Да ли је то похвала или ласкање?

НЕКО ти каже: „Нова фризура ти сјајно стоји!“ Је ли то похвала, или ласкање? „То ти стоји ко̂ саливено!“ Похвала, или ласкање? „Ово је најукусније јело које сам икада пробао!“ Је ли то похвала или ласкање? Када примамо комплименте попут ових можда се питамо јесу ли стварно искрени и истинити, или су намењени ето тако да би нам годили, а да онај ко их је рекао не мора тако и да мисли.

Како да знамо да ли је оно што нам нека особа каже похвала или ласкање? Је ли то важно? Зар не можемо једноставно прихватити здраво за готово оно што се каже, и уживати у задовољству које нам то пружа. Како је кад ми некога похваљујемо? Да ли смо икада преиспитали своје мотиве? Размишљање о овим питањима, може нам помоћи да будемо разборити и да свој језик користимо на начин који хвали Јехову Бога.

Дефиниција хваљења и ласкања

По делу Webster’s Dictionary, хваљење се дефинише као израз одобравања или похвале, и та реч такође може означавати обожавање или давање славе. Јасно је да се последња два значења односе само на хвалу која се упућује Јехови Богу. То је саставни део правог обожавања, као што је и надахнути псалмиста подстицао: „Јер је угодно славити Бога нашега... благоме приликује хвала.“ „Све што дише нека хвали Господа!“ (Псалам 147:1; 150:6).

Међутим, то не значи да се не могу похвалити и људи. Могу, и то у смислу похвале, одобравања или повољног мишљења. У параболи коју је дао Исус, један господар је рекао свом слузи: „Добро, слуго добри и верни“ (Матеј 25:21).

С друге стране, ласкање се дефинише као лажна, неискрена или претерана похвала, где ласкавац често има мотив личну корист. Ласкавац препредено похваљује или се улагује да би се особи додворио или извукао материјалне користи, или да би јој наметнуо осећај обавезе. Стога, ласкавци су мотивисани себичношћу. Према Јуди 16, они су „спремни да ласкају другим људима када виде неки добитак у томе“ (The Jerusalem Bible).

Библијско гледиште

Које је библијско гледиште о похваљивању других људи? Јехова нам у овој ствари поставља један образац за слеђење. У Библији нам се казује да ћемо бити похваљени, ако вршимо Јеховину вољу. Апостол Павле је рекао ’сваки ће примити од Бога хвалу која му припада‘. Петар нам каже да се испитани квалитет наше вере „нађе на хвалу“. Стога, чињеница да ће Јехова похвалити људе, показује нам да истинско похваљивање јесте добро, пуно љубави и корисно дело, дело које не треба превидети (1. Коринћанима 4:5; 1. Петрова 1:7, ДК).

Још један извор из ког нам, према Библији, може доћи похвала јесу државне власти које примећују наше добро владање и искрено нас похваљују. „Чини добро“, каже нам се, „и имаћеш хвалу од ње“ (Римљанима 13:3). Такође могу нас похвалити људи који искрено мисле оно што кажу и који немају задњих мисли када нас хвале. Надахнуто Писмо нам у Пословицама 27:2 каже: „Нек те други хвале, а не уста твоја, туђин, а не усне твоје.“ То нам указује да је прикладно прихватити похвалу од људи.

Тако није с ласкањем другима и прихватањем ласкања. Зашто се Јехови ласкави говор толико не допада? Једна ствар је да је он неискрен, а Јехова осуђују неискреност. (Упореди с Пословицама 23:6, 7, 8а.) Поред тога, није поштен. Описујући људе који заслужују Божје неодобравање, псалмиста каже: ’Лажу један другога, на уснама им је ласкање, дволичним срцем говоре. Да истреби Господ сва уста лажљива‘ (Псалам 12:2, 3).

Пре свега, ласкање није одраз љубави. Мотивисано је себичношћу. Након што говори о ласкавцима, псалмиста Давид их цитира како кажу: „Језиком смо јаки, с нама су уста наша, ко је господар над нама?“ Јехова такве себичне особе описује као ’пљачкаше потлачених‘. Они своје ласкаве језике користе, не да би изграђивали друге, већ да би их пљачкали и тлачили (Псалам 12:4, 5, NW).

Ласкање — замка

„Онај који ближњем своме ласка, замку њему пред ноге меће.“ Тако се изразио краљ Соломон и како је то само тачно! (Пословице 29:5). Фарисеји су покушали да ласкањем Исусу поставе замку. Рекли су: „Учитељу, знамо да си истинит, и путу Божјему заиста учиш, и не обазиреш се ни на кога, јер немаш личних обзира.“ Како је то разоружавајуће звучало! Али Исуса није завео њихов префригани говор. Знао је да они нису веровали у његову истиниту науку, већ су покушавали да га ухвате у замку у његовом говору о питању плаћања пореза цару (Матеј 22:15-22).

У оштрој супротности Исусу био је краљ Ирод из првог века. Када се јавно обратио у Цезареји, народ је одговорио: „Глас Божји, а не човечји!“ Уместо да прекори народ због тако нападне, лажне хвале, Ирод је прихватио ласкање. Јеховин анђео је истог часа извршио казну тако што је Ирода напала најезда црва од које је умро (Дела апостолска 12:21-23).

Зрео хришћанин ће пазити да распозна због чега неко ласка. Скупштинске старешине нарочито треба да буду опрезне када се неко, ко је укључен у правни поступак, размеће дивљењем можда чак и до те мере да старешину с којим разговара упоређује с другим, и говори како је љубазнији и више се уживљава.

Када описује како је нека заводница намамила једног младића на неморал, Библија јасно приказује још једну клопку коју ласкање може поставити (Пословице 7:5, 21). Ово упозорење се односи и на данашњу ситуацију. Међу онима који се сваке године искључују из хришћанске скупштине, многи се одстрањују због неморалног понашања. Да ли је такав пад у крупан грех могао започети ласкањем? Пошто су људи толико жељни комплимената и да се о њима лепо говори, префригани говор с ласкавих усана може умањити отпор неког хришћанина према неприкладном понашању. Када се особа не опире томе, то може водити до озбиљних последица.

Штитници против ласкања

Ласкање задовољава самољубље односно сујету оног коме се ласка. Оно тежи да особи пружи накићено гледиште о њеној вредности, чинећи да се у некој ствари осећа супериорније. Филозоф Франсоа ла Рошфуко је ласкање упоредио с фалсификованим новцем, „који има некакву вредност само због наше таштине“. Стога, начин да се човек заштити јесте да пази на практичну опомену апостола Павла: „Кажем свакоме од вас: Немојте имати превелико мишљење о себи, него имајте смерне мисли, по мери вере коју је коме Бог уделио“ (Римљанима 12:3).

Иако природно нагињемо ка томе да желимо слушати оно што нам годи ушима, оно што нам у већини случајева стварно треба јесте савет заснован на Библији и дисциплина (Пословице 16:25). Краљ Ахав је желео да слуша само оно што му је годило; његове слуге су чак замолиле пророка Михеја да његова реч буде „као реч њихова [Ахавових лажних пророка]“ да ’јавља нешто добра‘ (1. Краљевима 22:13). Да је Ахав био спреман да саслуша отворен говор, и промени своје бунтовне путеве могао је спречити страшне ратне губитке за Израел, а такође и своју смрт. За наше лично духовно добро треба брзо да реагујемо на чврст, а ипак пун љубави савет наименованих старешина који желе да нам помогну да останемо на правом путу живота, а не да тражимо људе који ће нам говорити како смо дивни, голицајући нам уши ласкавим говором! (Упореди са 2. Тимотеју 4:3.)

Хришћани никада, ни из ког разлога, неће желети да прибегну ласкању. Попут верног Елијуја, они се одлучно моле: „Никакових нећу обзира имати и никоме ја ласкати нећу; јер не умем ја да ласкам. Брзо би ме творац мој узео.“ Тада ће, као Павле, моћи да кажу: ’Никад се нисмо ласкавим речима послужили... никад нисмо лакомство као побуду имали‘ (Јов 32:21, 22; 1. Солуњанима 2:5, 6).

Похвали тамо где је пригодно

Надахнута пословица показује да похвала може деловати као камен кушач, када каже: „Талионица је за сребро а топионица за злато, док је похвала испит за карактер“ (Пословице 27:21, The New English Bible). Тачно, похвала може потхрањивати осећај супериорности односно поноса, те тако довести до краха особу. С друге стране, може открити њену скромност и понизност, ако призна да је веома захвална Јехови за све све што је учинила, а што јој је донело похвалу.

Искрена похвала за ваљано понашање или постигнуће, изграђује и онога ко похваљује и оног ко похвалу прима. Она доприноси топлом и корисном узајамном цењењу. Она нас храбри на циљеве вредне похвале. Заслужна похвала упућена младима, може их навести да марљивије раде. Може помоћи да се уобличи њихов карактер, док настоје да живе према мерилима која се од њих очекују.

Стога, избегавајмо ласкање — било да је у питању да ми ласкамо, или да нама ласкају. Будимо понизни када примамо похвалу. И будимо великодушни и неподељеног срца у давању хвале — Јехови редовно у нашем обожавању и искрено другима у облику корисне похвале и цењења, памтећи да је ’реч у право време, о како добра!‘ (Пословице 15:23, NW).