Одржати хришћанску беспрекорност у ратом погођеној Либерији

Испричао очевидац

”КАДА се слонови боре, и трава трпи.“ Како добро ова пословица из Западне Африке сажима оно што се догодило у недавном рату у Либерији! Живот је изгубило око 20 000 људи, а половина становништва земље од 2,6 милиона била је расељена. Већина оних који су трпели нису били војници; они су били ”трава“ — безазлени мушкарци, жене и деца.

Када је рат букнуо у децембру 1989, близу 2 000 Јеховиних сведока у Либерији радовало се сталном бројчаном порасту, и с поуздањем су гледали у будућност. Нажалост, били су део ’траве која је трпела‘.

Ширење рата

Рат је започео на граници између Либерије и Обале Слоноваче, а убрзо су се избеглице почеле сливати у главни град, Монровију, која има више од пола милиона становника. Од марта до маја 1990, док се борба помицала ка југу, мисионари Јеховиних сведока су били евакуисани најпре из Ганте, а затим из Гбарнге. Они су били међу последњим становницима који су напустили те градове. Рат је достигао врхунац када су оружане снаге 2. јула 1990. ушле у Монровију.

Нико није био припремљен за ужасе који су уследили. Три одвојене војске бориле су се међусобно на улицама тешком артиљеријом, ракетама и бацачима граната. Они који нису били убијени због припадништва омрзнутом племену били су подвргнути сталном узнемиравању и испитивањима. Једне ноћи у августу, више од 600 људи, жена и деце који су тражили склониште у лутеранској цркви Светог Петра било је погубљено од стране, услед рата полуделог, одреда смрти.

Стотине су бежале од борби само у одећи коју су носили. Породице су биле одвојене и месецима након тога нису се могле поново окупити. Изгледало је да се променило целокупно становништво Монровије, јер су празне куће биле насељене војницима и избеглицама који су побегли из других делова града. Више од половине становништва Монровије било је расељено. Већина је изгубила све што су имали, и погинуо им је бар један рођак. Неки су их изгубили много више.

Стање је постало тако критично да је пет других земаља Западне Африке послало своје војнике да покушају да обнове мир. До краја октобра 1990, већина борби постепено је престала. Међутим, тада је авет глади попут плашта обавила изгорели град. Посредништва за помоћ известила су да је у једном тренутку скоро трећина деце из Монровије испод пет година старости била неисхрањена и да је више од стотину људи умирало сваког дана. Профитери нису нимало олакшали стање; многи су крали пиринач одређен за помоћ у случају глади и затим га продавали за 20 или више долара по чинији. Болест је била све присутнија, посебно колера, пошто су градске водоводне, санитарне и електричне службе биле потпуно уништене.

Приближно хиљаду Јеховиних сведока који су живели у Монровији такође је веома трпело. Већина је напустила град и отишла у сеоска подручја, док су други бродом отпутовали за Гану и Нигерију или путем за Обалу Слоноваче или Сијера Леоне. Од јула до децембра 1990, више од 30 Сведока изгубило је живот. Неки су погинули од топовске ватре, док су други умрли од последица болести и глади. Алан Бати и Артур Лосон, амерички мисионари, апсолвенти Школе оспособљавања слугу, изгледа да су били међу погинулима. Ах, каква је само утеха за оне од нас који су изгубили рођаке или пријатеље у том страшном времену на Библији темељена нада ускрсења! (Дела 24:15).

Хришћанско братство у акцији

Како је рат беснео, многи расељени Сведоци потражили су уточиште у подружници Јеховиних сведока и мисионарском дому на другој страни града. Неки су тражили заштиту јер су били чланови племена које су војници на том подручју убијали. Већина је у подружници добила радне задатке, и били су од непроцењиве вредности у помагању приликом кувања и чишћења, док су остали били одређени да сакупљају јестиве плодове у оближњим мочварама када су то спољашњи услови дозвољавали.

Људи су спавали посвуда, у мисионарским спаваћим собама, на ходницима, у експедиту и у канцеларијама. Копали смо и одржавали клозете за много људи. Жене су биле одређене да служе као медицинске сестре, и успешно су бринуле за многе случајеве маларије и грознице. Дијареја је била чест проблем.

Организовали смо посебне припреме унутар зграде, укључујући вежбе за случај бомбардовања. Тако смо, када су супротстављене снаге испаљивале тешке артиљеријске гранате, били увежбани да брзо стигнемо на сигурна места у подружници. Иако је наш зид од 3 метра представљао извесну заштиту, он није био довољно висок да задржи метке који су се одбијали. Наш кров је ускоро попримио изглед посуде за бибер због свих рупа које је имао!

Многи су ризиковали свој живот да би заштитили друге Сведоке од оних који су желели да их убију зато што су припадали омрзнутом племену. Једног дана у подружницу је стигла уплакана хришћанска сестра са својом преживелом децом, од којих је једно била беба од две недеље. Њен супруг и млађи син тинејџерских година управо су пред њеним очима погинули. Други Сведок је успео да сакрије њу и њену осталу децу када су се убице вратиле да их потраже.

Још једна породица је стигла у подружницу са некрштеном објавитељицом која је помогла да се породица заштити када су покушали да их убију припадници њеног племена. Затим, када се ситуација променила и када је некрштена објавитељица дошла у опасност, породица ју је спасла од припадника свог племена.

Мисионари су увек изнова разговарали са наоружаним људима на улазу у подружницу како би покушали да их задрже од претреса или пљачкања просторија. Једном је љутита група упала унутра, држећи нас на нишану и тврдећи да кријемо припаднике одређеног племена. Били су изненађени када су видели мирно понашање локалних Сведока који су тихо седели и слушали на хришћанском састанку који смо одржавали. Претражили су кућу али нису пронашли оно што су тражили. Увек смо били у стању да уверимо наметљивце да не скривамо војнике или било ког њиховог непријатеља. Као хришћани, били смо неутрални.

За време једне тешке борбе, група Сведока стигла је у подружницу носећи једног брата који је имао рак у последњем стадијуму. Нажалост, убрзо је умро. Ископали смо гроб у дворишту, и какву смо само осећајну погребну службу имали! Брат је био један од наших најдивнијих локалних старешина, са дугогодишњом верном службом. Око стотину исељених особа окупило се у предворју за комеморативни говор, који је одржан уз детонације граната.

Набављање хране и воде

Залихе хране биле су веома ограничене. Још и пре почетка рата, трговци су обуставили увоз робе. Тако је у граду остало веома мало хране. Наша залиха хране у подружници трајала би месецима за наших 12 чланова породице, али је с нама понекад живело и до 200 људи, укључујући суседе који нису Сведоци и којима је помоћ била неопходно потребна. Сви су били ограничени на један мали оброк дневно; на таквој храни живели смо месецима. Сви су били гладни. Бебе су биле сама кост и кожа, беживотно лежећи на рукама својих родитеља.

Ускоро је наша залиха хране нестала. Где смо могли да набавимо још? У Монровији није било отворених трговина. Где год да погледаш, изгладнели људи тумарали су улицама у потрази за храном. Јели су све — укључујући псе, мачке и штакоре. Два мисионара из подружнице одлучила су да покушају да оду до Какате, града удаљеног око 60 километара, у коме је борба престала.

Ставили су часописе Куле стражаре и знакове на прозоре аутомобила да би се препознали као Јеховини сведоци. Након што су прошли кроз различита контролна места, зауставио их је и испитивао велики, крупан човек са гранатама обешеним на груди и са пиштољем на боку. Представили су се као Јеховини сведоци и рекли му да желе отићи у Какату по нешто хране.

”Пођите за мном“, рекао је. ”Ја сам овде командант битке.“ Одвео их је у свој штаб. Када је сазнао да су пружили склониште исељеним људима, наредио је својим људима да нашој подружници испоруче 20 врећа пиринча, од којих је свака била тешка 45 килограма! Осим тога, издао им је пропусницу за пут до Какате, а одређена је и оружана пратња да их сигурно води кроз преостала контролна места.

У Какати су пронашли нашег хришћанског брата Аврахама који је поседовао продавницу. Он је на залихи имао кутије хране за нас, укључујући млеко у праху, шећер, конзервисано поврће и друге неопходне артикле. Било је заиста дивно видети како су наша браћа била збринута на свом путу. Јехова је сигурно био задовољан што смо своју храну поделили са својим пријатељима и суседима, јер су сада наше залихе биле поново попуњене (Пословице 11:25).

На другој страни Монровије, мисионари у мисионарском дому такође су се бринули за расељене особе, па су и они примили помоћ из неочекиваних извора. На пример, један мисионар је добио три вреће пиринча од једног војника који га се сетио из времена када је пре неких 16 година служио на подручју тог војника. Још један мисионар је добио четири вреће пиринча после личног разговора са вођом једне од зараћених фракција.

У једном тренутку изгледало је да ћемо морати да евакуишемо подружницу због несташице воде. Наш извор је био једно време једини извор питке воде за многе у том подручју. Међутим, почело је понестајати горива за електрични генератор за нашу пумпу. Када је један човек који је у првим данима борбе добио заштиту у подружници чуо за наш проблем, из цењења за оно што смо учинили за њега пронашао нам је гориво, тако да наша залиха воде никада није пресушила.

Одржавање духовне снаге

Када су нас, последње мисионаре, у октобру 1990. подстицали да напустимо Либерију, највише смо размишљали о томе како ће наша браћа и сестре изаћи на крај са ситуацијом. Из извештаја које смо до тог времена добили очигледно је да су остали запослени у служби проповедања.

Пре рата, просек сати проведених у служби за сваког Сведока био је око 17 сваког месеца. Ипак, за време рата, упркос сталној потреби да у шуми сакупљају храну, Сведоци су у неким скупштинама имали просек више од 20 сати по објавитељу! Осим тога, због несташице часописа Кула стражара, многе наше сестре су руком преписивале студијске чланке како би било више примерака за студиј у недељу.

Четири скупштине најближе Монровији биле су преплављене Сведоцима који су побегли испред борбе у граду. Та браћа су изгубила све што су имала, пошто нису могла да се врате својим кућама и да узму било шта. У ствари, многи су месецима били чак на супротним странама борбених линија од своје властите деце и родитеља! На Спомен-свечаности на Исусову смрт 30 марта, те четири скупштине заједно су имале 1 473 присутна.

Сведоци који су остали у Монровији, њих око 300, предузели су посебне напоре да учествују у помоћној пионирској служби у месецу Спомен-свечаности, иако су само неколико недеља раније од глади били физички тако слаби да су једва могли да ходају. Веома су се трудили да позову људе на Спомен-свечаност, тако да је било присутно 1 116 особа.

Један хришћански старешина у Монровији објаснио је: ”Одлучили смо да поново почнемо да се састајемо у нашој Краљевској дворани почевши са децембром 1990. Први пут је било 17 присутних. Касније се тај број повећао на 40, тако да је неко време било око 40-ак. Затим је, 24. фебруара, број присутних порастао на 65, а недељу дана касније на 85. Осим тога, скоро сви у скупштини су се одазвали позиву да ступе у помоћну пионирску службу у марту.“

Брига за друге

”Наша црквена браћа била су заузета убијањем једни других [из противничких племена] за време рата“, запазио је један рођак Сведока који није био Сведок, ”немајући никада времена за сувернике.“ Али, како се само ситуација разликовала код Јеховиног народа!

На пример, вођа суседног штаба за помоћ писао је у фебруару 1991. браћи која су водила бригу за подружницу: ”Ово писмо служи као знак захвале и цењења вама и вашој институцији за складишне објекте које нам и даље пружате за време дељења хране нашем народу. Ваш хуманитарни поступак показује вашу спремност као Заједнице да остварите мир и просперитет у овој земљи. Молимо да наставите са својим корисним услугама.“

Јеховини сведоци у другим земљама брзо су се одазвали на потребе своје либеријске браће. Помоћ је била допремљена из земаља као што су Сијера Леоне и Обала Слоноваче из Западне Африке, Холандија и Италија из Европе и Сједињене Америчке Државе.

Једна девојчица, чија је мајка била погубљена зато што је припадала омрзнутом племену, изразила је своју захвалност за помоћ коју је примила. Она је писала: ”Велико вам хвала за све ствари које сте ми послали. Сада се осећам као да је моја мајка уз мене. У рату сам изгубила њу и свог малог брата. Молим Јехову да вас све благослови. Имам 11 година.“

Такође захвалан за помоћ коју је примио, један брат са шесточланом породицом и супругом која је месецима морала да се крије због свог племенског порекла писао је: ”Нисмо упадали у туђе куће да пљачкамо и продајемо њихово власништво а ипак, за разлику од наших суседа, сваки дан имамо шта да једемо зато што знамо мудро да користимо оно мало што имамо. То смо научили од Јехове.“

Веома импресиван је био и дух брата који је побегао у Обалу Слоноваче са својом супругом и двоје деце. За собом је оставио дивну кућу која је после била спаљена до темеља. Ипак, рекао је да га није највише погодио губитак куће, већ његове теократске библиотеке!

Извучене су вредне поуке

Осврћући се уназад, могу бити захвалан што нас је Јехова поучио многим вредним поукама. Познавајући лично многе који су одржали своју беспрекорност и преживели, као и неке који су задржали своју беспрекорност и умрли, научио сам да ценим важност поседовања мисаоног става апостола Павла, који је писао: ”Ако живимо, Јехови живимо, и ако умиремо, Јехови умиремо. Зато и ако живимо и ако умиремо, Јехови припадамо“ (Римљанима 14:8, NW).

Још један дугогодишњи мисионар је запазио: ”Кроз све ово научили смо да је Јехова неупоредиви Помоћник. Баш као што је Павле рекао: ”И ми сматрасмо као сигурно да ћемо бити смрти предани, да не бисмо поуздање своје у себе ставили, него у Бога који ускрсава мртве“ (2. Коринћанима 1:9; Псалам 30:10). Он је додао: ”Рат нам је јасно показао да је Јеховин народ заиста братство, одевено у самопожртвовану љубав коју је истицао Исус“ (Јован 13:35).

Писмо једне либеријске сестре упућено некима од нас мисионара који смо морали да напустимо земљу за време борби у октобру 1990. добро приказује снагу нашег хришћанског братства. ”Молим се да се сви ускоро вратите у Либерију и да можемо имати конгрес“, писала је она. ”Ах! Једва чекам тај дан. Већ сама помисао на то ме радује.“

Да, биће дивно видети уобичајену свакодневицу потпуно обновљених хришћанских активности у Либерији. Наша сестра је у праву; први конгрес у Монровији после повратка мисионара и осталих избеглица биће заиста радостан. У то нема сумње!

[Мапа на 27. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ЛИБЕРИЈА

Монровија

Каката

Гбарнга

Ганта

СИЈЕРА ЛЕОНЕ

ГВИНЕЈА

ОБАЛА СЛОНОВАЧЕ

Атлантски океан

[Слика на 28. страни]

Деца исељених Сведока у подружници за време рата

[Слика на 31. страни]

Либеријске избеглице сортирају одевне предмете које су поклонили Сведоци из Обале Слоноваче