Биоетика и бескрвна хирургија

ПРОТЕКЛИХ година на пољу медицине видео се напредак без преседана. Међутим, иако решавају медицинске проблеме, нека побољшања стварају етичке проблеме.

Доктори морају размислити о таквим дилемама као што су: да ли понекад треба одустати од агресивног медицинског лечења тако да пацијент може достојанствено умрети? Да ли доктор треба да одбаци пацијентову одлуку ако сматра да је то за добробит пацијента? Како медицинска нега треба бити рационализована кад скупо лечење није доступно свима?

Таква комплексна питања довела су у фокус грану медицине названу биоетика. Ова специјалност има за циљ да помогне докторима и научницима да се позабаве етичким импликацијама у биолошком истраживању и медицинским напрецима. Пошто се многе од најтежих одлука јављају у болницама, многе болнице су основале биоетичке одборе. Чланови одбора — укључујући и докторе и адвокате — обично похађају семинаре о биоетици, на којима се анализирају етички проблеми у медицини.

Нека питања која се на таквим семинарима често постављају јесу: до које мере доктори треба да поштују веровања Јеховиних сведока који, првенствено из религиозних разлога, одбијају да приме трансфузију крви? Да ли доктор треба да пацијенту трансфундира крв насупрот пацијентовој вољи ако изгледа да је она медицински „препоручљива“? Да ли би било етички учинити то без пацијентовог знања, по систему ’оно што пацијент не зна не може му ни наудити‘?

Да би одговарајуће решавали таква питања, докторима је потребно објективно разумевање гледишта Сведока. Што се тиче Јеховиних сведока, они су горљиви да докторима објасне свој став, схватајући да се међусобним разумевањем могу избећи конфронтације.

Размена мишљења

Професор Дијего Грасија, истакнути шпански ауторитет у биоетици, желео је да његов разред има такав дијалог. „Сасвим је исправно да се вама [Јеховиним сведоцима] пружи прилика да изразите своје бриге... с обзиром на тешкоће које имате у повезаности с трансфузијом крви“, рекао је професор.

Стога су, 5. јуна 1996, три представника Јеховиних сведока била позвана на Универзитет Комплутенсе у Мадриду, у Шпанији, како би објаснила своје гледиште. Било је присутно четрдесетак доктора и других стручњака.

Након што су Сведоци изнели кратку презентацију, састанак је био отворен за питања. Сви присутни су се сложили да одрасли пацијент треба да има право да одбије одређено медицинско лечење. Тај разред је такође сматрао да трансфузију никада не треба применити без пацијентовог информисаног пристанка. Ипак, забринули су их извесни аспекти става Сведока.

Једно питање тицало се новца. Бескрвна хирургија понекад укључује посебну опрему, као што је ласерска хирургија, такође и скупе лекове као што је еритропоетин који се користи да стимулише производњу црвених крвних зрнаца. Један доктор се питао да ли одбијањем јефтиније опције (хомологне крви), Сведоци можда очекују да им службе здравствене заштите пруже посебне повластице.

Премда је признао да је новац неопходан фактор који доктори морају узети у разматрање, један представник Сведока указао је на објављена истраживања која анализирају скривене трошкове трансфузије хомологне крви. То укључује цену лечења компликација повезаних с трансфузијом, као и губитак прихода који произлази из таквих компликација. Он је навео једно обухватно истраживање из Сједињених Држава које указује на то да просечна јединица крви, премда у почетку кошта само 250 долара, у ствари ствара трошкове од преко 1 300 долара — што је пет пута више од првобитне суме. Дакле, истакао је он, када се сви фактори узму у обзир, бескрвна хирургија је економична. Штавише, велики део такозване додатне цене бескрвне хирургије сачињава опрема која је за вишекратну употребу.

Још једно питање у мислима неколицине доктора било је повезано с притиском групе. Шта ће се десити, питали су се, ако се неки Сведок поколеба и прихвати трансфузију крви? Да ли ће га заједница Сведока избегавати?

Реакција ће зависити од стварне ситуације, јер је непослушност Божјем закону свакако озбиљна ствар, нешто што скупштинске старешине треба да размотре. Сведоци ће желети да помогну било којој особи која је доживела трауматично искуство с операцијом опасном по живот и која је примила трансфузију. Нема сумње да ће се такав Сведок осећати веома лоше и бити забринут за свој однос с Богом. Таквој особи је можда потребна помоћ и разумевање. Пошто је темељ хришћанства љубав, старешине ће желети, као и у свим правним случајевима, да чврстину ублаже милосрђем (Матеј 9:12, 13; Јован 7:24).

„Зар нећете ускоро преиспитати ваш етички став?“ питао је један професор биоетике који је дошао из Сједињених Држава. „Друге религије су то учиниле недавних година.“

Објашњено му је да је став Сведока с обзиром на светост крви доктринарно веровање, а не етичко гледиште подложно периодичној ревизији. Јасна библијска заповест не оставља простор за компромис (Дела апостолска 15:28, 29). Кршење тог божанског закона било би исто тако неприхватљиво за Сведока као и гледање кроз прсте идолопоклонству или блуду.

Јеховини сведоци веома цене спремност доктора — попут оних присутних на биоетичком семинару у Мадриду — да поштују њихову одлуку да траже алтернативно лечење које је у складу с њиховим уверењима темељеним на Библији. Без поговора, биоетика ће играти једну важну улогу у унапређивању односа доктор-пацијент и неговању већег поштовања према жељама пацијента.

Као што се извештава да је један чувени шпански лекар рекао, доктори се увек морају сетити да „раде с несавршеним инструментима и погрешивим средствима“. Стога им је потребно „уверење да се љубав увек протеже тамо куда спознање не може стићи“.