Додатне информације о надахнутом Писму

4. додатак — Библија и њен канон

О пореклу речи „Библија“; како утврдити које књиге је надахнуо Бог, а које треба одбацити као апокрифне.

1, 2. (а) Које је основно значење грчке речи библиа? (б) Како се та и њој сродне речи користе у грчким књигама Библије? (в) Како је реч „Библија“ ушла у српски језик?

С ОБЗИРОМ на то да се надахнуто Свето писмо назива и „Библија“, биће занимљиво да се осврнемо на порекло и изворно значење те речи. Она долази од грчке речи библиа, која значи „књижице“, а изведена је од речи библос, што је заправо назив за срж папирусовог стабла од ког се у старо доба правио „папир“ за писање. (Феничанску луку Гевал, преко које се увозио папирус из Египта, Грци су називали Библос.) Реч библиа почела је да се користи и за разне врсте записа писаних на том материјалу. Тако је она с временом постала синоним за све врсте списа, свитака, књига, докумената и светих текстова, па чак и за разне збирке књижица.

² Занимљиво је да се реч „Библија“ не појављује у библијском тексту у преводима на српски и друге језике. Међутим, до 2. века пре н. е. на грчком језику се за збирку надахнутих хебрејских библијских књига уврежио назив та библиа. У Данилу 9:2 пророк је написао: „Ја, Данило, разумео сам из књига...“ Овде се у Септуагинти користи реч библис, што је датив множине именице библос. У 2. Тимотеју 4:13 Павле је написао: „Када пођеш, понеси... свитке [грчки: библиа].“ Грчке речи библион и библос, у разним граматичким облицима, јављају се у грчким књигама Библије више од 40 пута и обично се преводе изразима „свитак“ или „књига“, било у једнини било у множини. Реч „Библија“ стигла је из грчког и у српски језик.

3. Како су писци Библије посведочили да је Библија Божја надахнута Реч?

³ Библија је Божја Реч. Премда је Бог надахнуо људе да је напишу, а и људи су је превели са изворних језика на савремене језике, Библија је, у пуном смислу тог израза, Божја Реч, његова објава људима. И сами надахнути писци су на њу тако гледали, што се види по изразима које су користили: ’реч из Јеховиних уста‘ (П. зак. 8:3); „речи које нам је Јехова рекао“ (Још. 24:27); ’заповести и прописи које је Јехова дао‘ (Језд. 7:11); ’закон Јеховин‘ (Пс. 19:7); „Јеховина реч“ (Иса. 38:4) и ’реч која излази из Јеховиних уста‘ (Мат. 4:4).

ЗБИРКА БОЖЈИХ КЊИГА

4. Шта је Библија и ко је одредио шта се може уврстити у њу?

⁴ Књига коју данас називамо „Библија“ заправо је збирка старих списа који су надахнути од Бога. Ти списи су записивани и састављани у раздобљу од преко 1 600 година. Та збирка записа сачињава оно што је Јероним добро описао латинским изразом Bibliotheca Divina, то јест „Збирка Божјих књига“. Та збирка има каталог, то јест попис књига, и у њој се налазе само књиге из одређеног тематског подручја. У њен састав не може ући ниједна друга књига. Јехова Бог је одредио које се књиге могу уврстити у ту збирку. Тако Библија има утврђени попис од 66 књига, а све су настале под вођством Божјег светог духа.

5. Шта је библијски канон и одакле потиче тај назив?

⁵ За збирку, то јест попис књига које су прихваћене као веродостојне и надахнуте често се користи назив библијски канон. У древна времена, људи су користили трску (хебрејски: канех) као мерни штап ако нису имали погодан комад дрвета. Апостол Павле је користио грчку реч канон у значењима ’правило по којем се живи‘ и ’подручје‘ које му је било додељено (Гал. 6:16; 2. Кор. 10:13). Дакле, канонске књиге су оне књиге које су истините, надахнуте и достојне да нам буду мерило по којем ћемо одређивати која вера је права, која су верска учења истинита и како у животу треба да се владамо. Ако бисмо се у томе управљали према књигама чија су мерила погрешно постављена, то би било исто као када би зидар одређивао вертикалу виском који не стоји вертикално. Као што у том случају његова зграда не би добила пролазну оцену надзорног инжењера јер не би била исправно саграђена, тако ни наша „зграда“ не би добила пролазну оцену у очима онога коме смо ми одговорни — Јехове Бога.

6. По чему се одређује да ли је нека књига канонска?

⁶ Како одредити да ли је нека књига канонска? Наведимо неке показатеље на основу којих се може закључити да је 66 библијских књига надахнуо Бог. Као прво, канонске књиге морају говорити о томе како Јехова спроводи своју вољу на Земљи, морају упућивати људе да га обожавају и подстицати у њима дубоко поштовање према његовом имену, његовим делима и намерама са Земљом. Морају садржавати доказе надахнућа, то јест доказе да су настале под утицајем светог духа (2. Петр. 1:21). Не смеју подстицати на празноверје или обожавање створења, него на служење Богу и морају у човеку продубљивати љубав према Богу. Ни у једној од њих не сме постојати ништа што би нарушавало унутрашњи склад целе збирке, него све књиге морају својим међусобним складом показивати да имају само једног аутора, Јехову Бога. Од надахнутих списа се очекује и тачност до најмањих детаља. Осим тих основних показатеља, ту су још неки специфични показатељи надахнућа, а тиме и канонства, који зависе од природе садржаја поједине библијске књиге. У овој књизи, о тим показатељима се говори у уводном делу поглавља у којима се обрађују библијске књиге. При утврђивању библијског канона треба узети у обзир и неке посебне околности везане за настанак хебрејског дела Библије и неке друге околности везане за настанак грчког дела.

ХЕБРЕЈСКИ ДЕО БИБЛИЈЕ

7. Како је настајао канон библијских књига писаних на хебрејском и с чиме је сваки његов нови део морао бити у складу?

⁷ Хебрејске књиге Библије могле су се прихватити као део надахнутог Писма и пре него што је у петом веку пре н. е. комплетиран канон библијских књига писаних на хебрејском. Оно што је Мојсије писао под вођством Божјег духа Израелци су од самог почетка сматрали надахнутим списима чији је аутор Бог. Када је Пентатеух био довршен, он је тада представљао целокупни библијски канон. Даљње објаве које је Јехова у вези са својим намерама давао људима који су их под надахнућем записивали морале су се логично и складно надовезивати на претходне списе и морале су бити у складу с темељним начелима обожавања правог Бога која су већ била изнесена у Пентатеуху. Разматрајући различите библијске књиге, утврдили смо да тако и јесте, у првом реду зато што се све оне директно баве основном библијском темом: посвећењем Јеховиног имена и оправдањем његовог права да влада, путем Краљевства којим ће владати Христ, Обећани Потомак.

8. На темељу чега се може потврдити канонство пророчких библијских књига?

⁸ У хебрејском делу Библије налазимо мноштво пророчанстава. Лично Јехова је преко Мојсија изнео начело по ком можемо утврдити да ли је неко пророчанство веродостојно, то јест да ли потиче од Бога. Помоћу тог начела можемо утврдити да ли нека пророчка књига припада библијском канону (П. зак. 13:1-3; 18:20-22). Ако анализирамо садржај сваке пророчке књиге хебрејског дела Библије и упоредимо га с целокупним садржајем Библије и световном историјом, несумњиво ћемо установити да је „реч“ коју су изрекли пророци заиста била изговорена у Јеховино име, да се ’догодило и испунило што су рекли‘ (било у потпуности било делимично, ако се ради о нечему што још увек лежи у будућности) и да су те књиге својим садржајем приближиле људе Богу. Све то показује да су та пророчанства веродостојна и надахнута.

9. Који важан фактор треба имати на уму при утврђивању библијског канона?

⁹ Чињеница да су Исус и други надахнути хришћански писци грчких књига Библије цитирали из књига које су писане на хебрејском језику директна је потврда надахнутости многих књига хебрејског дела Библије, премда не и свих, на пример Јестире и Проповедника. Зато када говоримо о канонству морамо имати на уму још један фактор, који је врло важан и тиче се целокупног библијског канона. Будући да је Јехова надахнуо писце да запишу његове објаве како би на тај начин поучавао, духовно изграђивао и подстицао људе да му верно служе, логично је закључити да је надзирао и водио и прикупљање надахнутих списа и утврђивање библијског канона. Учинио је то да би се тачно знало од којих се списа састоји његова истинита Реч и који списи треба да представљају трајни темељ праве религије. Да, само на тај начин људи могу бити ’поново рођени Божјом речју‘ и сведочити да „Јеховина реч остаје заувек“ (1. Петр. 1:23, 25).

10. Када је био довршен канон библијских књига писаних на хебрејском?

¹⁰ Утврђивање канона библијских књига писаних на хебрејском. Јеврејска традиција тврди да је Јездра почео да прикупља и пописује библијске књиге писане на хебрејском, а да је Немија то завршио. Нема сумње да је Јездра био и те како способан за то јер је и сам био један од надахнутих писаца Библије а и свештеник, изучавалац и овлашћени преписивач светих списа (Језд. 7:1-11). Нема разлога да сумњамо у јеврејску традицију, према којој је канон библијских књига писаних на хебрејском био довршен до краја петог века пре н. е.

11. Како су разврстане библијске књиге у традиционалном јеврејском канону и колико их има?

¹¹ Садржај хебрејског дела Библије данас делимо на 39 књига, али традиционални јеврејски канон исти тај садржај дели на само 24 књиге. У неким изворима се исти канонски списи деле на само 22 књиге, јер се у њима Рута и Судије рачунају као једна књига, а тако и Тужбалице и Јеремија.a На тај начин број надахнутих књига постаје једнак броју слова хебрејског алфабета. Следи попис 24 књиге према традиционалном јеврејском канону:

Закон (Пентатеух)

1) Постанак

2) Излазак

3) Левитска

4) Бројеви

5) Поновљени закони

Пророци

6) Исус Навин

7) Судије

8) Самуило (Прва и Друга Самуилова као јединствена књига)

9) Краљеви (Прва и Друга о краљевима као једна књига)

10) Исаија

11) Јеремија

12) Језекиљ

13) Дванаест пророка (Осија, Јоило, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софонија, Агеј, Захарија и Малахија као једна књига)

Списи (Хагиографи)

14) Псалми

15) Пословице

16) Јов

17) Песма над песмама

18) Рута

19) Тужбалице

20) Проповедник

21) Јестира

22) Данило

23) Јездра (и Немија, као једна књига)

24) Летописи (Прва и Друга летописа као једна књига)

12. Шта још служи као потврда канона библијских књига писаних на хебрејском и којим је књигама он био закључен?

¹² То је попис књига које су Исус Христ и ранохришћанска скупштина прихватили као надахнуто Писмо, то јест као надахнути канон. Надахнути хришћански писци грчких књига Библије цитирали су само из тих списа, а цитате су уводили речима „као што је написано“ или сличним изразима, чиме су потврдили да су ти списи Божја Реч (Рим. 15:9). Осврнувши се на целокупно надахнуто Писмо које је било написано до његовог времена, Исус је рекао да је све „написано у Мојсијевом закону, у Пророцима и у Псалмима“ (Лука 24:44). Овде се назив „Псалми“ не односи само на истоимену библијску књигу, већ на читаву целину под називом Хагиографи (Списи), јер су Псалми прва књига те целине. Немијина књига је задња историјска књига која је ушла у канон библијских књига писаних на хебрејском. То је било под вођством Божјег духа, пошто једино у тој књизи налазимо податак о почетној тачки од које се рачунају године из чувеног Даниловог пророчанства које каже да ће „од часа кад изађе реч да се Јерусалим обнови и поново сагради“ до доласка Месије протећи 69 пророчанских недеља (Дан. 9:25; Нем. 2:1-8; 6:15). Немијина књига објашњава и историјску позадину настанка последње пророчке књиге — Малахије. Не може се оспорити да Малахијина књига спада у канон надахнутог Писма будући да је и сам Божји Син Исус више пута цитирао из ње (Мат. 11:10, 14). И док су писци грчког дела Библије цитирали из већине канонских књига писаних на хебрејском — написаних пре Немијине и Малахијине књиге — никада нису цитирали из каснијих, наводно надахнутих списа писаних између Немијиног односно Малахијиног времена и Христовог доба. Тиме се потврђује јеврејска традиција и веровање хришћанске скупштине из првог века н. е. да је канон библијских књига писаних на хебрејском био закључен књигама Немије и Малахије.

АПОКРИФНЕ КЊИГЕ ХЕБРЕЈСКОГ ДЕЛА БИБЛИЈЕ

13. (а) Шта су апокрифне књиге? (б) Како је дошло до тога да их Римокатоличка црква прихвати као канонске?

¹³ Шта су апокрифне књиге? То су списи које једни уврштавају у нека издања Библије, а други их одбацују јер у њима нема доказа да су надахнути од Бога. Грчка реч апокрифос значи „скривен“ (Мар. 4:22; Лука 8:17; Кол. 2:3). Тај израз се односи на књиге за које се не зна тачно ко је њихов аутор или извор, односно на књиге које не садрже доказе Божјег надахнућа, премда се сматрало да имају одређену вредност за лично читање. Такве књиге су се држале одвојено и нису се јавно читале, па су зато и назване „скривене“. На сабору у Картагини 397. н. е. било је предложено да се хебрејском канону дода седам апокрифних књига заједно с додацима канонским књигама Јестири и Данилу. Међутим, све до Тридентског сабора 1546, Римокатоличка црква није службено прихватила те додатне списе као библијске књиге. Ради се о следећим списима: Књига о Тобији, Књига о Јудити, додаци Јестири, Књига мудрости, Књига Сирахова, Књига Варухова, три додатка Данилу, Прва о Макабејцима и Друга о Макабејцима.

14. (а) У ком погледу Прва књига о Макабејцима може бити занимљива? (б) Ко се никада није служио апокрифима и зашто?

¹⁴ Иако садржи занимљиве историјске податке, Прву књигу о Макабејцима ни у ком случају не треба сматрати надахнутом књигом. Она описује борбу Јудејаца за независност у другом веку пре н. е. коју је предводила свештеничка породица Макабејаца. Остале апокрифне књиге пуне су митова и празноверја и врве од грешака. Исус и хришћански писци грчких књига Библије никада нису указивали на њих нити су из њих цитирали.

15, 16. Како су Јосиф Флавије и Јероним показали које су књиге канонске?

¹⁵ Јеврејски историчар Јосиф Флавије (1. век н. е.) у свом делу Против Апиона (I, 38-41 [8]) наводи све књиге које су Јевреји сматрали светим. Он је написао: „Немамо безброј недоследних књига које једна другој противрече. Наших књига, оних које с правом сматрамо веродостојнима, само је двадесет и две [у 11. одломку је објашњено да се заправо само ради о другачијем груписању хебрејских књига, којих по данашњем бројању има 39] и у њима се налази историја свих прошлих времена. Међу њима је пет Мојсијевих књига, у којима налазимо законе и предања о догађајима од настанка човека до смрти законодавца... Од смрти Мојсија па до Артаксеркса, који је као краљ Персије наследио Ксеркса, пророци који су живели након Мојсија забележили су историјске догађаје свог доба у тринаест књига. Преостале четири књиге садрже хвалоспеве Богу и правила по којима човек треба да се влада.“ Дакле, Јосиф показује да је канон библијских књига писаних на хебрејском био завршен давно пре првог века н. е.

¹⁶ Библичар Јероним, који је 405. н. е. завршио Вулгату, латински превод Библије, имао је прилично чврст став о апокрифним књигама. Након што је набројао надахнуте књиге, при чему је 39 надахнутих хебрејских књига попут Јосифа Флавија груписао у 22, у уводу за Самуилове књиге и књиге о Краљевима у Вулгати написао је следеће: „Дакле, постоје двадесет и две књиге... Овај увод у Свето писмо може послужити као поуздан темељ за приступ свим књигама које смо превели с хебрејског на латински, како би се знало да све друго треба сврставати у апокрифе.“

ГРЧКИ ДЕО БИБЛИЈЕ

17. Које право присваја Римокатоличка црква и ко је заправо одлучио које књиге улазе у библијски канон?

¹⁷ Римокатоличка црква присваја себи право да одлучује које књиге улазе у библијски канон и позива се на сабор у Картагини (397. н. е.), на ком је састављен попис библијских књига. Међутим, чињеница је да је канон — у који улазе и књиге које чине грчки део Библије — био дефинисан пре тога, и то не одлуком неког сабора, него под вођством Божјег светог духа, истог оног духа који је пре тога и надахнуо писање тих књига. Сведочанства каснијих ненадахнутих састављачи разних пописа библијских књига могу послужити једино као потврда библијског канона, који је потврђен Божјим духом.

18. Који се важни закључци могу донети прегледом табеле с пописима хришћанских, грчких књига Библије, који су настали између 2. и 4. века н. е.?

¹⁸ Докази на основу пописа из периода од 2. до 4. века. Поглед на пропратну табелу открива да више пописа хришћанских књига Библије који датирају из 4. века, из времена пре споменутог сабора, потврђује наш данашњи канон, а ту су и неки у којима је изостављено само Откривење. До краја 2. века била су општеприхваћена четири Јеванђеља, Дела апостолска и 12 посланица апостола Павла. У одређеним областима постојале су сумње само у вези с неколико мањих списа. Те сумње су се по свему судећи појавиле зато што ти списи из неког разлога у почетку нису били много раширени, па је зато требало више времена да би били прихваћени као канонски.

19. (а) Који важан спис је пронађен у Италији и из ког доба потиче? (б) Које су се књиге, према том спису, тада прихватале као канонске?

¹⁹ Један од најзанимљивијих пописа из споменутог раздобља јесте фрагмент који је Лудовико Антонио Муратори открио у Амброзијани, библиотеци у Милану, и објавио га 1740. Недостаје му почетак, али чињеница да се у њему Лука назива трећим Јеванђељем указује на то да су претходно били споменути Матеј и Марко. Мураторијев фрагмент је написан на латинском језику, а потиче с краја другог века н. е. Као што то показује превод једног његовог дела у наставку, то је врло занимљив историјски документ: „Трећа књига Јеванђеља је Јеванђеље по Луки. Лука, чувени лекар, писао је у своје име... Четврто Јеванђеље је од Јована, који је један од ученика... И зато, премда се на основу чињеница из сваког Јеванђеља износе различите појединости, никаква разлика не постоји у вери оних који верују, јер је једним Духом који нас води у свима изречено све о његовом рођењу, трпљењу, ускрсењу, разговору с његовим ученицима и двоструком доласку, о првом — презреном у понижењу, који се догодио; о другом — преславном у краљевској моћи, који ће се догодити. Какво је дакле чудо ако Јован тако чврсто износи појединости и у својим посланицама, говорећи о себи: ’Што смо видели својим очима и чули ушима, и што су наше руке дотицале, то смо вам написали.‘ Тиме каже за себе да је не само видео и чуо, него и испричао све дивне ствари које је Господ чинио. Дела пак свих апостола написана су у облику једне књиге. Лука их је описао за часног Теофила... А Павлове посланице саме јасно казују ономе ко жели разумети из ког су места или због ког су разлога биле послате. Пре свега је опширније писао Коринћанима, забрањујући шизму јереси; потом Галатима против обрезања; а Римљанима о распореду Писама, дајући им на знање и да је главни предмет о којем они говоре Христ. О свему томе треба да расправљамо. Сам апостол Павле, следећи пример свог претходника Јована, шаље писма само за седам цркава оваквим редом: Коринћанима прва, Ефешанима друга, Филипљанима трећа, Колошанима четврта, Галатима пета, Солуњанима шеста, Римљанима седма. Али, иако ради укора два пута пише Коринћанима и Солуњанима, показује [са ових седам посланица] да је по целом свету раширена једна црква. И Јован у Откривењу, мада пише за седам цркава, ипак говори свима. Али [написао је] из љубави једну Филимону и једну Титу и две Тимотеју; [и оне се] држе за свете и веома су поштоване у Цркви... Надаље, посланица Јуде и две које носе Јованово име прихваћене су... Прихватамо само Јованову и Петрову апокалипсу, коју [мисли се на Петрову] неки од наших неће да читају у цркви.“b

20. (а) Како се може објаснити чињеница да се у Мураторијевом фрагменту не спомињу једна Јованова и једна Петрова посланица? (б) У којој мери тај попис одговара нашем данашњем попису грчких књига Библије?

²⁰ Ваља приметити да се при крају Мураторијевог фрагмента спомињу само две Јованове посланице. Међутим, о томе се у истој енциклопедији каже да те две Јованове посланице „могу бити само друга и трећа, чији писац себе једноставно назива ’старешином‘. Аутор је већ споменуо прву посланицу, додуше тек успутно, у вези с четвртим Јеванђељем и при том је изразио чврсто уверење у то да их је написао Јован, а овде је сматрао да се може усредредити на две мање посланице“ (1956, 8. том, страна 55). А о чињеници да се у фрагменту и не спомиње прва Петрова посланица, енциклопедија каже: „Највероватнијом се чини претпоставка да је неколико речи изгубљено, можда и цео ред у којем аутор наводи да су 1. Петрова и Апокалипса Јованова прихваћене књиге.“ Зато о гледишту изнесеном у Мураторијевом фрагменту та енциклопедија закључује: „Сматрало се да се Нови завет без сумње састоји од четири Јеванђеља, Дела апостолских, тринаест Павлових посланица, Апокалипсе Јованове, вероватно од три његове посланице, Јуде и вероватно 1. Петрове, док се противљење другим Петровим списима још није било стишало“ (страна 56).

21. (а) У ком смислу су корисни Оригенови коментари о надахнутим списима? (б) Шта су прихватили каснији писци?

²¹ Ориген је око 230. године н. е. прихватио посланицу Јеврејима и Јаковљеву посланицу као надахнуте књиге. Ниједна од њих се не спомиње у Мураторијевом фрагменту. Премда је навео како су неки сумњали у њихову припадност канону, то такође показује да је до тог времена било прихваћено канонство већине библијских књига које су на грчком написали хришћански писци и да је само неколицина сумњала у канонство неких мање познатих посланица. Касније су Атанасије, Јероним и Августин прихватили закључке ранијих пописа и уврстили су у канон истих оних 27 књига које и ми данас прихватамо.c

22, 23. (а) Какве пописе садржи приложена табела? (б) Зашто, по свему судећи, не постоје пописи старији од Мураторијевог фрагмента?

²² На већини пописа с приложене табеле поименце су наведене књиге које се прихватају као канонске. Пописи Иринеја, Климента Александријског, Тертулијана и Оригена састављени су на темељу цитата које су они користили и којима су заправо показали како су гледали на књиге које су цитирали. На те пописе се надовезује и попис историчара Еусебија. Међутим, чињеница да ти писци не спомињу неке канонске књиге не побија њихово канонство. Одређене књиге нису споменули било намерно било зато што им то није било потребно због тема о којима су писали. Али зашто не налазимо конкретне пописе старије од Мураторијевог фрагмента?

²³ Питање у вези с тим које књиге хришћани треба да прихвате као надахнуте појавило се тек средином другог века н. е., када су се појавили критичари попут Марсиона. Марсион је саставио свој канон који је одговарао његовим учењима. Узео је само неке Павлове посланице и један „прочишћени“ текст Лукиног Јеванђеља. Све то, као и бројна апокрифна литература која се до тада проширила светом били су разлог због ког су разни аутори саставили пописе у којима су навели које књиге прихватају као канонске.

24. (а) Која су обележја апокрифних књига „Новог завета“? (б) Шта су о њима рекли неки стручњаци?

²⁴ Апокрифи. Велика разлика која постоји између надахнутих хришћанских списа и текстова који су сумњивог порекла, то јест ненадахнути, види се из самих тих текстова. Апокрифи се ни у чему не могу мерити с библијским текстовима, често су пуни измишљотина и делују бајковито. Садрже и бројне нетачности.d Вреди се осврнути на изјаве неких стручњака о тим неканонским књигама:

„Нема ни говора о томе да их је неко избацио из Новог завета; они су се сами избацили“ (Монтагју Џејмс, The Apocryphal New Testament, стране xi, xii)

„Треба само да узмемо наше новозаветне књиге као целину и упоредимо их с другом литературом те врсте и видећемо колики их јаз дели. Обично се каже да су неканонска јеванђеља најбоља потврда канонских“ (Џорџ Милиган, The New Testament Documents, страна 228)

„Ниједан други спис који је поред Новог завета остао сачуван из раздобља ране Цркве не може се данас с правом додати канону“ (Курт Аланд, The Problem of the New Testament Canon, страна 24)

25. Које чињенице у вези с писцима хришћанских, грчких књига Библије, говоре у прилог томе да су њихови списи надахнути?

²⁵ Надахнути записивачи. Треба узети у обзир и следеће чињенице. Сви хришћански писци грчких књига Библије били су на неки начин тесно повезани с првобитним водећим телом хришћанске скупштине, у којем су служили апостоли које је лично Исус изабрао. Матеј, Јован и Петар били су међу првих 12 апостола. Касније је и Павле био изабран за апостола, али није био један од дванаесторице.e Премда Павле није присуствовао посебном изливању духа на Педесетницу, присуствовали су Матеј, Јован и Петар заједно с Јаковом и Јудом, а највероватније и Марком (Дела 1:13, 14). Петар је споменуо Павлова писма и сврстао их у исту групу „са осталим деловима Писма“ (2. Петр. 3:15, 16). Марко и Лука су били блиски сарадници и сапутници Павла и Петра (Дела 12:25; 1. Петр. 5:13; Кол. 4:14; 2. Тим. 4:11). Све те писце свети дух је обдарио чудесним даровима. Они су те дарове добили било посебним изливањем духа какво се догодило на Педесетницу и приликом Павловог обраћења (Дела 9:17, 18), било полагањем руку апостола, као што га је несумњиво добио Лука (Дела 8:14-17). Писање хришћанског, грчког дела Библије, било је завршено у том раздобљу посебних дарова духа.

26. (а) Колико књига прихватамо као Божју Реч и зашто? (б) Како треба да показујемо да ценимо Библију?

²⁶ Вера у свемоћног Бога, који је надахнуо и сачувао своју Реч, улива нам поверење у то да је управо он водио сакупљање њених делова. Стога с пуним поверењем прихватамо 27 књига хришћанског, грчког дела и 39 књига хебрејског дела као једну књигу, Библију, која има само једног Аутора, Јехову Бога. Његова порука у 66 књига је наш животни водич, а њен унутрашњи склад и равнотежа потврђују да је комплетна. Јехова Бог, Творац те неупоредиве књиге, заслужује сву нашу хвалу! Та књига нас опрема за свако добро дело и управља нашим корацима на путу који води у живот. Трудимо се да увек живимо по њеним мудрим саветима!

[Фусноте]

[Табела на 303. страни]

Значајнији пописи грчких књига Библије настали између 2. и 4. века

П - Прихваћена без сумње као библијска и канонска

С - У неким крајевима се сумња у канонство књиге

СП - У неким крајевима се сумња у канонство књиге, али састављач пописа је прихвата као библијску и канонску

? - Стручњаци не могу тачно протумачити текст споменутог писца, то јест како се гледало на назначену библијску књигу

□ - Празан простор значи да се у попису књига не цитира нити спомиње

Име и место

Матеј П П П П

Марко П П П П

Лука П П П П

Јован П П П П

Дела апостолска П П П П

Римљанима П П П П

1. Коринћанима П П П П

2. Коринћанима П П П П

Галатима П П П П

Ефешанима П П П П

Филипљанима П П П П

Колошанима П П П П

1. Солуњанима П П П П

2. Солуњанима П П П П

1. Тимотеју П П П П

2. Тимотеју П П П П

Титу П П П П

Филимону П П

Јеврејима С СП СП

Јаковљева ?

1. Петрова П? П П П

2. Петрова С П

1. Јованова П П СП П

2. Јованова П П СП

3. Јованова П?

Јудина П

Откривење П П П П

Име и место

Матеј П П П П

Марко П П П П

Лука П П П П

Јован П П П П

Дела апостолска П П П П

Римљанима П П П П

1. Коринћанима П П П П

2. Коринћанима П П П П

Галатима П П П П

Ефешанима П П П П

Филипљанима П П П П

Колошанима П П П П

1. Солуњанима П П П П

2. Солуњанима П П П П

1. Тимотеју П П П П

2. Тимотеју П П П П

Титу П П П П

Филимону П П П П

Јеврејима СП СП П

Јаковљева СП СП П

1. Петрова П П П П

2. Петрова СП СП П С

1. Јованова П П П П

2. Јованова СП СП П С

3. Јованова СП СП П С

Јудина СП СП П

Откривење П СП П

Име и место

Матеј П П П П

Марко П П П П

Лука П П П П

Јован П П П П

Дела апостолска П П П П

Римљанима П П П П

1. Коринћанима П П П П

2. Коринћанима П П П П

Галатима П П П П

Ефешанима П П П П

Филипљанима П П П П

Колошанима П П П П

1. Солуњанима П П П П

2. Солуњанима П П П П

1. Тимотеју П П П П

2. Тимотеју П П П П

Титу П П П П

Филимону П П П П

Јеврејима П П П СП

Јаковљева П П П П

1. Петрова П П П П

2. Петрова П П П С

1. Јованова П П П П

2. Јованова П П П С

3. Јованова П П П С

Јудина П П П С

Откривење П СП С

Име и место

Матеј П П П П

Марко П П П П

Лука П П П П

Јован П П П П

Дела апостолска П П П П

Римљанима П П П П

1. Коринћанима П П П П

2. Коринћанима П П П П

Галатима П П П П

Ефешанима П П П П

Филипљанима П П П П

Колошанима П П П П

1. Солуњанима П П П П

2. Солуњанима П П П П

1. Тимотеју П П П П

2. Тимотеју П П П П

Титу П П П П

Филимону П П П П

Јеврејима СП СП П П

Јаковљева П СП П П

1. Петрова П П П П

2. Петрова П СП П П

1. Јованова П П П П

2. Јованова П СП П П

3. Јованова П СП П П

Јудина П СП П П

Откривење СП СП П