Од нацистичког официра до слуге правог Бога

Испричао Готлиб Бернхарт

Био сам официр у немачком SS-у, елитној гарди Адолфа Хитлера, у замку Вевелсбург. У априлу 1945. добио сам наређење да убијем затворенике из оближњег концентрационог логора. Сви су били Јеховини сведоци. Пошто се од есесоваца захтевала безусловна послушност претпостављенима, нашао сам се пред тешком одлуком. Испричаћу вам како је дошло до тога.

РОЂЕН сам 1922. у једном селу близу реке Рајне у Немачкој. Иако су у том крају претежно живели римокатолици, моја породица је припадала пијетистима, верском покрету основаном у 17. веку. Било ми је 11 година када је Хитлер 1933. дошао на власт у Немачкој. Неколико година касније, због одличних оцена и резултата у спорту био сам изабран да похађам посебну школу у близини места Маријенбург, сада Малборк у Пољској. У тој школи, стотинама километара далеко од куће, био сам поучаван националсоцијалистичкој, то јест нацистичкој идеологији. Учили су нас да високо вреднујемо част, марљивост, оданост, послушност, да имамо осећај одговорности и да немачку традицију сматрамо светињом.

Други светски рат и SS

Када је 1939. избио Други светски рат, почео сам да служим у елитној јединици „Лајбштандарте SS Адолф Хитлер“, Хитлеровој телесној гарди која је била под његовом личном командом. Из те јединице су бирани телохранитељи за чланове владе, као и учесници у специјалним војним операцијама. Био сам у акцијама у Белгији, Француској, Холандији, Румунији, Бугарској и Грчкој. У Бугарској сам присуствовао црквеној служби коју је одржао војни свештеник. ’Да ли овакве службе слушају и наши непријатељи?‘, питао сам се. Такође сам размишљао: ’Да ли Бог одобрава ратове? Да ли он стаје на нечију страну?‘

Касније сам изабран да похађам Јункершуле, војну академију на којој су младићи обучавани за високе војне положаје. Након тога сам послат у јединицу која је чувала седиште Рајха у Берлину. Тамо сам једном приликом видео како се Хитлер пред свима извикао на једног политичара на високом положају. ’То је срамно понашање‘, помислио сам, али се нисам усудио да то кажем наглас!

У Берлину сам упознао Инге која је такође радила у седишту Рајха. У време када је требало да се венчамо, моја јединица је изненада авионом пребачена на руски фронт — без одговарајуће зимске одеће! Сви смо били запрепашћени јер се током зиме 1941/42 температура спуштала више од 30 степени испод нуле. Тамо сам други пут одликован Гвозденим крстом. Након што сам тешко рањен вратили су ме авионом у Немачку. Инге и ја смо се венчали 1943. године.

Следећи задатак ме је одвео у Оберсалцберг, Хитлерову резиденцију у баварским планинама. Тамо је био и вођа SS-а Хајнрих Химлер, који је одредио да ме лечи његов лични масер и лекар, Феликс Керстен. Касније сам сазнао да је Керстен поседовао имање Харцвалде близу Берлина. Средином рата је затражио од Химлера дозволу да Јеховини сведоци из оближњег концентрационог логора раде на том имању. Химлер је то одобрио, а Керстен се с поштовањем опходио према њима. Једна Сведокиња која је радила у Керстеновој кући у Шведској увек је у његов кофер стављала примерак Стражарске куле за сувернике у Немачкој.a

Први сусрети с Јеховиним сведоцима

Крајем 1944, Химлер ме је именовао за личног помоћника генерала SS-а који је био заповедник замка Вевелсбург, 400 година старе тврђаве близу града Падерборна. Химлер је намеравао да претвори Вевелсбург у главни центар нацистичке идеологије. У близини те тврђаве постојао је мали концентрациони логор Нидерхаген у ком се налазила и једна посебна група затвореника — Јеховини сведоци, такође познати као Истраживачи Библије.

Затвореник по имену Ернст Шпехт је неколико пута долазио да лечи моје повреде. „Добро јутро, господине“, рекао би ми.

„Зашто не кажеш ’Хајл Хитлер!‘?“, строго сам питао.

Он ми је тактично одговорио: „Да ли сте одгајани у хришћанској породици?“

„Јесам“, рекао сам. „Моји родитељи су пијетисти.“

Ернст је наставио: „Онда знате да према библијским обећањима спасење (хајл) можемо очекивати само од једне особе, Исуса Христа. Зато не могу да кажем ’Хајл Хитлер!‘“

Изненађен и задивљен, питао сам: „Због чега си овде?“

„Ја сам Истраживач Библије“, рекао је.

Разговори са Ернстом и још једним Сведоком, Ерихом Николајцигом који је радио као фризер, дубоко су утицали на мене. Међутим, није било дозвољено разговарати о религији са затвореницима па ми је претпостављени наредио да прекинем с тим. Без обзира на то, сматрао сам да рата не би ни било када би сви у Немачкој — у којој се милиони изјашњавају као хришћани и иду у цркву — поступали као Сведоци. ’Треба им се дивити а не прогонити их‘, мислио сам.

У то време је једна удовица у очајању телефонирала и молила да се њен син пребаци у болницу јер му је хитно била потребна операција слепог црева. Одмах сам наредио да се то учини, али мој претпостављени је опозвао то наређење. Због чега? Њен супруг је био погубљен јер је учествовао у покушају атентата на Хитлера у јулу 1944. године. Дечак је умро, а ја то нисам могао да спречим. Још увек ме мучи савест због тог трагичног догађаја.

Иако сам тек прешао двадесету, почео сам да гледам на живот реално, другачије него што га је представљала нацистичка пропаганда. У исто време, све више сам се дивио Јеховиним сведоцима и њиховим учењима. То је водило до пресудне одлуке.

У априлу 1945, савезничка војска се приближавала и мој претпостављени је побегао из Вевелсбурга. Затим је стигла јединица с Химлеровим наређењем да се уништи тврђава и побију затвореници. Управник оближњег концентрационог логора ми је дао списак са именима затвореника које је требало убити — сви су били Сведоци. Зашто је издато такво наређење? Наводно због тога што су знали где су сакривене уметничке драгоцености које су опљачкали војници Трећег рајха. Изгледа да су се та уметничка дела налазила у некој од зграда, што се нипошто није смело открити. Питао сам се шта да урадим.

Пришао сам управнику логора и рекао: „Америчке трупе само што нису стигле. Зар не мислите да би било мудро да ви и ваши људи одете одавде?“ Није га требало пуно убеђивати! Затим сам учинио нешто незамисливо за једног нацистичког официра — нисам извршио наређење и Сведоци су преживели.

Част да будем њихов брат

По завршетку рата, Инге и ја смо потражили Сведоке и почели да темељно проучавамо Библију. У томе нам је помагала Сведокиња по имену Аугусте, као и други. Моје ране из ратних дана и послератне недаће отежавале су нам живот. Па ипак, нас двоје смо извршили предање Јехови и крстили се — ја 1948, а Инге 1949. године.

Током 1950-их, неки Сведоци који су за време рата били у Вевелсбургу поново су се тамо окупили. Међу њима су били Ернст Шпехт, Ерих Николајциг и још један верни Сведок по имену Макс Холвег. За мене је велика част што могу да се зовем њиховим братом јер су ти храбри, побожни људи ризиковали живот да би ми сведочили. На том скупу је била и Марта Ниман која је радила као секретарица у Вевелсбургу. На њу је понашање Сведока оставило тако дубок утисак да је и она почела да служи Јехови.

Када се осврнем на протекле године, видим обиље доказа да је ’цео свет у власти Сатане Ђавола‘ — што нисам разумео као наиван младић пун идеала (1. Јованова 5:19). Такође јасно видим огромну разлику између служења окрутним режимима попут Хитлеровог и служења Јехови. Такви режими захтевају слепу послушност док Јехова жели да му служимо из љубави која се темељи на добром познавању његових особина и намере, које нам открива Библија (Лука 10:27; Јован 17:3). Одлучан сам да све дане свог живота служим једино Јехови.

[Фуснота]

[Слика на 19. страни]

На дан венчања, фебруар 1943.

[Слика на 19. страни]

Замак Вевелсбург је требало да постане центар нацистичке идеологије

[Слика на 20. страни]

Инге и ја данас