Филимон и Онисим — уједињени у хришћанском братству

ЈЕДНО божански надахнуто писмо апостола Павла, бави се једним деликатним проблемом у који су била укључена два човека. Један је био Филимон, а други Онисим. Ко су била ова два човека? Шта је Павла навело да се умеша у њихове прилике?

Филимон, прималац писма, живео је у Колосима у Малој Азији. За разлику од многих других хришћана са тог подручја, Филимон је лично упознао Павла када је оберучке прихватио добру вест, коју је апостол проповедао (Колошанима 1:1; 2:1). Павле га је познавао као ’љубљеног друга‘. Филимон је био пример вере и љубави. Био је гостољубив и извор окрепе за друге хришћане. Филимон је очигледно био и добростојећи човек, пошто је његова кућа била довољно велика да се одржавају скупштински састанци тога краја. Претпоставља се да су Апфија и Архип, друге две особе споменуте у Павловом писму, могле бити његова жена и син. Филимон је такође имао бар једног роба, Онисима (Филимон 1, 2, 5, 7, 19б, 22).

Бегунац у Риму

Зашто је Онисим био с Павлом у Риму, 1 400 километара далеко од куће, у граду из ког је Павле око 61. н. е. писао Филимону, Писмо не казује. Али ипак, Павле је рекао Филимону: „Ако ли ти је [Онисим] у чему скривио, или ти што дугује, метни то на мој рачун“ (Филимон 18). Ове речи јасно показују да је Онисим био у затегнутим односима са својим господарем, Филимоном. Павле је написао писмо с циљем да се ова двојица помире.

Неки мисле да је Онисим постао бегунац након што је покрао Филимона да би финансирао своје бекство у Рим. Ту је планирао да се стопи с морем људи.a У грчко-римском свету, бегунци су стварали један повећи проблем не само власницима робова већ и државној администрацији. За сами Рим се каже да је био „озлоглашен као уобичајено склониште“ за одбегле робове.

Како су се Павле и Онисим срели? Библија нам то не каже. Међутим, када слобода више није била ништа ново, Онисим је вероватно увидео да је себе довео у изузетно незавидну ситуацији. Специјални полицијски одреди хватали су по Риму одбегле робове, чији је прекршај био један од најозбиљнијих за које је знао антички закон. Према Герхарду Фридриху, „ухваћени одбегли робови били су жигосани на челу. Често су били мучени... бацани зверима у циркусу, или разапињани да би се одвратили други робови од опонашања њиховог примера“. Фридрих указује да је Онисим након што је остао без новца који је украо и након узалудног тражења скровишта или неког посла, вероватно потражио заштиту и посредовање од Павла, за ког је чуо у Филимоновом дому.

Неки други сматрају да је Онисим смишљено побегао код пријатеља свог господара, у нади да ће преко утицаја који тај пријатељ има, поново моћи успоставити добре односе с господарем који је, из неког другог разлога, с правом љут на њега. Историјски извори указују да је тако нешто било „уобичајено и распрострањено обраћање за помоћ робова који су у невољи“. Ако је то тако, онда је „вероватније [да је крађу Онисим] починио да би омогућио свој одлазак пред посредника Павла него да је она била део плана за бекство“, каже изучавалац Брајан Рапски.

Павле пружа руку

Без обзира шта је био разлог за бег, Онисим је очигледно тражио Павлову помоћ да би се помирио с љутитим господарем. То је Павлу створило проблем. Био је ту један роб, бивши неверник који је био и криминалац у бекству. Да ли да апостол покуша да му помогне тако што би наговорио свог хришћанског пријатеља да не искористи своје законско право да се роб озбиљно казни? Шта да Павле уради?

До тог времена када је Павле писао Филимону, одбегли је очигледно неко време већ био са апостолом. То време је било довољно дуго да је Павле могао рећи да је Онисим постао ’љубљени брат‘ (Колошанима 4:9). ’Молим те за свог сина, кога родих у оковима‘, рекао је Павле у вези са својим духовним односом са Онисимом. Од свега онога што би могло бити исход, ово је било нешто што је Филимон најмање очекивао. Апостол је рекао да се роб који је раније био „некористан“, враћа као хришћански брат. Онисим ће сада бити „вредан“ то јест „користан“, те тако живети у складу са својим именом (Филимон 1, 10-12).

Онисим је постао веома користан апостолу у затвореништву. У ствари, Павле би га задржао, али поред тога што би то било противзаконито, то би било и гажење Филимонових права (Филимон 13, 14). Павле је у свом другом писму, написаном отприлике у исто време, за скупштину која се састајала у Филимоновој кући, на Онисима указао као на „верног и љубљеног брата, који је од ваших“. То указује да је Онисим већ пружио доказ да је вредан поверења (Колошанима 4:7-9).b

Павле је подстакао Филимона да љубазно прими Онисима, али није употребио свој апостолски ауторитет да му нареди да то учини или да му нареди да ослободи свог роба. Због њиховог пријатељства и узајамне љубави, Павле је био сигуран да ће Филимон „учинити и преко“ онога за шта је био замољен (Филимон 21). Шта је могло да значи то „преко“, остаје неразјашњено зато што је само Филимон могао с пуним правом да одлучи шта да уради у вези са Онисимом. Неки у Павловим речима виде прећутну молбу да се бегунац ’врати тако да може наставити да помаже Павлу као што је то већ и почео да ради‘.

Да ли је Филимон прихватио Павлове молбе за Онисима? Изгледа готово без сумње да јесте, иако је то можда наишло на негодовање других колоских власника робова, који би више волели да виде да Онисим прима застрашујућу казну како би се одвратили њихови робови да крену његовим стопама.

Онисим — човек који се променио

У сваком случају, Онисим се у Колосе вратио с новом личношћу. Сила добре вести изменила је његово размишљање, те је несумњиво постао веран члан хришћанске скупштине у том граду. Да ли је Филимон на крају ослободио Онисима, у Писму није обелодањено. Међутим, с духовног стајалишта, бивши бегунац је постао слободан човек. (Упореди са 1. Коринћанима 7:22.) Сличне промене се догађају и данас. Када људи у свом животу примењују библијска начела, околности и личности се мењају. Они, које је друштво некада сматрало за бескорисне, примили су помоћ да постану узорни грађани.c

Како ли је само преобраћење у праву веру изменило ствари! С обзиром на чињеницу да је некадашњи Онисим можда био „некористан“, нови Онисим је несумњиво живео у складу са значењем свога имена као особа која ’вреди‘. И сигурно је то био благослов што су Филимон и Онисим постали уједињени у хришћанском братству.

[Фусноте]

[Оквир на 30. страни]

Робови под римским законом

Роб је у првом веку н. е., под римским законодавством које је било на снази, у потпуности био у милости господаревих ћефова, похота и расположења. Према коментатору Герхарду Фридриху, „у основи и по закону, роб није био особа, већ нека ствар коју је њен господар могао слободно користити... [Он] је стављен на исти ниво с домаћим животињама и оруђем и за њега се грађански закон никада није заузимао“. Роб није могао да затражи никакву законску одштету за неправде које је претрпео. У основи, требало је да само извршава наређења свога господара. Није било никаквог ограничења за казне које је један љутити господар могао да досуди. Чак и за неки незнатан прекршај, господар је имао власт да га усмрти.d

Док су богаташи могли имати и по неколико стотина робова, чак су и, у односу на њих, скромна газдинства могла обухватати двоје или троје. „Дужности које су кућни робови обављали биле су крајње различите“, каже изучавалац Џон Баркли. „Робове и робиње налазимо као домаре, куваре, конобаре, чистаче, курире, дадиље, дојиље и као слуге за све могуће личне услуге, а да и не помињемо различите занатлије који су се могли наћи у већим и богатијим кућама... Практично, квалитет живота једног кућног роба веома много је зависио од господареве нарави и могао је бити мач с две оштрице: присуство окрутног господара могло је водити до патње у неограниченом домету злих ствари, али један добар и великодушан господар могао је учинити да живот буде и подношљив и да буди наду. Постоје општепознати примери окрутног поступања, забележени у класичној литератури, али такође и обиље записа који сведоче о топлини између неких власника и њихових робова.“

[Фуснота]