловио је сам на море из Плимута, у Енглеској, са 24 породице на броду — укупно 102 путника — и 25 чланова посаде. Колико је само храбрости било потребно тим путницима почетницима да се усуде да путују 5 000 километара преко океана! Брод је био изузетно пренатрпан и морао је да се бори са опасним временом северног Атлантика. Замислите како су се они на броду осећали када су, након девет дугих недеља на океану, угледали копно!

Оснивање колоније

Пре него што су се ходочасници искрцали на обалу, закључили су заједнички споразум, или савез, у вези с будућом владом нове колоније. Тим споразумом, који је потписао 41 мушкарац у тој групи, ходочасници су се формирали у „Грађанско политичко тело“ и преузели одговорност да доносе правила која ће регулисати све њихове послове, и да се повинују тим правилима. Иако су неки историчари тај документ назвали првим америчким уставом, Grote Winkler Prins Encyclopedie истиче да су ходочасници који су га саставили „имали на уму да успоставе власт религиозне природе“. Његова сврха била је да све чланове колоније обавеже да остану заједно, и физички и религиозно.

Након што су прегледали обалу и обавили експедиције у унутрашњост земље, та група се хладног децембра настанила на место које су назвали Нови Плимут, касније названо Плимутска колонија. Набасали су на поља која су обрађивали Индијанци. Али огромно индијанско становништво које су само неколико година раније истраживачи тамо посматрали, било је опустошено болестима истраживача — укључујући велике и мале богиње. Иначе би Индијанци можда пружили отпор ходочасничким напорима да оснују колонију.

Ходочасници су започели с градњом заједничке куће и неколико приватних кућа. Био је то тежак почетак, јер су стигли зими и нису имали довољно хране преостале од њихових бродских намирница. Током те прве зиме, 52 је умрло од болести, укључујући 13 од 24 мужева и чак 14 од 18 жена. Међу умрлима је био и њихов први гувернер, Џон Карвер. Али, преживели су одлучили да остану у Новом Плимуту. Следећи гувернер, одушевљени Вилијам Брадфорд, чувао је детаљни историјски извештај младе колоније и стога се сматра првим америчким историчарем.

Ходочасници и Индијанци

Први ходочасници који су стигли у Нови Плимут склопили су заједнички мировни уговор с Масасоитом, поглавицом локалног индијанског племена Вампаноег. У том уговору ходочасници и племе Вампаноег обећали су да неће наносити зло једни другима, и заклели су се на заједничку заштиту у случају рата с другима. Без Масасоитовог пријатељства, вероватно ниједан ходочасник не би преживео. Ти Индијанци су досељеницима дали домородачки кукуруз да једу и саде, а савез с њима помогао је у спречавању да ходочасници буду уништени од стране других племена.

На почетку, колонисти су добијали велику помоћ од Индијанаца. Према речима гувернера Вилијама Брадфорда, Индијанац по имену Тисквантам научио је колонисте „како да посаде своје кукуруз, гд да хватају рибу, и да проналазе другу рбу, и такође је био њихов вођ да их води до непознатих места за њихово добар“. (Писање као у оригиналном документу.) Прва берба индијанског кукуруза је била добра, и ходочасници су били успешни у лову на птице. Били су захвални Богу и одлучили су да одрже тродневни фестивал бербе. Масасоит и 90 његових храбрих људи су дошли, доносећи пет јелена да приложе слављу.

Као и сама колонија, славље је имало јаке религиозне призвуке. Иако ходочасници нису наредне године одржали тај фестивал због слабог рода, Празник захвалности је касније постао годишњи национални и религиозни празник у Сједињеним Државама, Канади и у неколико других земаља. Данас, Празник захвалности у Северној Америци типично је прилика за породично славље с ћурком, сосом од брусница и бундеваром — али у принципу, он остаје „време за озбиљно религиозно размишљање, црквене службе и молитву“ (The World Book Encyclopedia, 1994).a

Каснији догађаји

Године 1622. још више ходочасника је дошло из Лајдена и Енглеске. Касније су пристигли и додатни бродови са суверницима из Европе. Године 1630. последња група ходочасника из Лајдена придружила се колонији, повећавајући њихов број на око 300. Та колонија се на крају спојила с много већом колонијом Масачусетског залива, недалеко према северу. Ти колонисти су се такође држали пуританских веровања. Међутим, у међувремену је расла напетост између колониста и њихових индијанских суседа. Пуританци, који су веровали да им је Бог предодредио да владају новом земљом, бивали су све арогантнији. Видевши то, Индијанци су постајали све озлојеђенији на њих. Нажалост, само 55 година након уговора с племеном Вампаноег, колонија у Плимуту, удружена с три друге енглеске колоније и с неким другим Индијанцима, кренула је у рат против Масасоитовог сина. Он и око три хиљаде индијанских мушкараца, жена и деце било је убијено, а Пуританци су још стотине продали у ропство. Племе Вампаноег било је истребљено.

Наслеђе ходочасника

У Холандији још увек можете посетити део Лајдена у коме су ходочасници живели, као и Делфшавен, луку одакле су кренули за Америку. У садашњем граду Плимуту, у Масачусетсу, можете видети плимутску плантажу, реконструкцију оригиналног села које су изградили ходочасници, заједно са Ходочасничким музејем и копијом брода Mayflower. У том селу, глумци представљају оригиналне становнике. Они ће вам рећи да је Божје име Јехова и да „црква“ није камена зграда већ да је сачињена од људи. На питање: „Колико старешина постоји у вашој цркви?“ они одговарају: „Онолико колико удовољава библијским захтевима.“

Ходочасници су покушавали да обликују своје друштво „што је могуће сличније дванаестоплеменском Израелу под Мојсијем“, према књизи The Puritan Heritage—America’s Roots in the Bible. Међутим, с временом су Пуританци отишли у крајност. На пример, њихов добар углед као вредних радника донекле је потекао из њихових веровања да је материјални просперитет показивао Божју наклоност. И премда су искрено волели своју децу, многи рани Пуританци су веровали да треба да „сакрију своја... прекомерна осећања“. Стога се придев „пуритански“ доводи у везу са суровошћу, озбиљношћу и претераном строгошћу. Међутим, упркос својој несавршености, ходочасници су имали једну меру морале чврстине, били су побожни и трудили су се да живе по Библији. Сасвим је јасно да су то биле особине које су држале ходочаснике заједно и подржавале их кроз многе њихове кушње.

[Фуснота]

[Слика на 26. страни]

Вампаноег Индијанци помогли су ходочасницима

[Извор]

Harper’s Encyclopædia of United States History

[Извор слике на 24. страни]

Горе: Model van de Mayflower