Скривено благо излази на светлост дана

Прича о Макаријевој Библији

ЈЕДАН истраживач је 1993. године, у Руској народној библиотеци у Санкт Петербургу, пронашао хрпу старих, пожутелих часописа Православное обозрение. На страницама овог часописа од године 1860. до 1867, лежи благо које је од руске јавности скривано много више од једног века. Био је то превод целокупних Хебрејских списа Библије, то јест „Старог завета“ на руском језику!

Преводиоци Списа били су Михаил Јаковлевич Глухарев, познат као архимандрит Макарије, и Герасим Петрович Павски. Обојица су била проминентни чланови Руске православне цркве, као и изучаваоци језика. Када су ова два човека почела свој рад у првој половини прошлога века, комплетна Библија још увек није била преведена на руски.

Истина, постојала је Библија на словенском, језику који је био претеча данашњег руског. Међутим, словенски језик је до средине XIX века давно изашао из употребе, осим у религиозним службама, где га је користило свештенство. Слично стање постојало је и на Западу, где је Римокатоличка црква покушавала да Библију задржи искључиво на латинском, и то дуго након што је латински постао мртав језик.

Макарије и Павски покушавали су да створе Библију која је приступачна обичним људима. Стога, откриће њиховог давно заборављеног рада, омогућило је да се обнови један важан део књижевног и религиозног наслеђа Русије.

Међутим, ко су заправо били Макарије и Павски? И зашто је њихов труд да пренесу Библију на народни језик, наишао на такав отпор? Прича о њима је и очаравајућа и јача веру свима онима који воле Библију.

Потреба за Библијом на руском

Макарије и Павски нису били први који су увидели потребу за Библијом на народном језику. Сто година раније, руски цар Петар I, то јест Петар Велики, такође је увидео такву потребу. Значајно је што је он на Свето писмо гледао с поштовањем и цитиран је где каже: „Библија је књига која се издиже изнад свих других, и садржи све што се тиче човекове дужности према Богу и ближњем.“

Стога је 1716. Петар наредио својој краљевској влади да се Библија одштампа у Амстердаму о лично његовом трошку. Требало је да свака страница садржи једну колону текста на руском и колону текста на холандском. Само годину дана касније, 1717, био је готов део Хришћански грчки списи, или ’Нови завет‘.

До 1721, део Хебрејских списа на холандском у четири тома, такође је био одштампан. Једна колона је остављена празна, да би се касније попунила текстом на руском. Петар је испоручио Библије „Светом синоду“ Руске православне цркве — врховном религиозном ауторитету — да финализира штампу и да управља дистрибуцијом. Међутим, синод то није довео до краја.

Мање од четири године касније, Петар је умро. Шта се десило с његовим Библијама? Празне колоне намењене за текст на руском, никада нису биле попуњене. Библије су у великим гомилама наслагане у подрум, где су иструлиле — касније се није могао пронаћи ни један једини неоштећени примерак! Одлука синода била је — „све које су преостале продати трговцима“.

Почињу преводилачки напори

Године 1812, у Русију је дошао Џон Патерсон, један члан Британског и иностраног библијског друштва. Патерсон је побудио интересовање санктпетербуршких интелектуалаца за оснивањем библијског друштва. Дана 6. децембра 1812. — исте године када је руска армија одбила инвазијске трупе Наполеона I — цар Александар I је одобрио повељу за Руско библијско друштво. Године 1815, тај цар је издао наредбу председнику друштва, принцу Александру Голицину, да укаже водећем синоду да „и Руси такође треба да имају прилику да читају Реч Божју на свом матерњем руском језику“.

Похвално је што је дато одобрење за превођење Хебрејских списа директно са изворног хебрејског на руски. Древна грчка Септуагинта била је основа за превођење Хебрејских списа на словенски. Онима што је требало да преводе Библију на руски, било је речено да главни принципи у преводу треба да буду тачност, јасноћа и чистоћа. Шта се десило с овим почетним напорима да се обезбеди Библија на руском језику?

Смртни ударац превођењу Библије?

Конзервативни елементи и у цркви и у влади, ускоро су постали подозриви према страном религиозном и политичком утицају. Неке црквене вође надаље су тврдиле да словенски — литургијски језик — преноси библијску поруку боље него што то чини руски.

Стога је 1826, Руско библијско друштво распуштено. Неколико хиљада примерака превода који је сачинило ово библијско друштво, било је спаљено. Као резултат тога, Библија је заузела задње место, и то у обредима и традицији. Пратећи образац који је поставила Римокатоличка црква, синод је 1836. прогласио: „Сваком побожном лаику дозвољено је да слуша Писмо, али није допуштено да ико, без вођства, чита делове Писма, нарочито Стари завет.“ Чинило се као да је превођењу Библије задат смртни ударац.

Рад Павског

У међувремену је Герасим Павски, професор хебрејског језика, преузео рад на превођењу Хебрејских списа на руски. Године 1821, завршио је превођење Псалама. Цар је то брзо одобрио, и јануара 1822, књига Псалама је била пуштена у јавност. Одмах је била прихваћена и морали су је 12 пута поново штампати — у укупном броју од 100 000 примерака!

Својим изучавалачким настојањима, Павски је стекао поштовање многих изучавалаца језика и теолога. Описан је као једноставан и поштен човек који се издизао изнад интрига које су га окруживале. Упркос противљењу цркве Руском библијском друштву, и чињеници да су неки мислили да оно заступа стране интересе, професор Павски је на својим предавањима наставио да преводи библијске стихове на руски. Његови задивљени студенти, руком су преписивали оно што је он преводио, и с временом су могли да споје његов рад. Године 1839, одважили су се да на академијској машини за штампање — без одобрења цензора̂ — издају 150 примерака.

Превод Павског је оставио упечатљив утисак на читаоце, и потражња за преводом је и даље расла. Али 1841, синоду је била приложена једна анонимна жалба, у погледу „опасности“ од тог превода, тврдећи да је одлутао од православне догме. Две године касније, синод је издао декрет: „Запленити све постојеће рукописе и литографисане примерке превода Старог завета од Г. Павског и уништити их.“

Величање Божјег имена

Међутим, Павски је имао поново запаљени интерес за превођење Библије. Такође је поставио један важан преседан за будуће преводиоце када се ради о једној другој важној спорној ствари — Божјем имену.

Руски истраживач Корсунски објаснио је: ’Право Божје име, његово најсветије име, било је састављено од четири хебрејска слова, יהוה, а сада се изговара Јехова.‘ У древним примерцима Библије, то карактеристично Божје име се само у Хебрејским списима појављује на хиљаде пута. Међутим, Јевреји су погрешно почели да верују како је божанско име сувише свето да би се писало или изговарало. Што се овога тиче, Корсунски је запазио: ’У говору и писању, обично је замењивано са Адонај, што је реч која је углавном преведена као „Господ“.‘

Јасно је да је то што се божанско име престало употребљавати било услед празноверног страха — а не из побожног страхопоштовања. Сама Библија нигде не одвраћа од употребљавања Божјег имена. Бог је лично рекао Мојсију: „Овако кажи синовима Израиљевим: Господ [„Јехова“, NW], Бог отаца ваших... посла ме к вама. То је моје име у вечности, то је моје име од колена на колено“ (Излазак 3:15). Опет изнова, Писмо подстиче обожаваоце: „Хвалите Господа [„Јехову“, NW], гласите име његово“ (Исаија 12:4). Па ипак, већина преводилаца Библије изабрала је да следи јеврејску традицију и избегавала употребу божанског имена.

Међутим, Павски није следио те традиције. Само у његовом преводу Псалама, Јеховино име се појављује више од 35 пута. Његова неустрашивост имаће значајан утицај на једног његовог савременика.

Архимандрит Макарије

Тај савременик био је архимандрит Макарије, један руски православни мисионар који је имао изванредне лингвистичке способности. У својој раној младости од седам година, могао је да кратак текст на руском преведе на латински. До двадесете знао је хебрејски, немачки и француски. Међутим, понизан став и изоштрен осећај одговорности пред Богом, помогли су му да избегне замку претеране самоуверености. Увек изнова је тражио савет од других лингвиста и изучавалаца.

Макарије је желео да реформише мисионарску активност у Русији. Он је сматрао да пре него што муслимани и Јевреји у Русији прихвате хришћанство, црква треба да „просветли масе тиме што би подигла школе и дистрибуисала Библије на руском језику“. Марта 1839, Макарије је стигао у Санкт Петербург у нади да ће добити дозволу за превођење Хебрејских списа на руски.

Макарије је већ био превео библијске књиге Исаије и Јова. Међутим, синод је одбио да му изда дозволу за превођење Хебрејских списа на руски. У ствари, Макарију су рекли да се окани сваке помисли о превођењу Хебрејских списа на руски језик. Синод је објавио једну одлуку, датирану 11. априла 1841, наредивши Макарију да „одслужи три до шест седмица покоре у кући једног епископа у Томску како би своју савест очистио молитвом и клечањима“.

Макаријев неустрашиви став

Од децембра 1841. до јануара 1842, Макарије је одслужио своју покору. Али када је томе једном удовољио, из истих стопа је почео да преводи остатак Хебрејских списа. Добавио је примерак превода Хебрејских списа од Павског и користио га да провери своје преводе. Попут Павског, одбио је да прикрије божанско име. У ствари, Јеховино име се у Макаријевом преводу појављује више од 3 500 пута!

Макарије је примерке свога рада послао симпатизерима. Иако је неколико руком исписаних примерака ушло у оптицај, црква је и даље блокирала објављивање његовог рада. Макарије је сачинио планове да промовише своју Библију у иностранство. Пред свој полазак се разболео и убрзо умро, године 1847. Његов превод Библије никада није објављен за његова живота.

Напокон објављен!

Политички и религиозни ветрови најзад су променили правац. Један нови либерализам профијукао је земљом, и синод је 1856. још једном одобрио превођење Библије на руски. У овој побољшаној клими, Макаријева Библија је била објављивана у наставцима између 1860. и 1867, у часопису Православное обозрение, под насловом Опыт переложения на русский язык.

Архиепископ Филарет Черниговски, један изучавалац руске религиозне литературе, дао је своју процену Макаријеве Библије: „Његов превод је веран хебрејском тексту, а језик превода је чист и доличи теми.“

Међутим, Макаријева Библија никада није била пуштена у ширу јавност. У ствари, скоро да је сасвим потиснута у заборав. Године 1876, коначно је уз одобрење синода преведена на руски језик цела Библија, укључујући и Хебрејске и Грчке списе. Та комплетна Библија често се назива синодским преводом. Иронично је то што је Макаријев превод, заједно са оним Павскога, послужио као примарни извор за „званични“ превод Руске православне цркве. Али, божанско име је употребљено само на неколико места, где се појављује на хебрејском језику.

Макаријева Библија данас

Макаријева Библија је остала скривена све до 1993. Као што је напоменуто у уводу, у то време пронађен је један примерак у старим часописима Православное обозрение, у одељењу за раритете у Руској народној библиотеци. Јеховини сведоци су увидели вредност тога да се та Библија учини доступном јавности. Библиотека је Религиозној организацији Јеховиних сведока у Русији дала дозволу да се сачини један примерак Макаријеве Библије, тако да би се она могла припремити за објављивање.

Јеховини сведоци су онда уредили да се скоро 300 000 примерака ове Библије одштампа у Италији, да би се дистрибуисала широм Русије и у многим другим земљама где се говори руски. Поред Макаријевог превода великог дела Хебрејских списа, ово издање Библије садржи и превод Псалама од Павског као и синодски превод Грчких списа који је ауторизовала православна црква.

Јануара ове године, објављена је на једној конференцији за штампу у Санкт Петербургу, у Русији. (Види 26. страну.) Руски читачи ће овом новом Библијом засигурно бити просветљени, и морално и религиозно уздигнути.

Стога је издавање ове Библије религиозни и књижевни тријумф! Надаље, то је и подсетник који јача веру у истинитост речи из Исаије 40:8: „Осуши се трава, и отпада цвет, али реч Бога нашега довека остаје.“

[Оквир⁄Слика на 26. страни]

Библија добија похвалу критике

„ОБЈАВЉУЈЕ се још један споменик књижевности: Макаријева Библија.“ Тим уводом су новине Комсомольская правда, најавиле излажење Макаријеве Библије.

Овај лист, након што је приметио да Библије на руском језику није било све до пре отприлике „120 година“, јадиковао је: „Црква се многе године противила превођењу светих књига на лако читљив језик. Иако је неколицину превода одбила, црква се 1876. коначно сложила с једним од њих и он је постао познат као синодски превод. Међутим, није био дозвољен у црквама. У њима, све до овог дана, једина Библија која је била призната била је она на словенском.“

Такође су и новине St. Petersburg Echo указале на вредност објављивања Макаријеве Библије, примећујући: „Уважени изучаваоци са санктпетербуршког Државног Универзитета, Педагошког Универзитета Херцен и Државног музеја религиозне историје, дали су високе оцене овом новом издању Библије.“ Указујући на превод Библије на руском од Макарија и Павског, из прве половине прошлога века, ове новине су забележиле: „Све до данашњег времена, Библија се у Русији могла читати само на словенском, који је био разумљив само припадницима свештенства.“

Раније ове године, на конференцији за штампу у Санкт Петербургу, извештено је да су Јеховини сведоци издали Макаријеву Библију. Локални дневни лист Невское время приметио је: „Уважени изучаваоци... нагласили су да ово издавање треба оценити као чин од огромног значаја за културни живот Русије и Санкт Петербурга. Без обзира шта ко мисли о делатности ове религиозне организације, издавање овог до сада непознатог превода Библије несумњиво је од велике користи.“

Посве сигурно, сви они који воле Бога одушевљени су када се његова писана Реч учини доступном на језику који може читати и разумети обичан народ. На сваком месту, они који воле Библију одушевљени су што је још један библијски превод учињен доступним милионима особа, из целога света које говоре руски.

[Слика]

Излажење Макаријеве Библије било је најављено на конференцији за штампу

[Слика на 23. страни]

Руска Народна библиотека где је пронађено скривено благо

[Слика на 23. страни]

Петар Велики је настојао да се Библија објави на руском

[Извор]

Corbis-Bettmann

[Слика на 24. страни]

Герасим Павски, који је допринео да се Библија преведе на руски

[Слика на 25. страни]

Архимандрит Макарије, по ком је нова Библија на руском добила назив