Моја одлука да напредујем ка зрелости
ИСПРИЧАО КАРЛ ДАКАУ
„Напредовати ка зрелости или се вратити у грех, шта ћеш изабрати?“ био је наслов једног чланка у издању Куле стражаре од 15. јуна 1948. Тај чланак ме је као из катапулта избацио из духовне опасности у фармерској области Сједињених Америчких Држава у једну мисионарску каријеру у Јужној Америци која се протегла на више од 43 године.
РОЂЕН сам 31. марта 1914, трећи од четири дечака, у једној брвнари у Вергасу, Минесота. Моје ране године су биле дивне. Сећам се пецања с оцем. Мајка је, међутим, била често болесна, и ја сам морао да напустим школу у петом разреду да би јој помогао око куће. У време када сам имао 13 година, њена болест је била дијагнозирана као рак на плућима.
Мајка је знала да неће још дуго живети, зато је почела да ме припрема да преузмем њено место. Седела би у кухињи и давала ми упутства како да кувам и печем. Осим тога, научила ме је да перем веш, одржавам башту и бринем се о стотини кокошака. Такође ме је храбрила да сваког дана прочитам по једно поглавље из Библије, што сам ја чинио упркос мојој ограниченој читачкој способности. Након што ме је поучавала десет месеци, мајка је умрла 27. јануара 1928.
Рат мења наше животе
Након што је Други светски рат почео септембра 1939, сваке недеље су у корист трупа биле изговаране молитве у нашој лутеранској цркви. Мој старији брат Франк био је одлучан да не убија, тако да је био ухапшен када је одбио да се бори као део војске. На свом суђењу је рекао: „Можете мене стрељати пре него што ћу ја убити невине људе!“ Био је осуђен на годину дана затвора на острву Макнил недалеко од обале државе Вашингтон.
Тамо је Франк нашао више од 300 Јеховиних сведока који су били затворени зато што су били строго неутрални током рата (Исаија 2:4; Јован 17:16). Ускоро је почео да се дружи с њима и био је крштен баш тамо у затвору. Због доброг владања, његова казна је била смањена на девет месеци. Новембра 1942. примили смо вест да је Франк био ослобођен, и убрзо након тога говорио нам је о доброј вести о Краљевству. Након пажљивог истраживања те поруке уз наше Библије, сви смо могли видети да је оно чему нас је Франк поучавао била истина.
Препреке духовном напретку
Године 1944, преселио сам се у подручје Молте, Монтана, да би живео са својим стрицем. Имали смо нешто заједничко — жене које су нас напустиле након шест месеци брака. Било му је драго што је имао мене да му помогнем у пословима на фарми и у кувању, и делили смо нашу зараду фифти-фифти. Мој стриц је рекао да ћу ја бити наследник његове фарме од 260 хектара ако будем остао с њим. То су биле напредне године за рад на фарми, и како сам само то волео! Имали смо обилан принос сваке године, а пшеница се продавала и за 3,6 долара по бушелу.
Међутим, мој стриц није волео чињеницу да сам ја посећивао састанке једне мале скупштине Сведока у Молтију. Дана 7. јуна 1947, без знања мог стрица, крстио сам се на покрајинском састанку Јеховиних сведока у Волф Поинту. Тамо ме је један хришћански брат позвао да постанем пионир, или пуновремени слуга. Иако је жеља мог срца била да на такав начин користим свој живот, објаснио сам да ми стриц никад не би дозволио да толико времена посветим служби.
Кратко након тога, мој стриц је отворио и прочитао једно писмо адресирано на мене од једног пријатеља који ме је подстицао да постанем пуновремени слуга. Бесан као рис, стриц ми је поставио ултиматум — да напустим проповедање или да идем с фарме. Тај ултиматум је био права ствар јер сам толико волео рад на фарми да не знам да ли бих сам отишао. Тако сам се вратио својој породици у Минесоти, у којој су сви сада били крштени и повезани са скупштином Детроит Лејкс.
У почетку ме је породица храбрила да пионирим, али 1948. они су почели да се духовно хладе. Тада је било то када је чланак „Напредовати ка зрелости или се вратити у грех, шта ћеш изабрати?“ пружио духовно охрабрење које ми је требало. Он је упозорио да ће „врло жалосне последице сигурно уследити ако својевољно одбијамо да држимо корак с напредним спознањем“. Чланак је рекао: „Ми не можемо ризиковати да стојимо у месту и назадујемо, већ морамо напредовати у праведности. Напредак, не заустављање, јесте највећа сила насупрот поновном паду.“
Иако је моја породица давала друге изговоре, верујем да је стварни проблем била њихова жеља да се обогате. Они су могли видети економске користи од улагања више времена у фарму а мање у проповедање. Уместо да будем ухваћен у замку жеље за богатством, направио сам планове да пионирим. Знао сам да то неће бити лако, и чак сам мислио да не могу успети. Тако сам 1948. тестирао себе тиме што сам намерно почео да пионирим у најгорем делу године — децембру.
Преузимање пионирске службе
Јехова је благословио моје напоре. На пример, једног дана је било 27 степени Целзијуса испод нуле, не рачунајући ефекат ветра. Ја сам обављао своје уобичајено улично сведочење, често пребацујући своје руке — стављајући хладну у џеп док с другом држим часописе све док се не смрзне и не заслужи свој ред у џепу. Један човек је приступио. Коментаришући да већ неко време запажа моју активност, он је питао: „Шта има у тим часописима што је тако важно? Дајте ми та два да их прочитам.“
У међувремену, могао сам приметити да је дружење с мојом породицом доводило моју духовност у опасност, тако да ми је након молбе Watch Tower Societyju, дата нова додела, у Мајлз Ситију, Монтана. Тамо сам служио као слуга групе, сада познат као председавајући надгледник. Живећи у једној камп приколици 2 са 3 метра, издржавао сам се радећи скраћено радно време на једном послу сувог чишћења. Понекад сам био унајмљиван за оно што сам највише волео — жетву.
Током тог времена, и даље сам слушао о погоршању духовног стања моје породице. Коначно су се, као и други из Детроит Лејкс скупштине, окренули против Јеховине организације. Од 17 објавитеља Краљевства у тој скупштини, само је седам остало верно. Моја породица је одлучила да и мене наведе да изађем из Јеховине организације, тако да сам схватио да је постојало само једно решење, да и даље напредујем. Али како?
Вршење мисионарске службе
Током међународног конгреса у Њујорк Ситију 1950, присуствовао сам градуацији студената мисионара из 15. разреда библијске школе Гилеад Watchtowera. ’О, кад бих само могао да будем међу онима који иду да служе Јехови на некој страној додели‘, помислио сам.
Послао сам молбу и био сам примљен као члан 17. разреда Гилеада, који је почео у фебруару 1951. Место школе на једној фарми у горњој држави Њујорк било је дивно. Како сам желео да радим на фарми после часова, можда у штали око крава или напољу око усева! Али Џон Бут, надгледник фарме Краљевства у то време, објаснио је да сам ја био једини који је имао неко искуство у сувом чишћењу. Тако ми је био додељен тај посао.
Гилеад није био лак за неког ко је имао само петогодишње образовање. Иако је требало да се светла угасе до 22.30, често сам учио до поноћи. Једног дана ме је један од инструктора позвао у своју канцеларију. „Карл“, рекао је он, „видим да твоје оцене нису баш добре.“
’О, не‘, помислио сам у себи, ’замолиће ме да напустим Гилеад‘.
Међутим, инструктор ми је с љубављу дао неке савете о томе како бих боље могао да искористим своје време без учења до касно у ноћ. Бојажљиво сам питао: „Да ли сам довољно добар да останем овде у Гилеаду?“
„О, да“, одговорио је он. „Али не знам да ли ћеш се квалификовати за диплому.“
Утешиле су ме речи председника школе, Натана Х. Нора. Он је раније рекао студентима да га оцене нису толико импресионирале колико устрајност мисионара који остају на својим доделама.
Мој најгори предмет био је шпански, али ја сам рачунао на доделу за Аљаску, где је хладно време било нешто на шта сам научио код куће. Осим тога, могао бих да проповедам на енглеском. Тако можеш замислити моје изненађење када сам око половине курса, примио своју доделу за Еквадор, у Јужној Америци. Да, мораћу да говорим шпански, и то баш на спарном екватору!
Једног дана ме је у Гилеад школи посетио један агент Еф-Би-Ај. Питао је о сину слуге групе који је напустио нашу организацију у Детроит Лејксу. Корејски рат је започео, а тај младић је тврдио да је слуга Јеховиних сведока и да је тако ослобођен војне службе. Објаснио сам да он више није Јеховин сведок. Кад ми је тај агент пожелео све најбоље, рекао је: „Нека те твој Бог благослови у твом делу.“
Касније сам сазнао да је тај младић био убијен у једној од његових првих битака у Кореји. Какав тужан исход за онога ко је могао да напредује ка зрелости у Божјој организацији!
Коначно, дошао је наш срећни дан градуације 22. јула 1951. Наравно, нико од моје породице није био присутан, али је моја радост била потпуна када сам примио диплому због напретка који сам учинио.
Прилагођавање страном подручју
Када сам ушао у рутину на својој додели, схватио сам да ми је мајчина поука заиста добродошла. Кување, ручно прање веша и недостатак текуће воде нису за мене биле нове ствари. Али проповедање на шпанском јесте! Прилично дуго сам користио једну штампану шпанску проповед. Било ми је потребно три године пре него што сам могао да изнесем јавно предавање на шпанском и то уз употребу обимних бележака.
Кад сам стигао у Еквадор 1951, тамо је било мање од 200 објавитеља Краљевства. Прављење ученика изгледало је споро неких првих 25 година. Наша библијска учења била су сасвим различита од небиблијских традиција католицизма, а наше придржавање библијских упутстава о верности брачном партнеру било је нарочито непопуларно (Јеврејима 13:4).
Ипак, били смо у стању да оставимо много библијске литературе. Наша служба у граду Мачали, који је био смештен у срцу пољопривредног подручја где су се гајиле банане, служи као илустрација тога. Николас Везли и ја били смо једини Сведоци тамо када сам дошао 1956. Одлазили бисмо рано ујутро кипером који је био коришћен у послу на аутопутевима грађених тих дана. Након што бисмо се одвезли прилично далеко, сишли бисмо и сведочили људима дуж целог пута натраг до места где смо били смештени.
Једног нарочитог дана, Ник и ја смо водили белешке да видимо ко ће од нас дати више часописа. Сећам се да сам тог поднева био испред Ника, али увече смо обојица имали по 114 часописа. Остављали смо стотине наших журнала сваког месеца људима на нашим рутама с часописима. Шест пута сам пласирао више од хиљаду часописа за један месец. Помисли колико је њих могло да сазна истину из тих часописа!
У Мачали смо такође имали предност да градимо прву Дворану Краљевства у Еквадору у власништву скупштине. То је било пре 35 година, 1960. Тих раних дана, имали смо само 15 присутних на нашим састанцима. Данас Мачала има 11 цветајућих скупштина!
Посета Сједињеним Америчким Државама
Крајем 1970-их, вратио сам се у Сједињене Америчке Државе на одмор и провео неколико сати са својим братом Франком. Повезао ме је својим аутом до једног брежуљка с ког смо могли видети један дуг пут преко долине Ред Ривер. Била је дивна, са житарицама које зру и таласају се на ветру, море крупног класја. У даљини се назирала река Шејен оивичена дрвећем. Уживање у тој спокојној лепоти било је прекинуто када је мој брат почео по свом обичају.
„Да ниси такав магарац који скита тамо по Јужној Америци, ово би могло бити и твоје!“
„Франк“, прекинуо сам га брзо. „Престани одмах с тим.“
Није рекао више ни речи. Неколико година касније, изненада је умро од апоплексије, остављајући за собом три дивна ранча у Северној Дакоти с укупно више од 400 хектара, као и 260 хектара фарме мог стрица у Монтани чији је он био наследник.
Сада су сви из моје породице преминули. Али ја се радујем што у Детроит Лејксу, где смо сви ми започели као Јеховини сведоци годинама раније, сада имам духовну породицу од преко 90 хришћанске браће и сестара.
Настављање у духовном напредовању
Последњих 15 година дале су обилан принос у духовној жетви овде у Еквадору. Од неких 5 000 објавитеља Краљевства године 1980, ми сада имамо више од 26 000. Пожњео сам благослове помагања доста преко стотине њих да се крсте.
Сада, у старости од 80 година, напорније радим да бих месечно направио 30 сати у служби на терену него што сам радио да испуним своју квоту од 150 сати 1951. године. Од 1989, када сам сазнао да имам рак на простати, користим време мог опоравка за читање. Од те године, прочитао сам целу Библију 19 пута а књигу Јеховини сведоци — објавитељи Божјег Краљевства (Jehovah’s Witnesses—Proclaimers of God’s Kingdom) 6 пута. На тај начин ја и даље духовно напредујем.
Да, имао сам прилике да жањем материјалне користи с фарми у Сједињеним Америчким Државама. Али користи материјалног богатства нису ништа наспрам радости коју сам доживео у духовној жетви. Подружница овде у Еквадору ме информише да сам уручио више од 147 000 часописа и 18 000 књига у својој мисионарској каријери. Сматрам то духовним семеном од којег је већ много поникло; друго ће можда тек ницати у срцима људи док читају о тим истинама Краљевства.
Не могу замислити ништа боље од напредовања и даље до Божјег новог света са свом мојом духовном децом и милионима других који су изабрали да служе нашем Богу, Јехови. Новац неће спасти човека кроз крај овог злог света (Пословице 11:4; Језекиљ 7:19). Међутим, плод нашег духовног рада ће се наставити — ако сваки од нас настави да напредује ка зрелости.
[Слика на 24. страни]
Спреман да пионири у Мајлз Ситију, Монтана, 1949.
[Слика на 24. страни]
Куповање воде за наш мисионарски дом, 1952.
[Слика на 25. страни]
Проповедање у Мачали, 1957.
[Слика на 25. страни]
Откад сам се разболео 1989, прочитао сам целу Библију 19 пута