Да ли је нормално да се тако осећам?

ЈЕДНА уцвељена особа пише: „Као дечак у Енглеској, био сам поучен да не испољавам своја осећања у јавности. Могу се још сетити свог оца, једног бившег војног лица, који би ми кроз стиснуте зубе говорио, ’Не плачи!‘ кад ми је нешто проузроковало бол. Не могу да се сетим да ли је моја мајка икада пољубила или загрлила иког од нас деце (било нас је четворо). Имао сам 56 година када сам видео како ми отац умире. Осећао сам огроман губитак. Ипак, у почетку, нисам могао да заплачем.“

У неким културама, људи отворено изражавају своја осећања. Било да су срећни или тужни, други знају како се они осећају. С друге стране, у неким деловима света, посебно у северној Европи и Британији, људи, нарочито мушкарци, обликују се у складу с културом да скривају своја осећања, да потискују своје емоције, да стисну зубе и стегну срца. Али кад претрпите губитак драге особе, да ли је на неки начин погрешно да изражавате своју жалост? Шта Библија каже?

Они који су плакали у Библији

Библију су писали Јевреји с подручја источног Медитерана који су били изражајни људи. Она садржи многе примере појединаца који су отворено показивали своју жалост. Краљ Давид је оплакивао губитак свог убијеног сина Амнона. У ствари, он „много... плакаше“ (2. Самуелова 13:28-39). Он је чак жалио за губитком свог издајничког сина Абсалома, који је покушао да узурпира краљевање. Библијски извештај нам каже: „Тада краља [Давида] обузе жалост, попе се у собу изнад врата и заплака се. Идући говораше: Сине мој Абсаломе, сине мој, сине мој Абсаломе! Што нисам ја умро уместо тебе! Абсаломе, сине мој, сине мој!“ (2. Самуелова 18:33). Давид је жалио као и сваки нормалан отац. И колико су пута родитељи пожелели да су они могли да умру уместо своје деце! Изгледа тако неприродно да дете умре пре родитеља.

Како је Исус реаговао на смрт свог пријатеља Лазара? Он је плакао приближавајући се његовом гробу (Јован 11:30-38). Касније, Марија Магдалена је плакала док се приближавала Исусовој гробници (Јован 20:11-16). Истина, хришћанин с разумевањем библијске наде у васкрсење не жали неутешно, као што чине неки који немају јасан библијски темељ за своја веровања с обзиром на стање мртвих. Али као човек с нормалним осећањима, прави хришћанин, чак и с надом у васкрсење, жали и тугује над губитком сваког вољеног (1. Солуњанима 4:13, 14).

Плакати или не плакати

Како је с нашим реакцијама данас? Да ли вам је тешко или нелагодно да показујете своја осећања? Шта препоручују саветници? Њихова савремена гледишта често само одражавају библијску древну надахнуту мудрост. Они кажу да треба да изражавамо своју жалост, не да је потискујемо. То нас подсећа на верне мужеве старог доба, као што су Јов, Давид и Јеремија, чији се изрази жалости налазе у Библији. Они сигурно нису прикривали своја осећања. Дакле, није мудро изоловати се од људи (Пословице 18:1, New World Translation). Наравно, жаљење се у различитим културама изражава на различите начине, што такође зависи од преовладавајућих религиозних веровања.a

Шта ако се осећате као да плачете? Плакати је део људске природе. Сети се опет случаја Лазареве смрти, када се Исус ’устресе у духу и растужи се и... навреше му сузе‘ (Јован 11:33, 35). Он је тако показао да је плакање нормална реакција на смрт неког вољеног.

То подупире случај једне мајке, Ане, која је изгубила своју бебу Рахелу због SIDS-a (Sudden Infant Death Syndrome⁄Синдром изненадне дечје смрти). Њен муж је коментарисао: „Оно што ме је изненадило било је то што ни Ана ни ја нисмо плакали на сахрани. Сви други су плакали.“ На то је Ана одговорила: „Да, али ја сам доста плакала за обоје од нас. Мислим да ме је то стварно погодило неколико недеља после те трагедије, кад сам једног дана коначно била сама у кући. Плакала сам цели дан. Али верујем да ми је то помогло. Осећала сам се боље због тога. Морала сам да тугујем за губитком своје бебе. Заиста верујем да треба пустити ожалошћену особу да плаче. Иако је природна реакција других да кажу, ’Немој да плачеш‘, то стварно не помаже.“

Како неки реагују

Како неки реагују кад су погођени губитком неког вољеног? Осмотримо, на пример, Хуаниту. Она зна како се особа осећа кад изгуби дете. Имала је пет побачаја. Сада је опет била трудна. Тако кад ју је једна аутомобилска незгода натерала у болницу, она је разумљиво била забринута. Две недеље касније добила је порођајне болове — превремено. Кратко након тога родила се мала Ванеса — тежине од само 0,9 килограма. „Била сам тако узбуђена“, сећа се Хуанита. „Коначно сам била мајка!“

Али њена срећа је била кратког века. Четири дана касније Ванеса је умрла. Хуанита се присећа: „Осећала сам се тако празно. Моје материнство ми је било одузето. Осећала сам се непотпуном. Било је болно доћи кући у собу коју смо припремили за Ванесу и гледати мале пелене које сам купила за њу. Следећих пар месеци, поново сам преживљавала дан њеног рођења. Нисам желела да имам ништа ни са ким.“

Екстремна реакција? Другима може бити тешко да то разумеју, али они који су, попут Хуаните, прошли кроз то објашњавају да су жалили за својом бебом баш као што би жалили за неким ко је већ живео неко време. Дуго пре него што се дете роди, кажу они, његови родитељи га воле. С мајком постоји и једна посебна веза. Кад та беба умре, мајка осећа да је изгубљена једна стварна особа. И то је оно што други треба да разумеју.

Како гнев и кривица могу да утичу на вас

Једна друга мајка изразила је своја осећања кад јој је речено да је њен шестогодишњи син изненада умро због једне урођене срчане мане. „Прошла сам кроз серију реакција — отупелост, неверовање, кривњу и гнев према мом супругу и доктору што нису схватили колико је његово стање било озбиљно.“

Гнев може бити још један симптом жалости. То може бити гнев на докторе и медицинске сестре, осећање да је требало да учине више у бризи за умрлог. Или то може бити гнев на пријатеље и рођаке који, изгледа, кажу или чине погрешне ствари. Неки постају гневни на преминулог због занемаривања свог здравља. Стела се присећа: „Сећам се да сам била гневна на свог супруга зато што сам знала да је могло бити другачије. Био је врло болестан, али је занемаривао докторова упозорења.“ А понекад постоји гнев према преминулом због терета који његова или њена смрт доноси преживелом.

Неки се осећају кривим због гнева — то јест, они можда осуђују себе зато што се осећају гневно. Други за смрт вољене особе окривљују себе. „Не би он умро“, уверавају они себе, „да сам га само раније натерао да оде код доктора“ или „да сам га одвео код неког другог доктора“ или „да сам се побринуо да боље пази на своје здравље“.

За друге та кривица иде изнад тога, посебно ако је њихов вољени умро изненада, неочекивано. Они почињу да се присећају времена када су се гневили на преминулог или кад су се свађали с њим. Или могу осећати да нису умрлом били заиста све што је требало да буду.

Дуги процес жаљења многих мајки подупире оно што многи стручњаци кажу, да губитак детета оставља трајну празнину у животу родитеља, нарочито мајке.

Кад изгубите брачног друга

Губитак брачног партнера је једна друга врста трауме, посебно ако су обоје водили врло активан заједнички живот. То може значити крај читавог начина живота који су они делили, путовања, рада, забаве и међусобне зависности.

Јунис објашњава шта се десило кад је њен муж изненада умро од срчаног напада. „Прве недеље, била сам у стању емоционалне отупелости, као да сам престала да функционишем. Нисам могла чак да осетим укус или мирис. Ипак, мој осећај логике наставио се на један равнодушан начин. Због тога што сам била са својим мужем док су покушавали да га стабилизују користећи CPR (cardiopulmonary resuscitation) и лекове, нисам доживела уобичајене симптоме порицања. Међутим, постојало је једно јако осећање фрустрираности, као да сам посматрала како неки ауто иде преко литице а не постоји ништа што бих могла да урадим у вези с тим.“

Да ли је она плакала? „Наравно да јесам, нарочито кад сам читала стотине саучешћа која сам примила. Плакала сам са сваким понаособ. То ми је помогло да се суочим с остатком тог дана. Али ништа није могло да ми помогне кад су ме увек изнова питали како се осећам. Очигледно, била сам очајна.“

Шта је Јуниси помогло да преживи своју жалост? „Мада то нисам схватила, несвесно сам донела одлуку да наставим даље кроз живот“, каже она. „Међутим, оно што ме још увек боли је то кад се сетим да мој муж, који је толико волео живот, није више ту да би уживао у њему.“

„Немојте дозволити да други диктирају...“

Аутори дела Leavetaking—When and How to Say Goodbye саветују: „Немојте дозволити да други диктирају како треба да поступате или да се осећате. Процес жаљења делује различито код сваког. Други могу мислити — и ставити вам до знања да мисле — да ви жалите превише или не жалите довољно. Опростите им и заборавите на то. Покушавајући да себе натерате у калуп који су створили други или друштво као целина, ви спутавате свој напредак према обновљеном емоционалном здрављу.“

Наравно, различити људи носе се са својом жалошћу на различите начине. Ми не покушавамо да сугеришемо да је један начин безусловно бољи од другог за сваку особу. Међутим, опасност настаје кад наступи стагнација, кад особа погођена жалошћу није у стању да се помири с реалношћу ситуације. Тада може бити потребна помоћ од саосећајних пријатеља. Библија каже: „Пријатељ у свако време љуби, а у невољи се братом показује.“ Зато се немојте бојати да тражите помоћ, да разговарате, и да плачете (Пословице 17:17).

Жалост је нормална реакција на губитак, и није неисправно да ваша жалост буде видљива другима. Али потребни су одговори на даљња питања: ’Како могу живети са својом жалошћу? Да ли је нормално доживљавати осећања кривице и гнева? Како да се суочим с тим реакцијама? Шта ми може помоћи да истрпим губитак и жалост?‘ Следећи део ће одговорити на ова и друга питања.