Где су мртви?

„ЗЕМЉА је пијаца; небо је наш дом“, кажу Јоруби Западне Африке. Ова замисао одјекује у многим религијама. Она преноси мишљење да је земља попут пијаце коју посећујемо за кратко време и онда одлазимо. Према овом веровању, код смрти ми одлазимо на небо, наше право боравиште.

Библија заиста научава да неки иду на небо. Исус Христ је рекао својим верним апостолима: „Многи су станови у дому Оца мога... Идем да вам припремим место. И кад отидем и припремим вам место, опет ћу доћи и узећу вас к себи, да и ви будете где сам ја“ (Јован 14:2, 3).

Исусове речи не значе да сви добри људи иду на небо или да је небо дом човечанства. Неки се узимају на небо у повезаности с владавином над земљом. Јехова Бог зна да људске владавине никада неће успешно управљати стварима на земљи. Дакле, он је припремио небеску владавину, или Краљевство, које ће коначно преузети контролу над земљом и претворити је у Рај који је он првобитно намеравао да постоји (Матеј 6:9, 10). Исус ће бити Краљ Божјег Краљевства (Данило 7:13, 14). Други ће бити изабрани између људи да владају с њим. Библија је прорекла да ће они који су узети на небо бити ’краљевство, свештеници Богу нашему‘ и да ће ’краљевати на земљи‘ (Откривење 5:10).

Ко иде на небо?

Разматрајући велику одговорност коју ће ови небески владари имати, не изненађује што ће они морати да испуне строге захтеве. Они који иду на небо морају имати тачно спознање о Јехови и морају му бити послушни (Јован 17:3; Римљанима 6:17, 18). Од њих се захтева да исказују веру у откупну жртву Исуса Христа (Јован 3:16). Ипак, још више је укључено. Они морају бити позвани и изабрани од Бога кроз његовог Сина (2. Тимотеју 1:9, 10; 1. Петрова 2:9). Осим тога, они морају бити крштени хришћани који су ’поново рођени‘, рођени Божјим светим духом (Јован 1:12, 13; 3:3-6). Они такође треба да одрже беспрекорност пред Богом до смрти (2. Тимотеју 2:11-13; Откривење 2:10).

Безбројни милиони људи који су живели и умрли нису испунили ове захтеве. Многи су имали мало прилике да уче о правом Богу. Други никада нису читали Библију и знају мало или ништа о Исусу Христу. Чак и данас међу правим хришћанима на земљи, мало њих је Бог изабрао за небески живот.

Стога, број оних који иду на небо биће релативно мали. Исус се обратио таквим особама као ’маленом стаду‘ (Лука 12:32). Касније, апостолу Јовану је откривено да ће број оних који су „откупљени са земље“ да владају с Христом на небу бити само 144 000 (Откривење 14:1, 3; 20:6). Када то упоредимо с милијардама људи који су живели на земљи, то је заиста мали број.

Они који не иду на небо

Шта се дешава са онима који не иду на небо? Да ли они пате на месту вечних мука, како неке религије научавају? Наравно да не, јер је Јехова Бог љубави. Родитељи пуни љубави не бацају своју децу у ватру, и Јехова не мучи људе на такав начин (1. Јованова 4:8).

Изглед за огромну већину оних који су умрли јесте ускрсење у земаљском рају. Библија каже да је Јехова створио земљу „да се у њој настава“ (Исаија 45:18). Псалмиста је објавио: „Небо је небо Господње, а земљу је синовима човечјим дао“ (Псалам 115:16). Земља је та, а не небо, која ће бити стални дом човечанства.

Исус је прорекао: „Иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега и излазиће из њих“ (Јован 5:27-29). Хришћански апостол Павле је потврдио: „Имајући наду у Бога... да ће бити ускрсење праведника и неправедника“ (Дела апостолска 24:15). На мученичком стубу, Исус је обећао покајничком злочинцу живот посредством ускрсења у земаљском рају (Лука 23:43).

Ипак, какво је садашње стање умрлих који ће бити ускрнути за живот на земљи? Један догађај у Исусовој служби помаже нам да одговоримо на ово питање. Његов пријатељ Лазар је умро. Пре него што је Исус кренуо да га ускрсне, Он је рекао својим ученицима: „Лазар, наш пријатељ, спава, али ја идем да га пробудим“ (Јован 11:11). Према томе Исус је упоредио смрт са сном, дубоким сном без снова.

Спавање у смрти

Други цитати су у складу са овом мишљу спавања у смрти. Они не уче да људи имају бесмртну душу која приликом смрти прелази у царство духова. Уместо тога, Библија каже: „Мртви ништа не знају... И љубав њихова, и мржња њихова, и завист њихова већ су пропале... Нема ни дела ни мисли, ни знања, ни мудрости у пределу смрти у који идеш“ (Проповедник 9:5, 6, 10). Осим тога, псалмиста је објавио да се ’човек враћа у прах свој, и тад пропадају све помисли њихове‘ (Псалам 146:4).

Ови стихови разјашњавају да нас они који спавају у смрти не могу видети или чути. Они су неспособни да донесу било благослов било несрећу. Они нису на небу, нити заиста остају у заједници с прецима. Они су беживотни, непостојећи.

У од Бога одређено време, они који сада спавају у смрти и који су у његовом сећању биће пробуђени у живот на рајској земљи. То ће бити земља очишћена од загађености, невоља и проблема које човечанство сада доживљава. Какво ће то радосно време бити! У Рају они ће имати изглед на вечни живот, јер нас Псалам 37:29 уверава: „Праведници ће држати земљу и довека у њој ће остати.“

[Оквир на странама 6, 7]

НАПУСТИО САМ ОБОЖАВАЊЕ УМРЛИХ

„Када сам био дечак, помагао сам оцу током његовог редовног приношења жртава његовом покојном оцу. Једном приликом када је мој отац оздравио од ужасне болести, пророк му је рекао да у знак захвалности за своје оздрављење треба да принесе као жртву свом покојном оцу козу, батате, кола-орахе и алкохолно пиће. Мој отац је такође саветован да моли да његови умрли преци спрече будућу болест и несрећу.

„Моја мајка је набавила све што се захтевало за жртву, коју је требало принети на гробу мог деде. Гроб је био баш поред наше куће, у складу с локалним обичајем.

„Пријатељи, рођаци и суседи били су позвани да посматрају жртвовање. Мој отац, елегантно обучен одговарајуће прилици, седео је на столици окренут светилишту где је било сврстано неколико лобања коза које су биле коришћене за претходна жртвовања. Мој посао је био да сипам вино из флаше у малу чашу, коју сам предао мом оцу. Наизменично, он га је проливао као жртву на земљу. Мој отац је три пута призивао име свог оца и молио га за ослобођење од будуће несреће.

„Принети су кола-ораси, а један ован је заклан, скуван и сви присутни су га појели. Учестововао сам у једењу и игрању уз певање и ударање бубњева. Мој отац је играо дивно и неуморно, иако су се на њему виделе године. У интервалима он је молио да његови преци благослове све присутне, док је народ, укључујући и мене, одговорио Исе, што значи ’Нека буде тако‘. Посматрао сам оца са одушевљеним интересовањем и дивљењем и чезнуо за даном када ћу бити довољно стар да приносим жртве умрлим прецима.

„Упркос приношењу многих жртава, породици је још увек измицао мир. Док су три сина моје мајке преживела, ниједна од њене три кћерке није живела баш дуго; све су умрле у детињству. Када је моја мајка поново затруднела, отац је принео комплетну жртву да би се дете родило безбедно.

„Мајка је родила још једну девојчицу. Две године касније дете се разболело и умрло. Мој отац се консултовао с пророком, који је рекао да је један непријатељ одговоран за смрт. Пророк је рекао да, како би ’душа‘ детета пружила отпор, за жртву се захтевао комад горућег дрвета, флаша алкохолног пића и једно штене. Горуће дрво је требало ставити на гроб, алкохолно пиће попрскати по гробу, а штене живо закопати у близини гроба. То је требало да пробуди душу умрле девојчице да освети своју смрт.

„Донео сам флашу алкохолног пића и горуће дрво на гроб, а мој отац је донео кученце, које је закопао према инструкцијама пророка. Сви смо веровали да ће у року од седам дана душа умрле девојчице уништити особу која је проузроковала њену прерану смрт. Прошла су два месеца, а у суседству се није десила ни једна смрт. Био сам разочаран.

„У то време имао сам 18 година. Кратко након тога упознао сам Јеховине сведоке, који су ми из Писма показали да умрли не могу живима донети ни добро ни зло. Како је спознање Божје Речи пустило корен у мом срцу, рекао сам оцу да му се више не могу придружити у приношењу жртава умрлима. У почетку је био љут на мене јер сам га напустио, како се изразио. Али када је приметио да нисам био спреман да се одрекнем своје новопронађене вере, није се противио мом обожавању Јехове.

„Дана 18. априла 1948. године, симболизовао сам своје предање крштењем у води. Од тада, настављам да служим Јехови с много радости и задовољства, помажући другима да се ослободе обожавања умрлих предака, који нам не могу ни помоћи нити нас могу повредити.“ (Приложио Ј. Б. Омиегби, Бенин, Нигерија.)

[Слика на 7. страни]

Биће то велика радост када умрли ускрсну на рајској земљи