Живети са цистичном фиброзом

ИСПРИЧАО ЏИМИ ГАРАДЗЈОТИС

С мучним болом у прсима хитно сам 25. јула 1998. пребачен у болницу. Срце ми је било у реду, али су плућа била толико инфицирана да ми је било ужасно тешко да дишем. Имао сам само 25 година, а мој живот је висио о концу.

ДВА дана након мог рођења, доктори су рекли мојим родитељима да имам озбиљну жутицу. Рекли су им да ћу, ако не примим трансфузију крви, или умрети или претрпети оштећења на мозгу. Преживео сам без трансфузије — и без оштећења на мозгу.

Прве две године мог живота обележене су многим компликованим здравственим проблемима и упалама плућа. Један доктор је коначно дао дијагнозу мог стања: цистична фиброза (CF). У то време су деца с том болешћу у просеку живела до седме године. Али с напретком медицине, све више деце са CF-ом доживи зрело доба.

Шта је CF?

CF је неизлечива наследна болест. Она проузрокује све озбиљније проблеме с дисањем, а често пацијенти са CF-ом имају огромне потешкоће с варењем хране.

У просеку је свака двадесет пета особа носилац CF дефектног гена. У већини случајева носиоци нису ни свесни да га поседују, јер се симптоми болести не манифестују. Ако су оба родитеља носиоци, вероватноћа је 25 посто да ће имати дете с CF-ом.

Мој случај је један од ретких у којима је CF дијагнозиран због појаве носног полипа. Из тог разлога су доктори испитали количину соли у мом зноју, што је најуобичајенији тест за дијагнозирање CF-а. Присуство соли на кожи често примете прво родитељи или баке и деке који осете сланкасти укус на својим уснама након што пољубе дете.

Увећање носног полипа ми отежава дисање, тако да га скоро сваке године морам уклањати операцијом синуса. Такве операције су непријатне, а опоравак болан. Такође постоји и опасност од крварења. Ипак, имао сам много операција и све су извршене без употребе крви. Колико сам захвалан што не морам да живим с компликацијама које могу настати због трансфузије, нити да стрепим од њих!

Суочавање с болешћу

Премда ме ова болест ограничава, и даље покушавам да будем активан колико год ми је то могуће. Посебан дан у мом животу био је 1. август 1987. када сам се крстио у знак свог предања Јехови Богу.

Кад ујутру устанем, удишем раствор вентолина, а након њега сони раствор. Ово помаже да секрет у мојим плућима попусти и да се дисајни путеви отворе како бих лакше могао да дишем. Поступак траје око 15 минута. Након тога примењујем физиотерапију која траје од 40 минута до једног сата и која смањује и исушује секрет у плућима. Затим се поново инхалирам, овог пута с неким антибиотиком да бих се изборио с инфекцијом. Цео поступак понављам по подне и увече.

Сва ова три поступка одузимају ми око четири сата свакога дана. Обично једем након тога, пошто је терапија делотворнија кад ми је стомак празан. Упркос овом режиму који ми свакодневно одузима време, навика ми је да присуствујем састанцима у грчкој скупштини Јеховиних сведока у Лондону, граду у држави Онтарио у Канади. У вечерима када је састанак одлажем терапију све до 10 сати увече. За мене су благослови које примам на састанцима много важнији од жртве која је укључена у то. Редовно учествовање у служби ми је такође важно.

Преношење вере другима

Боравак у болници ми је пружио посебне прилике да своју хришћанску веру поделим с другима. Једном сам имао прилику да разговарам са свештеником Грчке православне цркве који се као пацијент налазио у суседној соби. Запазио је да сам учтив младић и рекао је да сматра да сам добар пример за младе у грчком друштву. Није знао да сам био свестан да он предводи у противљењу служби Јеховиних сведока међу грчким становништвом.

Када су му долазили посетиоци, он би их слао код мене да ме упознају. Његови посетиоци би препознали међу члановима моје породице и пријатељима неке који су у служби долазили на њихова врата. Неки од свештеникових посетилаца би остајали, а неки би се враћали у чуду питајући свештеника зашто их је послао да виде Јеховине сведоке. Чак и након што је сазнао да сам Сведок, наши библијски разговори су се наставили. Разговарали смо о темама као што су Јеховино име, Тројство и политичка неутралност Јеховиних сведока у Грчкој. Док смо разговарали уочио сам да се зидови његовог противљења руше.

Свештеник је признао да зна истину о неким библијским темама о којима смо разговарали, али се такође отворио и рекао да их он не научава из страха да не изгуби посао. Касније смо га моја млађа сестра Естер и ја посетили код куће и он је прихватио библијску литературу. Противљење проповедању на нашем подручју је спласнуло. У ствари, многи који су чули да је свештеник имао пријемљиво уво такође су почели да слушају. Међутим, убрзо након тога, свештеник је био премештен на неко друго место.

Још један значајан догађај збио се као последица мог преношења вере другима током једног боравка у болници. Разговарао сам с младићем по имену Џеф, који је дошао да посети свог деду. Даљњи разговори с њим водили су до библијског студија. С временом је Џеф пожелео да присуствује скупштинским састанцима. Пошто сам ја иначе посећивао скупштину у Лондону, неко време сам путовао до оближњег Стратфорда да бих га тамо водио на састанке. Циљ је био да му помаже неко ко живи ближе њему.

Нажалост, Џеф је попустио под притиском своје породице и није наставио да духовно напредује. Међутим, док сам посећивао састанке у Стратфорду поново сам се срео с Дином Стјуарт. Упознали смо се када смо радили на изградњи Дворане Краљевства. Наша веза је била крунисана браком 1. јуна 1996.

Моја ситуација се мења

Нажалост, три недеље након венчања озбиљно сам се разболео. То је покренуло низ одлазака у болницу и довело до оне хитне ситуације описане на почетку. Од тада сам на кисеонику 24 сата на дан. Борим се с грозницом, ноћним знојењем, запаљењем плућне марамице, губитком сна због ноћног кашљања и болова у зглобовима, ногама и прсима. Повремено искашљавам и крв што је страшно, јер ако не престане може довести до изненадне смрти.

Сада са својом драгом женом која је уз мене као пратилац и помоћник, сведочим докторима, физиотерапеутима, пацијентима и другим здравственим радницима у болницама као и код куће када ме посећују. Иако су моји здравствени проблеми тешки, ми на све ове прилике гледамо као на могућности да хвалимо Јеховино име.

Шта ме сада одржава

Због мојих измењених околности, Дина и ја имамо посебне телефонске везе, које нам омогућавају да слушамо и учествујемо на хришћанским састанцима. Ова љубазна припрема доста нас храбри и пружа нам осећај да смо још увек активан део скупштине иако углавном не можемо физички бити присутни.

Поред тога, наша служба се сада састоји од преношења наше наде засноване на Библији путем телефона. Започели смо библијске студије које водимо преко телефона. Причање непознатима о Јехови и његовим чудесним припремама за верно човечанство у новом свету праведности доноси нам велику радост.

Подршка мојих родитеља ми даје снагу и утеху. Посебно осећам дужност према Јехови што ме благословио Дином која ме је прихватила с мојом болешћу и сада игра главну улогу док ми помаже да истрајем.

Док улазим у задњу фазу моје болести одржава ме размишљање о мојој нади за будућност. Свакодневно читање Библије с Дином је утеха за нас обоје. Знам да ћу у блиској будућности бити здрав, без потребе за дневним терапијама без којих не бих могао да дишем. Видим себе како у обећаном рају, са здравим плућима трчим преко неког отвореног поља. То је све што желим — само да за кратко потрчим кроз отворено поље и испитам своја плућа.

То што представљам себи у мислима благослове Божјих обећања новог света помаже ми да се борим из дана у дан. Пословице 24:10 (NW) кажу: „Јеси ли се показао обесхрабреним у дан невоље? Твоја ће снага бити оскудна.“ Уместо да осећам да ми је снага оскудна, осећам да ми Јехова даје снагу која надилази уобичајену (2. Коринћанима 4:7). То ми помаже да сведочим о његовом имену и намери као и да се суочим са свим што он дозвољава — било да је то преживљавање краја овог система ствари у Армагедону или садашња смрт и касније ускрсење у његовом новом свету (1. Јованова 2:17; Откривење 16:14-16; 21:3, 4).

[Слике на 13. страни]

С мојом женом Дином, која ми је велика подршка