Одрећи се много чега зарад нечег већег
ИСПРИЧАО ЏУЛИЈУС ОВО БЕЛО
Тридесет две године био сам Аладура.* Веровао сам да ће лечење вером и молитве решити све моје проблеме и излечити све болести. Никада нисам узи- мао никакве лекове, чак ни против болова. Током тих година, нико у мојој породици никада није био у болници. Кад год је неко моје дете било болесно, молио сам се за њега дан и ноћ све док се није опоравило. Веровао сам да је Бог услишавао моје молитве и благосиљао ме.
* Од јорубске речи која значи „онај ко се моли“. Она указује на припадника једне афричке цркве која се бави духовним лечењем.
ПРИПАДАО сам Егби Џолију, најистакнутијем друштвеном клубу у Акурију, једном граду у западној Нигерији. Моји пријатељи су били најбогатији и најмоћнији људи у нашем друштву. Деџи, акуријски краљ, често ме је посећивао код куће.
Био сам и полигамиста јер сам имао шест жена и много конкубина. Мој бизнис је цветао. Све ми је ишло од руке. Ипак, попут путујућег трговца из Исусове илустрације о бисеру, пронашао сам нешто толико драгоцено да сам се одрекао својих пет жена, конкубина, цркве, друштвеног клуба и светског угледа у замену за то (Матеј 13:45, 46).
Како сам постао Аладура
Први пут сам чуо за Аладуре године 1936, када сам имао 13 година. Један пријатељ по имену Габријел рекао ми је: „Ако посетиш Христову апостолску цркву, чућеш како Бог говори.“
„Како Бог говори?“ питао сам га.
Рекао је: „Дођи и видећеш.“
Једва сам чекао да чујем Бога. Зато сам те вечери отишао с Габријелом у цркву. Мала зграда била је пуна обожавалаца. Скупштина је почела да пева: „Дођи, народе! Овде је Исус!“
За време тог певања, неко је викнуо: „Сиђи, свети душе!“ Неко други је зазвонио, и у скупштини је настала тишина. Затим је једна жена почела узбуђено да брбља неки непознати језик. Изненада је узвикнула: „Слушајте Божју поруку, народе! Ово је оно што је Бог рекао: ’Молите се за ловце тако да не убијају људе!‘“ Атмосфера је била набијена емоцијама.
Веровао сам да је Бог говорио преко ње, тако да сам се следеће године крстио као припадник Христове апостолске цркве.
Први контакт с Јеховиним сведоцима
Године 1951. узео сам један примерак часописа Кула стражара од Сведока који се звао Адедеџи Бобоји. Часопис је био занимљив, па сам се претплатио на њега и редовно га читао. Године 1952. присуствовао сам четвородневном обласном конгресу Јеховиних сведока у Адо Икити.
Импресионирало ме је оно што сам видео на том конгресу. Озбиљно сам размишљао о томе да постанем Јеховин сведок, али сам одбацио ту идеју. Мој проблем је био што сам у то време имао три жене и једну конкубину. Мислио сам да нема шансе да живим само с једном женом.
Кад сам се вратио у Акури, рекао сам Адедеџију да ме више не посећује, и нисам обновио претплату на Кулу стражару. Постао сам још активнији у својој цркви. На крају крајева, резоновао сам, Бог ме је благословио откад сам се придружио Христовој апостолској цркви. Оженио сам се трима женама и добио много деце. Направио сам своју кућу. Никада нисам био у болници. Пошто је изгледало да Бог услишава моје молитве, зашто онда да мењам религију?
Растући углед заједно с разочарањем
Почео сам да прилажем много новца цркви. Ускоро су ме поставили за црквеног старешину, што је био положај који ми је омогућио да видим унутрашње ствари цркве. Узнемирило ме је оно што сам видео. Пастор и „пророци“ су волели новац; запрепастила ме је њихова похлепа.
На пример, у марту 1967. родило ми се троје деце од различитих жена. Био је обичај да се у цркви обави церемонија давања имена. Зато сам пастору који се припремао за ову церемонију однео поклоне — рибу, лимунаду и флаширана безалкохолна пића.
На дан црквене службе, пастор је рекао пред целом скупштином: „Изненадили су ме богати људи у овој цркви. Желе да се обави церемонија давања имена, а све што су донели јесу безалкохолна пића и риба. Без меса! Без јарца! Замислите! Каин је принео Богу жртву од великих јамова, па ипак Бог није прихватио ту жртву пошто у њој није било крви. Бог жели ствари које садрже крв. Авељ је принео животињу и његова жртва је била прихваћена.“
На то сам устао и изјурио напоље. Међутим, и даље сам посећивао цркву. Све више времена сам проводио у дружењу и посећивању састанака у мом клубу. Понекад сам посећивао састанке у Дворани Краљевства, и обновио сам претплату на Кулу стражару. Међутим, још увек нисам био спреман да постанем Јеховин сведок.
Одлука да служим Јехови
За мене је прекретница наступила године 1968. Једног дана сам почео да читам један чланак у Кули стражари који је описивао брутално прогањање Јеховиних сведока у Малавију. Говорио је о једној 15-годишњој девојци која је била везана за једно дрво и шест пута силована зато што је одбила да компромитује своју веру. Страшно шокиран, оставио сам часопис, али сам и даље мислио о томе. Схватио сам да ниједна девојка у мојој цркви не би показала такву врсту вере. Касније те вечери, узео сам часопис и поново прочитао ту страну.
Озбиљно сам почео да проучавам Библију. Како сам растао у спознању, почео сам да схватам колико нас је црква обмањивала. Као што је то био случај у древним временима, наши свештеници се „злочину предаше“ (Осија 6:9). Такви људи су били међу лажним пророцима на које је Исус упозорио! (Матеј 24:24). Више нисам веровао у њихове визије и моћна дела. Одлучио сам да се отргнем од криве религије и да помажем другима да учине то исто.
Покушаји да ме задрже у цркви
Када су црквене старешине схватиле да сам чврсто одлучио да напустим цркву, послали су делегацију да ме моли. Нису желели да изгубе један важан извор прихода. Нудили су да ме учине Баба Егбијем, заштитником једне од Христових апостолских цркви у Акурију.
Одбио сам их и рекао им зашто. „Црква нас је лагала“, рекао сам. „Они кажу да ће сви добри људи отићи на небо. Али ја сам читао Библију, и уверен сам да ће само 144 000 особа отићи на небо. Други праведни људи ће живети на рајској земљи“ (Матеј 5:5; Откривење 14:1, 3).
Црквени пастор је покушао да окрене моје жене против мене. Рекао им је да спрече Јеховине сведоке да долазе у нашу кућу. Једна од мојих жена ми је тровала храну. Две су ме упозориле на визије које су виделе у цркви. Визије су показивале да ћу умрети ако напустим цркву. Упркос томе, наставио сам да сведочим мојим женама, и позивао их да пођу са мном на састанке. „Тамо ћете наћи друге мужеве“, говорио сам. Међутим, ниједна од њих није показала занимање, и наставиле су да ме одвраћају.
На крају, 2. фебруара 1970, кад сам се вратио кући с путовања за један суседни град, затекао сам празну кућу. Све моје жене су побегле с децом.
Прионути уз једну жену
’Сада могу размрсити своју брачну ситуацију‘, мислио сам. Позвао сам своју прву жену, Џенет, да се врати кући. Пристала је. Међутим, њена породица се снажно противила тој идеји. Кад су моје друге жене сазнале да сам замолио Џенет да се врати, отишле су у кућу њеног оца и покушале да је измлате. Затим ме је њена породица позвала на један састанак.
На састанку је било присутно око 80 особа. Џенетин стриц, који је био поглавар породице, рекао је: „Ако желиш да се поново ожениш с нашом кћерком, онда мораш поново узети и те друге жене. Али ако желиш да се бавиш својом новом религијом и останеш с једном женом, онда мораш наћи другу жену. Ако узмеш натраг Џенет, твоје друге жене ће је убити, а ми не желимо да наша кћерка умре.“
Након доста разговора, породица је схватила да сам чврсто одлучио да имам само једну жену. На крају су попустили. Стриц је рекао: „Нећемо ти узети жену. Можеш да је поведеш са собом.“
Дана 21. маја 1970, Џенет и ја смо се законски венчали. Девет дана касније крстио сам се као Јеховин сведок. У децембру те исте године и Џенет се крстила.
Поседовање Јеховиног благослова
Припадници наше бивше цркве су пророковали да ћемо умрети ако постанемо Сведоци. То је било пре скоро 30 година. Чак и ако бих сада умро, да ли би то било зато што сам постао Јеховин сведок? Ако би моја жена сада умрла, може ли ико рећи да је то зато што је постала Јеховин сведок?
Борио сам се да својој деци, којих има 17, покажем пут истине. Иако су многи од њих били одрасле особе када сам постао Сведок, подстицао сам их да проучавају Библију и водио их на састанке и конгресе. Радујем се што петоро од њих служе Јехови са мном. Један служи поред мене као старешина у скупштини. Други је слуга помоћник у једној оближњој скупштини. Двоје од моје деце служе као општи пионири.
Кад се осврнем на прошлост, дивим се Јеховиној незаслуженој доброхотности у помагању да постанем његов слуга. Колико су истините Исусове речи: „Нико не може доћи к мени, ако га не привуче Отац који ме посла“! (Јован 6:44).