Нацизам неприхваћен — од кога?

„Хајл Хитлер!“ Тако је гласио службено пожељан поздрав у Хитлеровом Трећем рајху. Но, према Франкфуртер Алгемајне Цајтунгу многи су са „личношћу Фирера повезивали митске, чак и религиозне представе“. Тиме је поздрав попримио значење које далеко премашује поштовање које припада неком владару. (Види Римљанима 13:7).

Томе треба додати како је Хитлер хвалисаво објавио: „Националсоцијалистичко царство ће трајати хиљаду година.“ Тиме је ступио у конкуренцију са у Библији споменутим Месијом, јер је већ Исус Христ обећао владавину која ће хиљаду година владати над земљом. (Види Откривење 20:4, 6).

У хителровој полицијској држави било је опасно јавно изразити своје неслагање с правцем нацистичке партије. Тек када су постали видљиви путеви, циљеви и изгреди тог режима, а посебно кад се почело увиђати да је рат изгубљен, противљење се претворило у отворени отпор.

Врхунац отпора уследио је 20. јула 1944. кад је извршен атентат на Хитлера. Неки од учесника тог атентата у почетку су и сами симпатисали националсоцијализам или су га активно подупирали. Тачно 40 година касније, 20. Јула 1984, Хитлер се поново појавио у крупно штампаним новинским насловима, кад је канцелар Савезне Републике Немачке поводом једне свечаности одао почаст свима који су погубљени након тог неуспелог атентата или су на било који други начин постали жртве Хитлерове освете.

Да ли је црква пружила отпор?

Како су се у то време понашале црквене вође у Немачкој? Да ли су се окренуле против Хитлера и нацизма? Какав став је заузело католичко свештенство? За берлинског бискупа Конрада Графа Прејсинга, рекао је новинар Клаус Шолдер: „Граф Прејсинг, тада још бискуп у Ајхштету, припадао је неколицини која је од почетка видела у Трећем рајху покварени и злочиначки режим“ (наглашено од нас). Његов отпор је био очевидан. Остали чланови немачке бискупске конференције, међу њима њен председавајући, кардинал Бертрам, нису били спремни да отворено наступе против нацизма. Чак су му пружали подршку. Зато Шолдер наставља: „Та је лојалност (према Хитлеру и нацизму) несхватљива, неподношљива.“

У редовима протестаната био је пастор Мартин Нимелер често означаван постојаним противником нацистичког режима. С тим у вези писао је аутор X. С. Бребек: „Постојало је само једно питање које га је делило од Хитлерових политичких циљева: ’Ко управља црквом? Сама црква или Партија’? Но, што се политике тицало, без оклевања је био уз њега.“ У једном чланку Франкфуртер Алгемајне Цајтунга изашлом поводом Нимелерове смрти године 1984. писало је: „Као скоро све вође немачког протестантизма и он је у почетку поздравио Хитлерово вођство, тежећи за поновним оживљавањем Немачке.“

Такође поучан био је извештај у Дојчес Алгемајне Зонтагсблату о конгресу који је одржала „европска баптистичка федерација“ 1984. године у Хамбургу. „Поводом свог 150—о годишњег јубилеја изјаснила се први пут након свршетка II светског рата о свом понашању према Трећем рајху. До тада се у општинама та осетљива тема готово потискивала. . ..А сада немачко савезно водство признаје своју кривицу’. . . . ’Ми се нисмо јавно повезали с борбом (против нацизма). . . пропустивши тиме јавно се одупрети повреди Божјих закона и уређења. Жао нам је што смо као немачки савез често извршавали идеолошка наређивања оног времена, не показавши већу храброст у признавању истине и правде’.“

Чињенице показују да се само незнатна мањина свештеника одупрла Хитлеровом режиму. А кад су то и учинили, било је то обично пре због разочарења или ради црквене политике, него из чисто библијских разлога. Истина је да већина од њих није никада видела супротност у томе да стане на страну месијанске владавине Исуса Христа, поздрављајући истовремено са ’живео’ лажног политичког месију „хиљадугодишњег краљевства“. Лош пример који су дали својим понашањем противном Писму, опонашали су — на несрећу свију чланова општина. (Упореди Матеј 15:14.)

Група која није учинила компромис

Ипак, постојала је у Немачкој група која је храбро поштовала хришћанска темељна начела. Били су то Јеховини сведоци. За разлику од свештеника и њихових верника они су одбили да улазе у компромисе с Хитлером и нацистима. Одбијали су да преступају Божје законе, нису били спремни да повреде своју хришћанску неутралност у политичким стварима. (Види Исаија 2:2—4; Јован 17:16; Јаков 4:4). Нису поздрављали Хитлера са „живео“ као већина свештеника и њихових штићеника. Уместо тога, Јеховини сведоци су усвојили став апостола Петра, који је рекао за Исуса: „Спасења нема ни по једном другом, јер је под небом то једино име дано људима по којем нам се треба спасити“ (Дела апостолска 4:12; види такође Псалам 118:8, 9; 146:3). Нико од њих није упрљао своје руке крвљу, јер ниједан није учествовао у Хитлеровим војним акцијама, одбивши да служи његовој војсци (Јован 13:35; 1. Јованова 3:10—12).

Због свог бескомпромисног држања према Хитлеру и нацизму, Јеховини сведоци су били прогањани, на хиљаде њих нашло се у концентрационим логорима. Јаку веру и чистоћу коју су показали упркос нељудској бруталности, коментарисала је Ана Панелчинска, пољски социолог, која је преживела озлоглашени логор смрти у Аушвицу. У својој књизи Вредности и насиља у Аушвицу писала је о Јеховиним сведоцима: „Та мала група затвореника сачињавала је идеолошку снагу, којом је извојевала победу у борби против нацизма.“ Означила их је „малим острвом непоколебљивог отпора усред тероризоване нације“. Затим наставља: „С истом неустрашивошћу су наступали и у логору Аушвиц. Успело им је да задобију поштовање својих другова у затвору. . ., затвореника на положају, па чак и СС официра. Свако је знао да ниједан Јеховин сведок не би извршио налог супротан свом религиозном уверењу.“Аутор завршава: „Због своје вере Јеховини сведоци су пружали пасивни отпор свакој врсти рата и насиља.“

Не, Јеховини сведоци нису улазили у компромис с Хитлером и његовим Трећим рајхом. Нису полагали своје поуздање и своје наде ни у националсоцијалистички, ни у било који други политички систем овог света. Они су се окренули нечем бољем него што је то људска владавина. За разлику од свештеника и њихових присталица, они нису постали жртве националсоцијалистичке идеологије.

Нешто много боље

И данас Јеховини сведоци одбијају да полажу своје поверење и своје наде у политичке идеологије било које врсте. Они одбијају те идеологије између осталог и зато, јер им је Бог обећао нешто боље: Једну од Бога створену владавину, која ће успоставити праведан, нови састав ствари и тако решити све проблеме човечанства. Та владавина која ће владати над целом Земљом је Божје царство, које је већ успостављено на небу, а стоји под водством Месије, Исуса Христа (Матеј 6:9, 10; 2. Петрова 3:13).

Првог фебруара 1933. Хитлер је одржао свој први говор преко радија. Хвалисаво је говорио о томе како ће променити стање у Немачкој, завршивши с позивом да се њему и његовој Партији да времена, а потом да се оцене резултати. Дванаест година после тога, његова се „хиљадугодишња владавина“срамно завршила. Изречена јој је пресуда: била је то катастрофа, која је по завршетку рата оставила дубоке ожиљке унакажености, код његовог народа у његовој земљи и у свету.

Колико ће другачије деловати хиљадугодишња владавина у Библији споменутог Месије, Исуса Христа! А на завршетку исте, људи и Земља ће у поређењу с данашњим дегенерисаним стањем, бити једва препознатљиви. Прочитај сам опис тога у Откривењу 21:4, 5. А затим замисли како ће се савршени људи радовати животу на рајској Земљи, на којој неће више бити терористичких напада, ратова, погубних идеологија или било чега другог што би могло крњити њихову срећу! Замисли и себе међу онима који ће живети под тако дивним околностима! (Исаија 35:1—7; 65:17—25; 1. Јованова 2:17).

[Истакнути текст на 15. страни]

Већина католичких и протестантских свештеника није била спремна да отворено наступи против нацизма

[Слике на 15. страни]

Свештенство је, подупирући Хитлера, упрљало своје руке крвљу

[Слика на 16. страни]

Права хиљадугодишња владавина биће успостављена кроз Божје царство