Лекари поново разматрају бескрвну хирургију

ЏЕНЕТ, једна Канађанка, објаснила је свом сину зашто је добила сиду. Заразио ју је њен муж, пре него што је умро. А он је, опет, као хемофиличар, вероватно добио сиду преко неке јединице крви. Овакви кошмари само су један од фактора који су навели медицинску заједницу да поново размотри давање трансфузија крви као стандардну праксу. Заиста, ове године је један наслов у листу The New York Times објавио: „’Бескрвна‘ хирургија стиче нове димензије прихваћености.“

Неколико медицинских конференција је наглашавало повећано интересовање за бескрвну хирургију. Међу онима које су одржане прошле године две су биле у Сједињеним Државама (у Бостону и Атланти), једна у Канади (у Винипегу) и једна у Летонији (у Риги), која је била међународна конференција за Источну Европу.

Зашто је, након више од 50 година ослањања на трансфузије крви, више од 1 400 стручњака из 12 земаља било на ове четири конференције које су најављивале бескрвну хирургију као „начин будућности“, како је то изразио један новински наслов? Шта су те конференције нагласиле у погледу нових лекова, опреме и метода које могу утицати на лечење које је доступно вашој породици?

Због чега тражење других могућности?

Првенствени мотив је неспособност да се заштите залихе крви. На пример, Globe and Mail, из Торонта, у издању од 31. јануара 1998. коментарише канадску „трагедију заражене крви“ из 1980-их: „Хепатитис Ц је потенцијално исцрпљујуће обољење јетре за које нема лека... Чак 60 000 Канађана било је инфицирано тим вирусом путем заражене крви, што значи да би 12 000 њих могло умрети од хепатитиса који је пренесен путем крви.“

Иако су новије методе проверавања увелико смањиле опасност, судија Хорас Кривер је на конференцији одржаној у Винипегу рекао: „Залиха крви у Канади никада није била апсолутно сигурна, и никада и не може бити. Употреба крви неминовно носи са собом ризике.“ И ризици преношења болести или узроковања јаке реакције повећавају се са сваком јединицом дате крви.

У Риги је др Жан-Марк Деби, с Клинике де Мосен, у Паризу, закључио: „Ми, лекари, морали смо да преиспитамо свој уобичајени терапеутски приступ... Трансфузија крви је многим пацијентима продужила живот, али је другима исто тако загорчала живот дарујући им неизлечиву болест.“

Поступци претраживања крви у потрази за оним чиме је крв заражена могу да заостану за новим претњама у облику болести и тако не могу пружити заштиту од њих. На пример, др Пол Гули, из Отаве, у Онтарију, у Канади, приметио је: „Хепатитис Г је недавно описани РНК вирус; дешавало се да је пренет путем трансфузије, али тренутни ризик није познат.“

Посебно медицинско издање часописа Time известило је о једној додатној опасности: „Трансфузије могу блокирати имунолошки систем... остављајући на тај начин пацијента подложног инфекцијама, успоравајући оздрављење и продужавајући време опоравка.“

Један други фактор су финансијске уштеде. У Сједињеним Државама, према часопису Time, свака трансфузија крви може коштати 500 долара. А у неким местима залихе крви нестају јер има мање давалаца.

Даљње уштеде код пацијената који имају бескрвну операцију произлазе из мањих стопа инфекције и краћег боравка у болници. Говорећи у Винипегу, Даран Вонг-Ригер, из Канадског друштва хемофиличара, рекао је о бескрвној хирургији следеће: „Сматрамо да је она основна ствар. Она се исплати и дефинитивно ће побољшати здравље пацијената.“

Бескрвну хирургију тражи и све већи круг пацијената. Др Дејвид Розенкранц, из Легата портландских болница (у Орегону, у САД), изјавио је да је у почетку „100 посто оних који су нам долазили чинило то из религиозних разлога“. Међутим, сада је барем 15 посто [пацијената] радије за медицинска решења без трансфузије крви, али не због религиозне савести.

Лепеза гледишта

Оно у чему су се сви на те четири конференције сложили јесте да је коришћење пацијентове властите крви далеко сигурније од употребе крви коју су донирали други. Због тога, неки су препоручили складиштење пацијентове властите крви пре операције. Међутим, многи су приметили да у хитним случајевима нема времена за складиштење крви. Такође, постоје религиозне замерке од стране Јеховиних сведока коришћењу било какве ускладиштене крви.a

Др Брус Лион, са Универзитета Дјук, у Северној Каролини, у САД, рекао је на канадској конференцији: „Предоперативно давање [властите крви појединца] је скупо, напорно, не уклања најчешће узроке смртности повезане с трансфузијом [што је писарска — то јест, административна грешка, грешка у поступку] и одузима значајно време пре операције.“

Многи лекари заговарају настављање развоја лекова и техника које драстично смањују коришћење трансфузије крви. Они се слажу да би трансфузије крви требало користити само у хитним ситуацијама. С друге стране, други сада потпуно избацују трансфузије крви из своје праксе. Они указују на изузетно тешке операције — замену кука, сложену неурохирургију, операције на отвореном срцу код новорођенчади и одраслих — које се изводе без трансфузија, с брзим опоравком пацијента.

До сада, широм света постоји преко 100 болница с бескрвним програмима, од којих је више од 70 у Сједињеним Државама. У ствари, сада широм света има преко 88 000 лекара који сарађују с пацијентима који не желе крв.

Нове технике

На конференцији у Атланти, говорници су један за другим признавали да су одређене технике први пут развили када су се суочили са изазовом лечења Јеховиних сведока.b Многи су размишљали о запажањима др Џејмса Шика, из Регионалног медицинског центра Енсино-Тарзана, у Лос Анђелесу, који је приметио да, због нових поступака које је развио док је радио с превремено рођеним бебама Јеховиних сведока, сада користи 50 посто мање крви код свих својих мајушних пацијената. Наравно, такви нови поступци показали су се вреднима и код одраслих.

Др Жан-Франсоа Харди, из Монтреалског института за срце, приметио је: „Бескрвна операција се не може извести ниједним појединачним терапеутским захватом... Уместо тога, овај циљ може се постићи једино комбинацијом различитих стратегија.“

Међу тим новим техникама јесу (1) предоперативна припрема, (2) спречавање губитка крви у току операције, и (3) постоперативна нега. Очигледно, на све хируршке приступе снажно утиче временски фактор, то јест, да ли има времена да се пре операције побољша стање пацијента, или нема, јер се мора обавити хитна операција.

Идеална припрема за бескрвну операцију јесте предоперативни третман којим се повећава број крвних зрнаца и побољшава опште здравље. То укључује додатке јаког концентрата гвожђа и витамина, као и, кад је то прикладно, доза̂ синтетичког еритропоетина, лека који стимулише коштану срж пацијента да убрзано ствара црвена крвна зрнца. Технологија која дозвољава микроанализу омогућава да се за тестирање узме мање крви, а опет добије више резултата из онога што је узето. То је од виталног значаја за превремено рођене бебе и старије пацијенте који су изгубили пуно крви.

Од помоћи су и експандери волумена, течности које се дају интравенозно да би се повећао волумен крви. Хипербарична комора с кисеоником такође се користи у одређеним објектима како би се помогло да се код пацијента који је претрпео велики губитак крви надокнади потреба за кисеоником. У Атланти, др Роберт Бартлет је објаснио да је комора с кисеоником моћно средство, али се мора пажљиво користити због тога што је кисеоник у великим количинама токсичан.

За други корак, спречавање губитка крви у току операције, постоји мноштво нових инструмената и технологија. Они помажу да се губитак крви сведе на најмању могућу меру; захтевају мање продирања у тело, максимално смањују и губитак крви и трауму; или помажу да се одмах ухвати и поново употреби крв самог пацијента, која би била изгубљена током операције. Размотрите само неколико нових техника.

◼ Електрокаутер користи топлоту да би зауставио крварење крвних судова.

◼ Коагулатор аргонским зрацима помаже у заустављању крварења за време операције.

◼ Хармонички скалпел користи вибрације и трење како би у исто време секао и узроковао згрушавање крви.

◼ Током неких врста операција, лекови као што су транексамичка киселина и дезмопресин често се користе за повећање коагулације крви и смањење крварења.

◼ Хипотензивна анестезија смањује губитак крви снижавањем крвног притиска.

Такође је значајно побољшавање апарата за сакупљање крви у току операције. За време операције, они обнављају и сместа поново употребљавају крв самог пацијента, без потребе да је ускладиште.c Новији апарати, док остају прикопчани за пацијента, могу чак раздвојити крв на компоненте и поново употребити оне које су потребне.

Када су, након конференције у Риги, сазнали за потребу у Летонији, Јеховини сведоци из Шведске су тој земљи поклонили два апарата за сакупљање крви. Долазак првог од њих и користи од бескрвне хирургије створили су толико ентузијазма у Летонији да је тај догађај приказала и тамошња национална телевизија.

Постоперативна нега често укључује многе од истих режима за јачање крви који се користе у предоперативној припреми. Међутим, нега пацијената који нису примили трансфузију крви често је лакша од неге оних који су је примили. Зашто?

Упадљиви резултати

Иако технике које изузимају употребу крви често захтевају више рада пре и током операције, хирурзи су приметили да оне пацијентима користе јер се после операције брже опорављају. Они не пате од компликација које често прате трансфузије. Такође су потврђени краћи боравци у болници пацијената којима није дата крв.

Др Тод Розенгарт, из њујоршке болнице Медицинског центра Универзитета Корнел, запазио је да је њихова осмостепена стратегија чувања крви дозвољавала да се сложене операције на отвореном срцу поуздано изводе без крви. Др Мануел Естиоко, из болнице Добри Самарићанин, у Лос Анђелесу, говорио је о њиховом „богатом искуству са стотинама бескрвних операција на отвореном срцу“. Др С. Субрамањан је известио о успеху бескрвне хирургије на отвореном срцу код деце у Мајамијској болници за децу.

Ортопедска хирургија, а посебно замена кука, изазовно је подручје. Ипак, др Оле Хаг, из болнице Удевала, у Шведској, известио је у Риги да им је комбиновање „хируршке стратегије и прецизности“ омогућило да знатно смање губитак крви код пацијената који су Јеховини сведоци. Заиста, г. Ричард Р.Р.Х. Кумс, с Краљевског медицинског универзитета, у Лондону, рекао је да се „99,9 посто свих ортопедских операција може обавити без... трансфузија крви“.

Будућност

Стално се повећава број болница и лекара који користе бескрвне методе. Од веома велике помоћи јесу и конференције на којима се размењују таква сазнања, пошто лекари уче о другим могућностима које су успешно тестиране и редовно се користе.

Др Ричард Нелик, с Медицинског факултета Универзитета Јужне Калифорније, рекао је: „Стално расте број особа које желе медицински и хируршки третман без крви... Бескрвна медицина и хирургија представљају модеран приступ и не треба их погрешно сматрати за мање ефикасну ’алтернативну терапију‘.“

Док се проблеми повезани с трансфузијама крви настављају, а захтевање других могућности од стране јавности повећава, чини се да бескрвна хирургија има сјајну будућност.

[Фусноте]

[Слика на странама 20, 21]

Све више и више лекара поштује жеље својих пацијената у погледу бескрвне хирургије